13
Brojne javne ličnosti priložile su, u znak solidarnosti sa izbeglicama, predmete koji su im najdragoceniji u okviru aktuelne izložbe "Šta su poneli sa sobom", o kojoj se piše i priča, u Etnografskom muzeju u Beogradu.
U čast Svetskog dana izbeglica, Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) otvorila je 20. juna izložbu Etnografskom muzeju u Beogradu „Šta su poneli sa sobom„, posvećenu svima onima koji su zbog ratova, progona i drugih nedaća bili prinuđeni da napuste svoje domove.
Ovogodišnji Svetski dan izbeglica, inače, obeležava se u znaku neslavnog rekorda. Broj izbeglih i drugih prisilno raseljenih ljudi širom sveta prešao je 100 miliona. Svi oni, nezavisno od toga odakle dolaze, koje su vere ili boje kože, suočavaju se sa istom dilemom u trenucima kada su prinuđeni da pobegnu i krenu u nepoznato. Šta poneti sa sobom u izbeglištvo – pitanje je koje pritiska milione prinudno raseljenih ljudi, a upravo ova dilema je tema izložbe u Etnografskom muzeju.
Emotivna i otrežnjujuća postavka inspirisana je istoimenim kratkim filmom koji je ova organizacija snimila u saradnji sa Brankom Katić, čuvenom srpskom glumicom i istaknutom zastupnicom UNHCR-a za prava izbeglica u Srbiji.
Učešće na izložbi uzele su izbeglice iz bivše Jugoslavije, sa Bliskog istoka i Afrike, kao i one iz Ukrajine, i svi su pristali da prilože predmete koje su ponele sa sobom na put u nepoznato. Tako su, između ostalog, izloženi molitvenik optočen slonovom kosti i ručno pravljene osmomartovske čestitke nekadašnjih izbeglica iz Krajine, tradicionalna nošnja iz Iraka, haljina za svečane prilike iz Burundija, bakin parfem i ručno rađena čaša iz Ukrajine…
Novinarka Vesna Damjanić, koja je kao dete došla u Beograd u koloni tokom operacije „Oluja“, kao eksponat je izložila sliku koju je dobila u prvoj godini izbeglištva u Kistanjama:
„To je naslikao Petar, moja simpatija. Ponijela sam je u ‘Oluji’ zajedno sa dnevnicima. Ona me podsjeća da nema tog rata i tih granata koje mogu da budu jači od volje za životom i ljubavlju. To je ono što me je ojačalo tada, a i sada, 30 godina kasnije“.
U istoj koloni bio je i glumac Jovo Maksić koji je je pored svog eksponata zapisao:
„Moram odmah priznati da je ovo kandilo i slavsku ikonu zapravo otac poneo, jer u tim trenucima ja i nisam bio kod kuće. Kad smo se najzad sabrali i pronašli u Srbiji i kad sam zasnovao svoju porodicu, dobio sam to kandilo, a ikona je ostala kod oca. To kandilo, zajedno sa ikonom je personifikacija doma i kuće. Gde god da se nalazimo, dom je sa nama. Zato ono ima nemerljivu vrednost. Koliko god ste daleko od zavičaja, bar na taj dan slave, vi ste tamo i zavičaj je tu kod vas. Ono je za mene i amanet i ostavština i sećanje i nada i vera“.
Izbeglicama su se pridružile i javne ličnosti iz Srbije poput Ramba Amadeusa, Lane Bastašić, Sajsi MC, članica benda „Pretty Loud“ i mnogih drugih, koji su u znak solidarnosti priložili predmete koji su im važni i za koje smatraju da bi ih poneli sa sobom u slučaju da moraju da napuste svoj dom.
Branka Katić, inicijator ove priče, zapisala je da bi sa sobom ponela svoju hrabrost i veru u ljude. Rambo Amadeus je objasnio zašto bi poneo mobilni telefon sa punjačem, karticu sa nešto para na njoj, četkicu za zube i dva para gaća:
„Jer, na cloud-u su sve naše uspomene, u telefonu svi naši prijatelji, u laptopu svi naši poslovi, a na kartici sva naša moć. Naravno, čiste gaće su jedno od važnih dostignuća civilizovanog društva, pa i svakom putniku namjerniku treba omogućiti besplatan internet i besplatan vešeraj.“
Spisateljica Lana Bastašić nije imala dilemu, ponela bi bakin crveni kofer koji, kako je zabeležila, nije velik, nema točkiće i nije preterano snažan.
„Njega je nosila sa sela u Bjelovar, kao jedna od rijetkih djevojčica koje idu u višu školu. Njega je nosila iz Bjelovara u Zagreb kada se udala i počela da radi u Centrotransu. Njega je nosila iz Zagreba u Banjaluku kada su joj prijetili da će je zapaliti ako ostane. Za mene taj kofer predstavlja njenu slobodu i samostalnost. Čak i sada kad je više nema ostali su tragovi njenog putovanja“, istakla je Lana.
Sajsi MC je objasnila zašto joj je najvažnije da ponese svesku i olovku:
„To je nešto najdragocenije u mom životu, sveska sa pesmama, ima u isto vreme i duhovnu i materijalnu vrednost. Postoji sinergija između mene i pisanja rukom, kao neka slabija verzija potrebe za hranom, a jača od potrebe iz koje proizilazi navika, u toj situaciji to bi bilo moje sklonište da ne izgubim razum. Poveznica sa normalnim životom. Memorija koju mogu da opipam“.
Ova bolna izložba koju samo život može da priredi, otvorena je još samo nekoliko dana, do 30. juna. Posetite je i mislite o tome šta biste vi poneli sa sobom da morate da napustite svoj dom i pružite pomoć svima koji su se, ne svojom voljom, našli među nama.
Bonus video: Lana Bastašić – Učim da pišem novu knjigu dok je živa prethodna