Najlepši portret u istoriji britanskog slikarstva i nezaobilazna odrednica u svetu pop kulture - sve to je najpoznatija slika Tomasa Gejnsboroua "Dečak u plavom". Ali, ovo delo, koje je od danas izloženo u Nacionalnoj galeriji, ključno je i za gej pokret.
Remek-delo britanske umetnosti iz kičice Tomasa Gejnsboroua, koje već stotinu godina na zgražavanje ostrvljana krasi Kaliforniju, „Dečak u plavom“ od danas je na „privremenom boravku“ u domovini. Posle jednog veka ponovo je slika iz 1770. godine pred posetiocima Nacionalne galerije u Londonu, u kojoj će biti izložena do 15. maja.
Pretpostavlja se da je na portretu slavnog slikara rokokoa sin bogatog engleskog trgovca Džonatan Batl (1752–1805). Gejnsborou ga prikazuje u plavoj odeći od satena kako stoji ispred mračne pozadine…
Slika je u 18. i 19. veku bila obožavana u britanskoj javnosti. Izlagana je u Britanskom institutu, Kraljevskoj akademiji umetnosti, masovno su štampane i njene reprodukcije. Do 1796. godine bila je u kolekciji imućnog Džonatana Batla, ali od kada je ovaj bogataš bankrotirao, delo je non-stop menjalo vlasnike. Najpre ju je kupio političar Džon Nezbit, a već 1802. godine portretista Džon Hopner. Samo sedam godina kasnije postala je ukras zbirke grofa Grosvenora. I tu se najviše zadržala – Grosvenerovi potomci čuvali su je više od jednog veka.
Međutim, vojvoda od Vestminstera je 1921. godine prodaje trgovcu umetninama Džozefu Duvinu. Iste godine on je preprodaje, ali prekookeanskom bogatašu – američkom železničkom pioniru Henriju Edvardsu Hantingtonu i to za rekordnu sumu izdvojenu za sliku u to doba – čak 728.800 dolara (u današnjem novcu bilo bi to više od deset miliona dolara). Britanci su bili skandalizovani što je njihovo nacionalno blago završilo preko okeana.
Toliko su voleli „Dečaka u plavom“ da, pre nego što se slika „zaputila“ preko okeana, u Kaliforniju, u londonskoj Nacionalnoj galeriji pred kraj 1922. godine došlo je da je vidi čak 90.000 ljudi.
Tadašnji direktor Nacionalne galerije Čarls Holms napisao je tada na poleđini slike „Do viđenja“, s nadom da će delo jednoga dana biti vraćeno u domovinu… I, vek kasnije vraćeno je, ali privremeno.
Gejnsborou, i danas najpoznatiji engleski umetnik rokokoa, i dvorski slikar, delo je uradio tehnikom ulje na platnu, i to u impresivnim dimenzijama (visine metar i 80 santimetara, odnosno metar i 20 širine). Slika je bila zamišljena kao omaž njegovom omiljenom slikaru Antonisu van Dajku. Toliko je voleo flamanskog slikara da su, navodno, poslednje reči koje je Tomas Gejnsborou izgovorio pre nego što je izdahnuo u 62. godini života od raka bile: „Van Dajk“.
Ne samo što je „Dečak u plavom“ najpoznatija slika Tomasa Gejnsboroua, već je imala ogroman uticaj na popularnu kulturu. Ovo delo može se videti, primera radi, u brojnim filmovima. Ostavio je i neizbrisiv utisak na slavnog nemačkog producenta i reditelja koji je i danas najpoznatiji po kultnom nemom filmu „Nosferatu-simfonija užasa“ iz 1922. godine. Fridrih Vilhelm Murnau potpisao je tri godine ranije, odmah po završetku Prvog svetskog rata, svoj rediteljski debi, naslovljen isto kao i slika Tomasa Gejnsboroua „Dečak u plavom“.
Samo u 1989. godini „Dečak u plavom“ prikazan je u dva popularna filma – „Betmen“ i „Goli pištolj“.
A pre koju godinu Kventin Tarantino odenuo je u svom filmu „Đangova osveta“ glavnog junaka Džejmija Foksa po ugledu na modela engleskog slikara.
Slika uživa kultni status i u gej zajednici. O tome je naširoko pisala Valeri Hedkvist, profesorka istorije umetnosti na Univerzitetu Montana. Zapravo, „Dečaka u plavom“ nazvala je gej ikonom.
Sve je počelo još u 19. veku kada su, kako je istakla Hedkvistova za BBC, glumci pantomimičari bili odeveni u svilu, pantalone, uz okovratnike od čipke, kao i Gejnsborouv model. A iako su igrali muške uloge, glumci su zapravo bili žene. I tako je „Dečak u plavom“ počeo da biva feminiziran…
– Do kraja 19. veka magazini su puni slika devojčica odevenih istovetno kao „Dečak u plavom“.
A kada je slika pronašla novi dom „preko bare“, u Americi u mjuziklu Kola Portera „Mayfair and Montmartre“ Neli Tejlor bio je odeven poput „Dečaka u plavom“, a pride je pevao numeru koja se zvala „Blue Boy Blues“. I Marlena Ditrih je istovetno bila odevena dok je u Beču 1927. godine izvodila svoj šou, ali i Širli Templ u ostvarenju „Curly Top“ osam godina kasnije.
Upravo ova slika, po mišljenju američke istoričarke umetnosti, doprinela je tome da rodni identitet postane „fluidan“. Jer, „Dečak u plavom“ se istovremeno može pojmiti i kao da je muškog roda, ali i ženskog, naročito u teatru.
A onda je tu i primer Oskara Vajlda. Odevanje irskog pisca moglo bi se protumačiti kao odavanje počasti slikarstvu Tomasa Gejnsboroua. Na jednoj od fotografija iz 1882. godine, kada je pisca slikao Napoleon Saroni, Vajld zauzima istovetnu pozu kao „Dečak u plavom“.
Upravo je autor „Slike Dorijana Greja“ ili „Salome“, kada je pred kraj 19. veka zatvoren zbog nedoličnog ponašanja i homoseksualnosti, postao u tom trenutku najpoznatiji gej na svetu. I onda je ta fotografija, inspirisana „Dečakom u plavom“, poslužila kao još jedan dokaz „skaredne homoseksualnosti“.
Oscar Wilde in 1882, by Napoleon Sarony. pic.twitter.com/bVDYW9pyu7
— ❝ /χάος/ (@vsiatris) July 17, 2018
Završila je čak u prvoj knjizi u kojoj su čitaoci savetovani „kako da prepoznaju prve tragove homoseksualnosti“.
Takođe, baš ovo delo inspirisalo je jednog od najvećih američkih umetnika 20. veka Roberta Raušenberga, preteče pop-arta i homoseksualca, da počne da se bavi likovnom umetnošću. Tu su i drugi američki gej umetnici koje je ova slika inspirisala, od Roberta Lamberta, preko Hauarda Kotlera, do Leopolda Fulema.
Upravo je ova slika bila odlučujuća u istoriji borbe za gej prava, mišljenje je Hedkvistove. Jer, osim što su njome gej umetnici bili toliko opčinjeni, i jedan od prvih gej magazina „Blue Boy“ ime je dobio baš po tom delu, a naslovna strana prvog broja iz 1974. godine bila je svojevrsna parodija na sliku iz 1770.
I prva gej turistička agencija ponela je naziv „Blue Boy“, a organizovala je krstarenja i boravak u hotelima u kojima putnici nisu morali da strahuju zbog svog seksualnog opredeljenja. Nemoguće je zaobići i podatak da je mnoge gej barove krasio baš „Dečak u plavom“…
Bonus video:
Pablo Pikaso, genije umetnosti
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar