Eksplicitno tvrdim u svom romanu da je Branko Miljković ubijen u Zagrebu 1961. Tome je prethodilo hapšenje u kafani gde je uzvikivao "Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu". U knjizi je to moja umetnička interpretacija, ali sam ubeđen da je baš tako i bilo. Poklapa se i sa mojim istraživanjima. Iza svega je stajala Služba državne bezbednosti od koje se i danas zazire iako te zemlje nema već 30 godina, kaže za Novu.rs pisac Dejan Stojilljković govoreći o svom novom romanu "Zvezda nad prazninom" čiji glavni junak je čuveni, tragično preminuli pesnik.
Prateći poslednje tri godine Brankovog života, s reminiscencijama na njegovo detinjstvo i rane godine, roman se bavi gorkom sudbinom genijalnog umetnika u večitom sukobu sa svetom. Ovo je istovremeno priča o jednoj državi i njenoj Službi bezbednosti, a autor bestselera „Konstantinovo raskršće“ i „Kainov ožiljak“ u ovom romanu pokušava da odgovori i na suštinsko pitanje ko je, zaista, bio Branko Miljković?
– Slika koja je stvorena o Branku Miljkoviću svih ovih godina je lažna. Kada ukucate njegovo ime izaći će vam fotografije sa navučenim šeširom, gde je mračan kao frontmen nekog rokenrol benda. Ali, kada sam došao u posed njegovih ličnih fotografija, vidite jednog nasmejanog momka sa prijateljima koji ga danas opisuju kao vedrog, druželjubivog momka, duhovitog… Žene su ga obožavale. Istina je da je pisao mnogo o smrti, ali ko nije u to vreme? No, Branko ima i najlepšu ljubavnu pesmu u srpskoj književnosti – „Uzalud je budim“. Sve te Miljkovićeve ljudske karakteristike gurnute su u stranu, kako bi se mračnom stranom lakše opravdala priča o samoubistvu.
Tvrdite da je bio ubijen?
– Svako će lakše da „proguta“ priču o samoubistvu mračnog pesnika fasciniranog smrću. Međutim, tada su u Nišu njegovi prijatelji bili šokirani. Nisu mogli da veruju da je „njihov Branko meraklija, pun života i ambicija“ tako nešto mogao da uradi. Ekspliticitno u knjizi govorim o ubistvu. Opisano je šta se desilo u kafani gde je i ubijen prema mom mišljenju. Kasnije je to zataškano. U knjizi je to moja umetnička interpretacija, ali sam ubeđen da je baš tako i bilo. Poklapa se i sa mojim istraživanjima. Mnogi su pre mene pisali o ubistvu Miljkovića, nisam ja otrkio toplu vodu, njegovi prijatelji i porodica davali su iskaze. Međutim, dokumenti iz tog vremena su sakriveni ili uništeni i nadam se da će jednog dana isplivati.
Šta ste otkrili prilikom istraživanja?
– Naša Služba bezbednosti je bila vrlo ozbiljna. Zna se da je DB organizovao ubistva u inostranstvu. Pripadnici su bili ozbiljni profesionalci i mnogi su zazirali od njih. Infiltrirali su se u društvo što je odlično prikazao Duško Kovačević u „Profesionalcu“, koji mi je bio velika inspiracija. U celoj vertikali društva radi se za Službu i takav sistem je bio maltene do kraja vladavine Slobodana Miloševića. Setite se zloglasnog Jovice Stanišića… U jednom trenutku dolazimo do toga da Služba postaje država u državi i onda se događa devedesetih sve sa Stambolićem, Dadom Vujasinović… Otišao sam u Zagreb i pokušao preko zvaničnih kanala da saznam nešto. Probali smo i preko ambasada, ali bezuspešno. Mogu da se oslonim samo na izjave savremenika i svedoka. Pričao sam sa penzionisanim ljudima iz Službe koji nisu u tome učestvovali ali znaju kako je radila. Problem je što dosta ljudi i dalje zazire. Jedan sagovornik mi je rekao nešto što bi bio trag i kada smo došli bliže konkretnom slučaju, on je nestao i više se nikad nije javio.
Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?
– Generaciju kojoj je pripadao Branko Miljković zvali su „preskočena generacija“. Ostvario se zahvaljujući svojoj poeziji u drugoj polovini pedesetih i početkom šezdesetih godina. Tad je dolazilo do velikih transformacija u našoj zemlji koja se otvarala prema Zapadu. Zapadna kultura je uplivala na velika vrata. Međutim, stara garda, koja je bila na položajima, kada se već pojavila crvena buržuazija, imala je otpor prema omladini koja je bila ispred svog vremena i prigrlila Zapad. Smetali su im mladi jer nisu bili u ratu, provoborcima je trebalo da pripadne sve. Došlo je do bunta.
Zašto im je smetao baš Branko Miljković?
– Branko je bio predstavnik te generacije, štrčao je, bio je lajav, voleo je da kaže šta misli i naravno odmah upadao u oči. Bio je na radaru službe, pratili su ga, bio je privođen u više navrata. Smetao im je kao intelektualac, a nemojmo zaboraviti da je društvena uloga pisca u to vreme i danas bila potpuno različita.
U kom smislu?
– Mnogo su bili bitniji u društvu i samim tim ako rade nešto što upada u oči desi se ono što se desilo kasnije sa Pekićem ili Dragoslavom Mihailovićem koji su robijali. Danas je književnost na margini. Mislim da nismo uopšte interesantni toj gospodi na položajima. Oni se bave drugim sferema pogotovo novinarstvom. Pisac više nema društveni značaj. U to vreme morao je da održava ideal jednog Jugoslovena, komuniste, poštene inteligencije, kako se to tad nazivalo. Sada možete da pišete šta hoćete, pa i o samoj Službi, niko to ne čita. Više će članak u tabloidu da vidi ljudi i da to bude važno nego mi i naše knjige.
Branko Miljković je preminuo u 27. godini, čime pripada ozloglašenom „klubu 27“. To nije jedina veza koja se može povući sa muzičkim nasleđem?
– Tačno. Zanimljivo je njegovo nasleđe koje seže sve do danas. U refrenu pesme „Pljuni i zapevaj“ Bijelog dugmeta je Brankov stih: „Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“. Takođe je prisutan u pesmama Džonija Štulića, Milana Mladenovića… Nagrada koju je dobio bend Šarlo akrobata zvala se „Smeli cvet“, po Brankovoj pesmi. Prošle godine je niški bend Stereo banana objavio album „Niške strasti“ i na njemu se našla pesma „Smrt Branka Miljkovića“. Istraživanja su pokazala da je on jedan od najomiljenijih pesama milenijalaca i da ga najviše citiraju na mrežama. Imate celu generaciju pesnika koji su dirketno oslanjanaju na njega. Miljković je jedna večna zagonetka koju svaka nova generacija na svoj način odgoneta.
Trenutno pišete scenario za sledeću sezonu „Senki nad Balkanom“, a da li možemo uskoro da očekujemo i „Konstantinovo raskršće“?
– Da, Bjela je nedavno zvanično i objavio da krećemo dalje sa „Senkama“. Scenario je kompleksan jer imamo više narativnih linija i istorijska pozadina je burna. Približava se Drugi svetski rat, naši junaci upadaju u nove intrige i misterije… Poslednja sezona se završila dolaskom Tita (igra ga Biković). Tada počinje sukob sa Mustafom Golubićem i dešavaju velika previranja u zemlji. Što se tiče „Konstantinovog raskršća“ planira se zaista ambiciozan i ozbiljan projekat, za sada dve sezone u kojima ćete sigurno uživati.
Bonus video: Dejan Stojiljković o seriji „Kuća zmaja“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare