Damir Karakaš za Nova.rs: Hrvatski političari se još nisu izjasnili o pokliču - Za dom spremni, a u Užicu ne znaš ko su četnici, a ko partizani (1)

Piscu, rođenom 1967. u selu Plaščica u Lici, koji je objavljivao knjige putopisa, priča, pa romane "Kombetari", "Kako sam ušao u Europu", "Sjajno mjesto za nesreću", "Blue Moon", "Sjećanje šume" ili "Okretište" za koji je dobio priznanje "Meša Selimović", još jedan nagrađivani roman "Proslava" upravo je objavljen u prevodu na engleski u Americi. I baš po tom romanu Bruno Anković uradio je istoimeni debitantski film, koji je letos ovenčan Velikom zlatnom arenom na Pulskom festivalu.

Međutim, "Proslava" nije prvi film rađen po delima Damira Karakaša. Led je probio 2008. Dalibor Matanić s filmom "Kino Lika", ali Anković je priznao za Nova.rs da je za filmskog reditelja nezgodno kada se uhvati ukoštac s hvaljenim romanom. A kako je piscu kad reditelj poželi da ekranizuje njegovo delo, pitam Karakaša?

- Poznat sam kao pisac koji odbija reditelje. Proteklih 20 godina sam ih odbio puno. S Matanićem sam radio "Kino Liku", jer mi se dopalo kako je kao mlad autor napravio "Fine mrtve djevojke". "Kino Lika" je, sećam se, bio prikazan na Sarajevo film festivalu (gradu gde je vođen razgovor s Damirom Karakašem, prim.aut.) i kad smo izlazili na čuveni crveni tepih meni je to bilo prvo takvo iskustvo. Nosio sam šešir, i kako smo izlazili, dobio sam najveći aplauz. Bio sam iznenađen i pitao pokojnog Ivu Gregurevića zašto mi toliko tapšu. "Najpre, oni su plaćeni za to, a drugo - vide da imaš šešir - pa misle da si reditelj", rekao mi je. Kad je taj film, tek deset godina nakon premijere, emitovan na HRT-u molio sam roditelje, koji nikada nisu bili u bioskopu, da ga pogledaju. Zamolio sam sutradan mamu da podeli sa mnom utiske, i najpre je ćutala, a onda rekla: "Dobro je da ti je tata zaspao". Kad govorimo o ekranizaciji mora se razdvojiti film i film po knjizi. U knjizi "Razgovori - Horhe Luis Borhes i Ernesto Sabato" slažu se da knjigu čitaš, a u filmu pričaš nekom o toj knjizi. Slažem se s tim. Za ekranizaciju "Proslave" odbio sam puno reditelja. Dok sam živeo u Bordou sreo sam saksofonistkinju Anu Dalbelo iz Splita, koja mi je rekla da su u Splitsku kinoteku zimi dolazile samo dve osobe - Bruno Anković i ona, a bila je zaljubljena u njega. I to sam ime zapamtio. Volim da reskiram i uvek razgovaram s nekim ko bi radio predstavu ili film po mojoj knjizi. Iako je Bruno debitant s ovim filmom, puno je čitao i istraživao materijal. Upozoravali su me da se ne upuštam u saradnju s njim, jer pre toga nije snimio dugometražni film, ali "Proslava" se, ipak, dogodila.

https://www.youtube.com/watch?v=5XfbRzziIoE

Ankoviću je, kako mi je pričao, bilo vrlo izazovno da ekranizuje knjigu jer je veoma štura događajima koje film, kao medij, ište.

- Jeste, štura je. Ali, tema je meni bila intrigantna kao piscu jer su to likovi koji se mogu sresti bilo gde na Balkanu. Sioran je lepo rekao da Balkan ide iz poraza u poraz. Kao kod Dostojevskog, moji junaci su istovremeno žrtve i krvnici. Trebalo je ući u lavirint svesti takve osobe i ispričati kako fašizam raste na tlu neukosti. I danas je to aktuelna priča. Čini mi se da smo konzervativniji od roditelja. Opet se pojavljuje nacionalizam, klinci su bez perspektive, i kao da se ništa u svetu ne menja osim godišnjih doba.

Pominjete uspon nacionalizma, ali prisustvujemo i rastu desnice širom Evrope…

- Da, dosta putujem, živeo sam u inostranstvu i iznenadio sam se koliko desnica raste. Levica u tome nosi određenu odgovornost. Nisam ni levičar ni desničar, a to što se zalažem za ljudska, za ženska prava i što ne volim desničarenje, za mene su civilizacijski dosezi. Prosto, zalažem se za normalne stvari. Ali, živimo na Balkanu. Kod nas je oružje još uvek deo narodnih nošnji, tako da ne treba da nas čudi kad se strašne stvari događaju.

Hoćemo li se ikada otarasiti tog oružja?

- Teško. S umetnošću - knjigama, filmom, teatrom ne možeš da promeniš svet, ali ako promeniš jednu osobu ti si već napravio puno. Danas živimo u svetu gomile informacija. Bodrijar je rekao da tamo gde je puno informacija, više nema informacije. Nije lako ni klincima da se u tom obilju snalaze. Kao kad pčele napadnu medveda tako te informacije napadaju ljude. Nije lako, moraju da pobegnu u šumu. A i ja, kad god imam priliku, idem u šumu - više volim da razgovaram s drvećem, nego s ljudima.

Šta to onda govori o današnjem čoveku?

- Živimo u takvom svetu. Ima u jednom Vendersovom filmu rečenica: "Amerikanci su nam kolonijalizovali podsvest". A to se kod nas događa od malih nogu. Zakazao je obrazovni sistem. Imate hrvatske političare koji se još nisu odredili spram pokliča: "Za dom spremni". Kao da mi ne znamo šta to znači i kakva se poruka šalje. Kad dođem u Užice, u tamošnjem muzeju više ne znaš ko su četnici, a ko partizani. Neverovatan prizor - Titova bista bačena iza zgrade, unutra sve kobajagi povezano. Teška je ovo zbrka, tako da se ne može mladima previše zameriti. Živimo u vremenu kad je potrebna mentalna higijena u vidu kvalitetnih filmova, dobrih predstava. S mladima treba raditi. Volim da idem u gimnazije, porazgovaram s njima, da im otvaram neke nove puteve, prostore… Imam troje dece i učim ih da vole, poštuju ljude bez obzira na veru i rasu. Dosta toga dolazi iz kuće, iz odgoja. Čudimo se što su neki Ličani odlazili u ustaše, a Nemačka, ta zemlja kulture, iznedrila je naciste, koji su činili strašne stvari.

https://www.youtube.com/watch?v=-6yrs9a_0vo

Neki su i iz "praktičnih razloga" odlazili u ustaše - da bi preživeli.

- Moji dedovi su bila u ustašama, a nijedan od njih nije čuo za Jasenovac. Nisu imali pojma ni o čemu, živeli u mikrosvetu... Koristio sam u romanu istinitu rečenicu kad im je došao čovek u cilindru i govorio o boljševizmu. Nije im pričao o Bakunjinu, da ih ne bi zbunio, već im je vrlo sažeto rekao šta je komunizam - To je kad brat jebe sestru. Ta rečenica ih je uplašila i naravno da će se boriti protiv komunizma. Neki možda jesu odlazili zbog ideologije, ali većina iz praktičnih razloga. Jedan od dvojice mojih dedova bio je ustaški narednik, i kad sam bio mali, dolazio bi Srbin iz okolnog sela i tretirao ga kao kralja. Nije mi bilo jasno zašto, a onda sam saznao da je, na primer, oca tog Srbina spasao streljanja. I pobratimili su se. Moji dedovi nisu bili nacionalisti. Oni su bili nepismeni ljudi, i samo je nahrupila ta zločinačka ideologija. Pa Ante Pavelić je na početku imao jedan odsto podrške u Hrvatskom saboru. Jedan frajer mi je pričao da ko god je napravio neko sranje u Hrvatskoj - ubio, opljačkao nekog - pobegao bi u Italiju. Zamislite samo kakva se ozbiljna bagra tamo skupljala, kukala na Srbe i čitavih deset godina samo sanjala da se vrati u Hrvatsku. I došao je politički trenutak kad su Nemci hteli da Mačak bude glavni, a on odbio. I Pavelić, kojeg faktički niko nije izabrao, Musoliniju je predao celu Dalmaciju, a narod je potpao pod taj uticaj, jer nisu znali ništa. Ozbiljna je ta bagra koja ih je zavela. Odvratno. I vidi se to i u filmu "Proslava". Sećam se kad su me pozvali da prvi put pogledam montiran film jednog jutra - u devet sati. Pa prvo što sam uradio popio sam, umesto kafe, rakiju zbog treme. I zvao sam svoju ženu Mitru, jer je veoma kritična, i ne povlađuje mi. Sećam se da joj se film "Kino Lika" nije dopao. I kad se u HNK Zajc u Rijeci igrala moja predstava "Sjajno mjesto za nesreću", premijera je prošla sjajno, međutim moja supruga je odmah rekla da nije dobra.

I prvu projekciju filma "Proslava" gledalo je nas petoro. Bio sam prijatno iznenađen, kao da sam u filmu gledao svoje dedove, pradedove. Potekle su mi suze. Kad je krenula odjavna špica pogledao sam Mitru, a ona je samo podigla palac. Dopao joj se film i znao sam da je to to! Vrlo je kompleksna priča i nije je bilo lako pretvoriti u film. A u Puli smo dobili četiri nagrade. I to ozbiljne nagrade, a meni je ta Pula bitna.

Zašto vam je bitna?

- Pa ja sam seljak iz Like. Kad sam bio mali nije bilo televizije, odrastao sam u selu bez škole, crkve, prodavnice, a samo je jedan čovek - Milo imao televizor s jednim TV programom. I onda smo svi išli kod njega da gledamo televiziju. Tako mi sedimo na podu, a kad krene nešto najlepše on ugasi TV jer mora sutra rano da ustane i radi u polju. Kad smo kod Mila gledali partizanske filmove, govorio mi je moj deda da oni "nisu istiniti jer je bio u ratu, a kamera nije bilo". A ja sam u tim filmovima gledao Milenu Dravić ili Dragana Nikolića. I sad ti, kao malo dete iz sela u Lici, dođeš na mesto gde su sve te face dolazile… I meni je Pula, jebi ga, ostvarenje sna. Dolazim na tu pozornicu koju sam kao mali gledao na komšijinom crno-belom televizoru, na kom je slika stalno titrala. Emotivno je to meni bitno. Bilo je u bivšoj Jugoslaviji odličnih filmova. Odrastao sam i uz srpski crni talas, uz Sašu Petrovića, Živojina Pavlovića… Meni je ta estetika bila veoma bitna.

I u književnosti su mu formativno bili najbitniji srpski pisci. Bliskiji su mi Crnjanski, Bulatović, Kiš, Stanković, Lalić nego neki hrvatski intelektualci. Crnjanski je bio veliki. I voleo je da igra fudbal. Kad se iz diplomatske službe vratio u Beograd, u jednom hotelu skupili su se svi koji nešto vrede da pozdrave velikog pisca. U toj gužvi je i Dragoslav Šekularac, s čašom vina. I kad Šekija upitaju: "Znaš li ko je ovo?", on kaže: "Kako ne bih znao - Ivo Andrić" (smeh). A Bulatović je imao dugačak jezik, pa bio sam u njegovom selu Okladi u Crnoj Gori - dobar sam sa njegovom ćerkom Barbarom, koja je rediteljka, i sinom. Imaju kafanu u Ljubljani i nekada odem tamo. S njim bih se, mislim, dobro slagao. A mama velikog Ljubiše Ristića je iz mog sela. Ljubiša je rekao da je bio jednom kod Bulatovića i da je u sobici u Beogradu imao dušek, svoje knjige i primerke novina u kojima su tekstovi samo o njemu. Bio je pionir marketinga u Jugoslaviji, jer kad bi dolazio na festivale rekao bi portiru da je „Miodrag Bulatović izgubio ključ“. I stalno je ponavljao Miodrag Bulatović, misleći da će tako njegovo ime doći do izdavača. Kad se pojavio Pavićev "Hazarski rečnik" svi su ga čitali, a Bulatović je tad kazao: "Kad otvoriš orman i uzmeš košulju na čijoj etiketi piše sto odsto pamuk - to je Ivo Andrić. Kad uzmeš drugu košulju na kojoj stoji - 100 odsto sintetika - e, to je Pavić". A da se i sam tu ubacim... (smeh) Kad uzmeš košulju i na njoj piše - čista lička vuna - to je moja književnost!

Sutra: Damir Karakaš: Niko mene ne može nazvati ustašom, jer sam pisao kako je bilo Srbima u Zagrebu kad su se prodavale kantice čistog hrvatskog zraka (2)

Bonus video: Vladan Matijević