0
Prijateljica je dug niz godina radila u australijskoj biblioteci. Otišla je u prevremenu penziju. Kaže – nasmećajete se kao i ja – zbog stresa. Ne samo zbog kazne zakasnelo vraćene ili izgubljene knjige, koje je morala da do u decimalu revnosno obračuna, već i zbog beskućnika.
Dođu, uzmu knjigu, prelistavaju, čitaju, dremaju, izađu posle sat-dva ostave torbe, ranac… Moramo da obavestimo policiju. Svaka ostavljena torba je sumnjiva. Alarm neretko i za specijalne jedinice. Proveravaju da nije reč o eksplozivu. Takve su procedure. Teško je to gledati i ostati ravnodušan.
Bibliotekarka Zora
U Srbiji je do pre dve godine radilo nešto manje od 2.000 biblioteka sa 1.377.797 članova. Nekada dvostruko više, ali sećanja ne blede.
– Bibliotekarka Zora, seda, namrgođena, stroga, naočari s crnim koštanim okvirom, voždovačka biblioteka, odeljenje u Ulici vojvode Stepe. Plašio sam je se, jer me je preslišavala da li sam pročitao sve što sam uzeo. Stajala je za pultom iza staklenog zida i na šalteru izdavala knjige. Mogao sam da dobijem najviše dve knjige nedeljno, a samo ako se izuzetno pokažem i treću. Biblioteke su bile poštovane institucije, bibliotekari cenjeni, ništa manje ili više od učitelja i profesora u školama – priseća se Zoran Hamović, direktor i glavni urednik izdavačke kuće „Clio“. U našoj kulturi se i dalje bibliotečki sistem smatra najuređenijim, navodi Hamović, ali, nažalost, i u taj sistem ušla je rđa i političko zapošljavanje nestručnih lica, pa je i takav otkup knjiga za fond dao zamaha da se unište i te naše drage ustanove.
Prvo sećanje na biblioteku Gojka Božovića, pisca i glavnog urednika „Arhipelaga“, vezano je za njegovu osnovnu školu. Mala i skromna biblioteka, ali dovoljno velika da Božovića uvede u široki svet literature. Jedno vreme bio je i đak-bibliotekar u toj biblioteci. Metraža se tada pominjla ne samo prilikom kupovine materijala za cicane suknje, drva za ogrev već i pokoji metar knjiga.
Često se s podsmehom govorilo da su se 70-ih i 80-ih knjige kupovale na metar za potrebe domaćinstava tadašnje srednje klase, podseća Božović. Najčešće su to bila sabrana dela klasičnih i modernih pisaca, pa je to bilo i carsko vreme izabranih i sabranih dela.
Knjige „na metar“
Podsmeh je, kaže Božović, dolazio otuda što se verovalo da mnogi koji su kupovali „knjige na metar“ nisu te knjige čitali. Možda svi i nisu, ali su njihova deca odrastala među knjigama. Ta okolnost se ne sme potcenjivati. Danas su školske biblioteke devastirane, najčešće postoje samo na papiru, nemaju vrlo često ni knjige koje se nalaze na spisku obavezne školske lektire.
Ne pamtim da je ijedan strani investitor uzdignut do kulta otvorio ijednu biblioteku, iako dobro podmazani novcem poreskih obveznika. Biblioteka „Goše“ ili „Lole Ribara“, drugih SOUR-a i OUR-a nije bila stvar prestiža već standarda u vremenima, kažu, „tamne prošlosti“.
Oslobođeni socijalističkih ambicija stvaranja boljeg čoveka, oslobodili smo se tih načela da društvo treba da brine o pojedincu, ukazuje Hamović. Pojedinac je u skladu sa svojim mogućnostima odabrao da svoju biblioteku ima kod kuće, tako da lako možemo da zaključimo kako više nema potrebe da se biblioteke prave u ustanovama, preduzećima. Ono što jeste istina, biblioteke ne služe samo za pozajmljivanje knjiga već i da se sa drugim čitaocima, pre svega kolegama, tu razgovara i oblikuje atmosfera zajednice koja uči.
Gorostasni pojedinac, ponos liberalnog društva i individualizma ima mnogo poželjnih osobina i vrlina, smatra Hamović, ali u borbi da se svuda i u svemu pobedi, ostaje zanemarena društvenost kao ljudskost na delu.
U mnogim zemljama biblioteke se ne nalaze samo u gradovima i u školama, već i u drugim ustanovama: od bolnica, preko domova za stare, do sigurnih ženskih kuća, podseća Božović.
Javne biblioteke su siromašne institucije, s malim budžetom, često s nedovoljnim brojem ljudi, bez prave podrške, ali i sa krizom statusa same kulture. Kulturna politika kod nas ne prepoznaje te izazove, niti im ide u susret. Ne postoji, nažalost, ni jasna predstava o tome šta je uloga biblioteka. Da li su biblioteke mesta kulture ili mesta zabave? To je ključno pitanje od koga će zavisiti budućnost biblioteka, ali i karakter samog društva. U našem društvu ima previše razobručene i razgoropađene zabave da je dragoceno očuvati svaku oazu visoke kulture, solidnih merila i dobrog ukusa.
Podeliću sa čitaocima predlog Branka Anđića, novinara, pisca, prevodioca, koji od Buenos Ajresa bolje poznaje samo Dorćol, šta moja ćerka ne sme da propusti u argentinskoj prestonici:
– Ne bih propustio da posetim knjižaru „Ateneo“, smeštenu u starom pozorištu s galerijama, na raskršću avenija Callao i Santa Fe, i to noću; najbolje subotom, recimo, oko devet uveče; videće gužvu naroda koji voli da čita i jednu velelepnu kuću knjige – objasnio je Anđić.
Hamoviću je u sećanju ostala divna knjižara u Torontu.
– Tamo sam bio u knjižari koja se skrasila u napuštenom bioskopu sa galerijom. I u Evropi sijaset drugih neočekivanih mesta za knjigoljupce. Kad smo u Torontu, treba se setiti izvrsne knjižare „Serbica books“, koju su godinama držali naši divni knjižari. Jedinstveno, divno uređeno mesto za ljude odasvud, ne samo iz Srbije. Tamo su dolazili i naši ovdašnji, a i naši tamošnji pisci, pravljene su nezaboravne večeri. Nažalost, dugo je trajala i borila se, ali surove okolnosti su je ugasile – podseća Hamović.
U Njujorku mu se dopala knjižara „Argosy“, koja ne spada u najatraktivnije, podjednako kao i „Foyles“ u Londonu. Pamti i pojedine poput onih u napuštenim crkvama. U lepom sećanju ostala je i „Barnes&Noble“, gde je, kao i u „Waterstones-u“, otkrio mnogo ideja i novina u načinu prezentacije, prodaji i uređenju knjižara. Mnogo toga je usvojeno i kod nas danas.
Gojko Božović ne zaboravlja nestale beogradske knjižare: od „Jugoslovenske knjige“ u palati Albanija, preko knjižare BIGZ-a na Terazijama do „Platoa“ na Filozofskom fakultetu. U Evropi su mu se najviše dopadale francuske, od velikih Fnakovih do malih skrovitih knjižara, više antikvarnica.
Švedski sto vrednosti
Savremeno doba u ogledalu bibliokulture u fokusu je Julije Ščerbinjine, autorke knjige „Vreme biblioskopa“, koju „Clio“ uskoro objavljuje. Ona je opisala zapravo delotvornost i dostignuća „selfi kuture“, u kojoj nije neophodna knjiga, podjednako kao što nisu ni diplome. Njihova vrednost ravna je predmetu za jednokratnu upotrebu. Intelektualni napor se izbegava, smatra nepotrebnim mučenjem, „smaranjem“. Naravno da sve izrečeno važi za Srbiju, objašnjava Hamović, ali nećemo pogrešiti ako kažemo da je u manjoj ili većoj meri pošast globalno prisutna.
Često se pozivamo na tradicionalne vrednosti, neretko na evropske, naravno i one sa Zapada. Ukazuju nam se i nove. Vrednosti na švedskom stolu 21. veka: svega – šarenog. Gde se nalazi knjiga u ispreturanom sistemu vrednosti današnje Srbije?
Hamovića mnogo više brine sistem vrednosti u knjigama nego knjiga u sistemu vrednosti. Tabloidi nisu samo novine već i knjige, tako da je u ovom društvu veliki broj čitalaca „knjiga“ pa se dâ zaključiti da je položaj knjige izvrstan. I jeste, jer su prodrle u biblioteke, postale su deo naše kulturne baštine. Istini za volju, postoji i druga žilava i živa strana, koja je malobrojna, ali i dalje ne odustaje od smisla postojanja knjige, a to je povezivanje baštine sa dolazećim vremenom.
Gojko Božović smatra da se u javnosti na vrednosti najčešće poziva ritualno i licemerno, bez prave iskrenosti i posvećenosti. Previše se govori o vrednostima u društvu koje je u dramatičnoj krizi. Ta kriza, pre svega, i jeste vrednosna. Vrednosti se nasleđuju i izgrađuju. Međutim, mi tradicionalne vrednosti više ne razumemo, dok nove vrednosti nismo izgradili. Umesto toga, društvom vladaju propaganda, manipulacija i konfuzija. U takvim okolnostima niti se čuvaju, niti izgrađuju vrednosti.
Božović prepoznaje taj savremeni recept
– To je vreme snalaženja i dovijanja, straha i prilagođavanja, a ne vreme jasnih relacija, pouzdanih merila i visokih kriterijuma. Otuda se knjiga nalazi na vrlo nezavidnom mestu u sistemu vrednosti današnje Srbije.
Bonus video: „Gospodar prstenova“ najvoljenija knjiga 20. veka
