0
Svi mi smo donekle slični, krvavi ispod kože, krivi, tvrdoglavi, svadljivi, nežni, nemogući i najbolji na svetu. I žene i muškarci iz "Tereze" smo svi mi, kaže hrvatski reditelj Danilo Šerbedžija čiji će film biti prikazan sutra u 19 sati u okviru takmičarskog programa 14. Lajfa u Leskovačkom kulturnom centru.
Hrvatski reditelj Danilo Šerbedžija je na Leskovačkom internacionalnom festivalu, koji traje do 21. septembra, prethodnih godina ovenčan nagradom za film „72 dana“, priznanjem za najboljeg producenta za ostvarenje „Oslobođenje Skoplja“, a bio je i član žirija. Šerbedžija se vraća u Leksovac, na 14. Lajf (LIFFE) sa filmom „Tereza 37“, crnohumornom dramom koja govori o ličnoj borbi žene u patrijarhalnom društvu, o osvajanjima intimnih sloboda i dolasku do sopstvene istine, vrlo važnim temama za ove naše prostore. Uoči projekcije filma, zakazane za sutra u 19, pričao je o svom novom ostvarenju u intervjuu koji smo dobili ljubaznošću organizatora Lajfa.
Razgovor vodila: Jelena Knežević
Film u fokus stavlja 37-godišnju ženu, koja pokušava da ostane u drugom stanju, i sve izazove sa kojim se suočava u jednoj malograđanskoj sredini, u Dalmaciji, ali mogla bi biti bilo gde na ovim našim balkanskim prostorima. Šta vam je kao reditelju bilo najlepše, a šta najteže u radu na ovom filmu?
– Kao i na svakom filmu, fokus reditelja je na svemu, od glume, kamere, scenografije, zvuka… Reditelj je poput dirigenta koji sve to uštimava, daje ritam, ukus i miris. “Tereza 37” je moj najzreliji film. Dugo smo ga pripremali, imao sam vremena da sa Lanom Barić, scenaristkinjom i glavnom glumicom, dobro pripremim scenario, da osmislim kadrove s Mirkom Pivčevićem i da sve to izvežbam sa divnim glumcima kojima sam raspolagao. Najlepše je upravo sve to što sam nabrojao. Rad s talentovanim i pravim profesionalcima. Najteže je sigurno bilo pristati ponekad na kompromis, a taj trenutak, verujte mi, dođe svakom redatelju. Umeće režije je znati na vreme odustati od nemogućeg i naći jednako kvalitetno rešenje.
Porodični odnosi su tako jasno prikazani, da na trenutke imate utisak da gledate dokumentarni film. Kako biste opisali žene, a kako muškarce iz „Tereze 37“?
– Hvala na komplimentu. Zaista smo se trudili da prikažemo te odnose što tačnije. Hteli smo, kao u životu, da svi likovi imaju vrline i mane. Svi mi smo donekle slični, krvavi ispod kože, krivi, tvrdoglavi, svadljivi, nežni, nemogući i najbolji na svetu. I žene i muškarci iz „Tereze“ smo svi mi. Niko ne iskače nekom genijalnošću niti herojstvom. Tereza mi ponekad jako ide na živce, njen karakter. Namerno smo je prikazali nesavršenom. Tako i ostale likove. Od brbljive i površne, ali brižne sestre do roditelja koji pomalo podcenjivački gledaju na Terezu, ali opet sa mnogo ljubavi.
Film je odlično prošao na festivalima, a u bioskopskoj distribuciji?
– Nažalost i festivali i bioskopi su taoci ove lude krizne virusne situacije kojoj se ne vidi kraj. Iako su sve grane industrije osim farmaceutske propatile, filmska industrija je posebno pogođena. Prvo, otežano je samo stvaranje filmova zbog raznih ograničenja, zatim je jako razređena mreža festivala koji se održavaju i na kraju je itekako otežana i distribucija. Bioskopi malo rade, malo ne rade, ljudi se boje otići u zatvorene prostore, a letnjih bioskopa je sve manje. Teško je prihvatiti da nakon što stvaraš film sedam godina, na kraju ga ne možeš plasirati onako kako on zaslužuje.
Leskovački internacionalni festival filmske režije okuplja autore iz regiona, koji će iskoristiti priliku i da u okviru Skupštine reditelja razgovaraju o izazovima autorstva danas. Koji su to izazovi po vašem mišljenju i kako ocenjujete filmsko autorstvo u regionu?
– Mislim da je odlična stvar što organizatori uvek pozivaju reditelje iz regiona na festival. Ti razgovori i razmene iskustava su veoma bitne. Pogotovo kad govorimo o autorskim pravima, o izmenama zakona, usklađivanju istih s EU direktivom, i o položaju autora. I dalje se na naknadu za autorska prava u našem regionu često gleda kao na namet, što je izuzetno pogrešno. Zatim, veliki problem je nepostojanje standardizovanog rediteljskog ugovora. Reditelji su često u poziciji uzmi ili ostavi, pa na kraju uvek, na uštrb sebe idu ka lošijoj odluci, a sve zbog ljubavi prema umetnosti. Pristaju na uslove koji su često daleko ispod nivoa. Vrlo je bitno da se ujedinimo što više, da se cehovski pomažemo, na kraju, spaja nas zajednička baština, baze filmova su vrlo isprepletene međusobno, ne samo filmovi pre devedesete nego i noviji, koji bez koprodukcija ne bi ni nastali. Uz sve te probleme i uz veoma skromne budžete moram reći da imamo sjajnih filmova i autora u regionu. Svake godine me oduševi nekoliko filmova. Verujem da ćemo tako i nastaviti.
Bonus video: Val Kilmer, holivudska zvezda
