Sin lučkog radnika, odrastajući u Nju Džerziju upijao je Šekspira, Tokina i Marvelove stripove. Još kao dete počeo je da piše priče o čudovištima i prodavao ih komšijskoj deci. Ali, sve te fantazmagorične priče su, na njegovo iznenađenje, postali bestseleri.
Nije ni sanjao Džordž R. R. Martin da će biti potpisnik hit serije „Igra prestola“, koja se emitovala punih osam godina (2011-2019), i postala jedna od najdugovečnijih i najunosnijih za kanal HBO. Osim što je bila jedna od najgledanijih serija postigla je i rekord osvojivši čak 59 nagrada Emi.
Džordž R. R. Martin, rođen 1948. godine u Nju Džerziju kao Džordž Rejmond Ričard Martin, koji je 1971. diplomirao žurnalistiku na univerzitetu Nortvestern, ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli da će od svojih naučno-fantastičnih „škrabanja“ postati tako bogat…
Za 21. avgust na kanalu HBO zakazana je premijera nove serije iz Martinovog pera. Ponovo je „eksploatisao“ svoj „Svet leda i vatre“, napravivši prikvel tako voljene „Igre prestola„. Nazvao ju je „Kuća zmaja“, a smestio nekoliko stotina godina pre radnje „Igre prestola“, u vreme kada je kuća Targerijan učestvovala u krvavom građanskom ratu, poznatom kao Ples zmajeva. I dok iščekuje s nestrpljenjem premijeru, spreman je, kako je otkrio u razgovoru za „Indipendent„, na napade, naročito u ovom digitalnom dobu.
– Pa „Gospodar prstenova: Prstenovi moći“ još nije počeo da se prikazuje, a ako bismo samo gledali šta se sve piše na društvenim mrežama kontroverze su tolike kao da je u toku Drugi svetski rat. Korisnici društvenih mreža kao da bacaju bombe jedni na druge. O čemu se radi? Pa, zar ne žele da svaki pisac, autor napreduje? Poludeo bih kada ne bih nešto promenio. Želiš da ispričaš nove priče, a ne da ispredaš stalno jedno te isto.
A Martin je vrlo dobro upoznat s tim šta znači biti superfan. I sam je bio. I fan i kolekcionar. A prve reči koje je naučio da čita bile su one iz Marvelovih stripova. Čak je pisao pisma kompaniji u kojima je naveo kako su Marvelovi autori Sten Li i Džek Kirbi „bolji od Šekspira“.
Kada je imao 21 godinu napisao je i uspeo da proda izdavaču svoju prvu kratku priču „Heroj“. I njegovo pisanije o super-vojniku koji pokušava da se oslobodi stega vojske, ideja na koju ga je ponukalo protivljenje Vijetnamskom ratu, prošlo je odlično:
– Dobio sam 94 dolara. Znate li koliko je to para bilo početkom sedamdesetih? Mnogo!
A kada je Bobi Fišer postao svetski šampion u šahu 1972, u Americi je zavladala pomama za šahom. I Martin je dodatno zarađivao vodeći vikendom šahovske turnire. Mogao je tako da finansira pisanje tokom nedelje u osami. I vrlo brzo je od kratkih priča počeo da piše i romane. Počeo je potom da predaje i Engleski i novinarstvo na Klark koledžu u Ajovi i konačno objavio prvi roman 1977. godine „Dying of the Light“, naučno-fantastičnu priču smeštenu na planetu koja izumire.
Samo dve godine kasnije odustaje od profesure i preseljava se u Santa Fe kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. I 1983. godine objavljuje svoj četvrti roman „The Armageddon Rag“, za koji se nadao da će postići komercijalni uspeh na tržištu. Opisuje je danas kao „veliku, teško opisivu vanzemaljsku misteriju-triler o rokenrolu tokom šezdesetih“. Međutim, nije se proslavio:
– Roman je dobio sjajne kritike. Ali, nažalost, malo ljudi ga je kupilo. Toliko je loše prošao da izdavač nije hteo više da me objavljuje. Bilo je to zaista zastrašujuće vreme za mene. Pomišljao sam na to da treba da postanem agent za nekretnine. Znate ono: „Kuća ima četiri kupatila. Da li biste želeli da vidite gornji nivo kuće?“
Ali, izbegao je takvu sudbu. I to zahvaljujući holivudskom producentu Filipu Degueru Džunioru koji je kupio Martinov „Armagedon“. Jer, angažovao ga je kao jednog od scenarista za novi serijal „Zone sumraka“.
I Martin je napisao pet scenarija, a samo jedan od njih ušao je u finalni scenario:
– Sećam se da sam tada prvi put prisustvovao jednom snimanju. Bilo je to kao da su slova s mog papira konačno oživela. Kao da su ti glumci gradili Stounhendž. Znate, romanopisac obično živi u svojoj glavi, pun je snova, ali kad vide da one „ožive“ onda je to tako uzbudljivo.
Kada je seriji došao kraj Martin je nastavio da piše za druge televizijske projekte, među kojima je i „Lepotica i zver“, u kojem su igrali Ron Perlman i Linda Hamilton. I zadržao se na televiziji sve do početka devedesetih. Dok je jednoga dana sedeo, pokušavajući da napiše još jedan scenario za epizodu dugovečne serije „Hiljadu svetova“, ukazala mu se nova ideja o nekom sasvim neznanom svetu:
– Odjednom sam imao viziju mladunčadi vučica pronađenih u letnjem snegu. A kad kažem letnji sneg, to znači da sa klimom nešto nije u redu. I toliko sam bio zaintrigiran da sam odmah seo da pišem. I za tri dana napisao sam jedno poglavlje, što je za mene do tada bilo nečuveno. Pa, i danas sam poznat kao vrlo spor pisac – priznaje Martin, koji sebe naziva „baštovanom“, pre nego li „arhitektom“ koji unapred planira svoje priče.
Do sveta Vesterosa kao okosnice same „Igre prestola“ došao je sasvim spontano. Ili „organski“, kako to voli da kaže.
– Odakle su iznikli Noćna straža ili Zid? Ne znam. Bavio sam se „baštovanstvom“ i odjednom je nešto počelo da izvire iz zemlje. I sećam se da sam celo leto 1991. godine proveo sprovodeći tu ideju na papir.
I „Igra prestola“, prvi roman iz „Sveta leda i vatre“ objavljen je 1996. Kada je četiri godine kasnije napisao treću knjigu iz serijala Martin se družio sa svojim likovima već jednu deceniju. I zato mu je tako teško palo kada je od njih morao da se rastane zbog poglavlja „Krvavo venčanje“:
– Završio sam celu knjigu, sem „Krvavog venčanja“. Bilo je to tako bolno poglavlje za mene, jer sam morao da se oslobodim nekih likova koje sam tako voleo. Pa, devet godina sam živeo s njima i kako sada da ih ubijem? A morao sam i to na najstrašniji način. Bilo je to tako teško!
Ali, piščeva filozofija jeste da smrt jeste nešto što je teško. Em je teško pisati o smrti, em je teško čitati o njoj.
– Uznemirava ljude, čini ih ljutim, tužnim. Pa, ljudi su spremni da bace knjigu u kamin, ili o zid. Pobesne kada to vide na televiziji. Uvek je isti efekat. Ali, meni je to sasvim okej, jer pričamo o smrti…
Nikako mu zato nije jasno zašto se smrt danas toliko trivijalizuje, i redukuje na nivo „incidenta“.
– Svi smo u svojim životima iskusili smrt. Umiru vaši roditelji, prijatelji. Ponekad, u zaista tragičnim situacijama, premine vam dete. A to je strašno. Tako vas uzdrma. Čini vas besnim, tužnim. A u našem šoubizisu, na televiziji, u filmovima, knjigama smrt se počesto posmatra na neki „kavalirski“ način. Neko je umro, imamo misteriju, i detektiv treba da je razmrsi. Nikada ne razmišljamo o tome da li je taj leš nečija supruga, dete, kakav je život imao… A ako pišem scenu smrti, želim da je čitalac oseti. I mislim da su u „Krvavoj svadbi“ čitaoci osetili smrt.
I dok je autor već imao prilike da vidi nefiniširanu verziju „Kuće zmajeva“ ne zna da li će je publika prihvatiti strasno kao njegove ranije radove, ali spreman je na kocku:
– Videćemo da li će „Kuća zmaja“ biti prihvaćena isto kao „Igra prestola“. Drugačiji su likovi, drugačije je vreme, drugačija priča, samo je svet isti. Ova profesija je profesija kockara. Ispričaš svoju priču, i tek onda vidiš da li će neko ustati i aplaudirati ili su pak kupili neko pokvareno voće kojim će te gađati. Ako je baš tako pokvareno moraš da bežiš u bekstejdž i kreneš da smišljaš novu priču. I to radim. Ja sam kazivač priča – zaključak je Džordža R Martina.
Bonus video: „Kljun“, najuspešnija regionalna serija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar