0
Svako treba da ima po musketara u sebi, kako bi mogao da živi, a da ga nije sramota života, kaže reditelj Darijan Mihajlović uoči premijere predstave "Tri musketara".
Predstava “Tri musketara” po tekstu Aleksandre Glovacki, nastalog po motivima romana Aleksandra Dime, u režiji Darijana Mihajlovića, premijerno će biti izvedena u subotu (20 sati) na sceni Pozorišta mladih u Novom Sadu, čime će početi nova sezone u ovom teatru.
Mihajlovića novosadska publika već zna po predstavama “Overleping”, “Dantonova smrt”, provokativne Verdijeve opere “Makbet” u Srpskom narodnom pozorištu…
Povodom premijere “Tri musketara” kaže:
– Musketar je životni mangup. To je jedan od onih koji, kad im kažeš da nešto nije realno, oni odgovore:”Pa promeni realnost”. Taj stil da se sve može, da nema straha ni pred kim i ni pred čim, to je izuzetno dragoceno. Svako treba da ima po musketara u sebi, kako bi mogao da živi, a da ga nije sramota života.
Ima li ipak nekih musketara danas, ko su oni za tebe?
– To je svaka naša timska sportska pobeda. To da dođeš iz neke uklete sredine, timski pobediš nekog iz velikog belog sveta, a sve samo zato što znaš da su svi za tebe i da si ti tu za tim. Svi za jednog, jedan za sve znači da je moguće organizovati se i pobediti čak i kad su sudije, publika i protivnici na papiru -jači od tebe.
I danas imamo borbu jednoumlja i slobodnog uma, baš kao kod Dime. Može li se pojedinac u svemu tome izboriti protiv upotrebe čoveka?
– Vreme u kojem se dešava Dimina priča, otprilike je izgledalo ovako. U Francuskoj je na vlasti autokrata koji je svemoćan, kralj Luj XIII. Po provinciji se dešava poneka seljačka buna u kojoj se većinom primitivni seljaci osvete tako što pale i ubiju ponekog vlastelina. To se zvalo “žakerija” i iz takve sredine u veliki Pariz dolazi D’Artanjan. On, dakle, beži iz sredine koja siluje, ubija i naivno veruje da je život negde drugde, na dvoru. Osvešćenje D’Artanjana da je vladar licemeran, lažno smeran, lažno radan, lažno vredan, lažno patriotski – to je centar priče. Rišelje je primer antagoniste koji je osvetoljubiv, sujetan, podrugljiv i nemilosrdan kada je u pitanju vlast. Takva je Francuska u to doba i sve se kuva u njoj jer će biti potrebno još skoro dva veka da taj lonac eksplodira.
Povodom rada na predstavi zabeležio si jednostavnu a vrlo složenu, i sve teže izvodljivu rečenicu: “Prvo budi ti, a onda budi deo većine.”?
– Kolektivizam, stado, istovetnost, jednobraznost… Svega se toga još nismo otarasili. Svaki čovek je unikat, ali za to je potreban drugi čovek koji to prepoznaje. Potreban je gledalac da otkrije umetnika, potreban je komentator da definiše problem. Ne dešava se sve to samo ovde i kod nas, u celom je svetu na delu “replemenizacija”. Vekove smo proveli da se odmaknemo od plemena, da bismo se vratili plemenskim vrednostima, čim se za to ukazala prilika. Samo se ta plemena drugačije zovu. Pleme antivaksera, pleme tetoviranih instagram influenserki, pleme tviteraša, a gde je tu onda onaj jedan što ga cene jer nije iz plemena?
Menja li virus suštinu pozorišta?
– Menja, ali katarza i pročišćenje ostaju. Pozorišta su poslednja linija odbrane duha jedne sredine i kad je virus u pitanju. Pogledali smo sve serije sa Netflixa i ostalih televizija za ove dve godine pandemije, neke i po dva puta. Mislim da je pozorište koje radi i dokaz da nismo baš skroz pobeđeni, jer možemo da ga organizujemo i u najtežim uslovima.
Bonus video:
