Dok se Kejti Peri i Tejk det pripremaju da nastupe tokom krunisanja princa Čarlsa, Indipendet podseća na tradiciju koja okuplja potpuno različite zvezde koje se tim povodom okupljaju i pevaju za kraljevsku porodicu.
Jedan od takvih koncerata održan je 2002. u Bakingemskoj palati, povodom 50. godišnjice vladavine kraljice Elizabete II. Na krovu palate Brajan Mej je svirao gitaru, Tom Džons i Blu su otpevali duet „You Can Leave Your Hat On“, Žabac Kermit je bio gost. U finalu su zajednički nastup imali Pol Makartni, Ozi Ozborn i Atomik Kiten.
Događaj je nazvan „Žurka u palati“ i postavio je temelje za buduće kraljevske koncerte koji su poznati poznati po tome što okupljaju muzičare različitih žanrova, generacija i popularnosti.
Tokom godina, koncerti su postali sve ekstravagantniji, a formula je bila uzeti neke stare hitove, kao što je Makartni izveo miks hitova Bitlsa, ili Širli Bejzi pesmu iz Bonda, uz nekoliko pristojnih, porodičnih izvođača, i neko iznenađenje. Platinastu žurku u palati 2022. godine, Independent je ocenio sa četiri zvezdice a nastupili su Rod Stjuart s pesmom „Sweet Caroline“ i Diversiti koji su zaplesali kroz istoriju britanske muzike.
Tako će u okviru proslave krunisanja kralja Čarsla biti održan koncert na kome će se pojaviti Kejti Peri, Lajonel Riči, i Tejk det, uz Kraljevsku Šekspirovu kompaniju i Ncuti Gatwu, novog glumca u seriji Doktor Hu, koji će izvesti delove iz Šekspirovih dela.
Velike televizijske zabave danas se, kako se ističe, suočavaju sa teškim zadatkom da prikažu zemlju u muzičkom mikrokosmosu i da sažmu nacionalni identitet. To je, naravno, koncept koji je „toliko raspršen i toliko kompleksan da nije lako definisati, a posebno unutar okvira dvočasovnog pop koncerta koji može prikazati samo mali deo muzičkog ekosistema Velike Britanije“, uočila je dr Kirsti Ferklau, zamenica direktora Škole digitalnih umetnosti na Univerzitetu Metropolitena u Mančesteru.
Naravno, kako se naglašava, izvođači nisu možda oni koje sam monarh stalno sluša. „Znam da se muzika nije uvek sviđala kraljici, jer su mi rekli da bi trebalo da nosi čepiće za uši dok ih gleda. I to je u redu, ali ona je znala da je to događaj za državu, a ne samo za nju“, rekla je Lorna Dikinson, izvršna producentkinja “Žurke u Palati”.
Dikinson je blisko sarađivala sa „veoma proaktivnim“ ser Majklom Pitom, čuvarom Privy Purse-a, na postavljanju programa proslave povodom 50 godina vladavine kraljice. To je bio čovek koji je ubedio Elizabetu II da otvori svoj zadnji vrt za 12.000 fanova koji su dobili karte putem lutrije, još milion gledalaca se okupilo u dvorištu palate i kraljevskim parkovima da gleda događaj na velikim ekranima, a 200 miliona gledalaca širom sveta je koncert pratilo putem TV prenosa.
Profesorka engleske književnosti na Univerzitetu u Torontu Ajrin Mor, autorka knjige „Britishness, Popular Music and National Identity: The Making of Modern Britain“, tvrdi da se koreni engleskog naglaska na nacionalni spektakl kao načina konstrukcije „engleština“ nalaze u posleratnom periodu. Britanija i njeni saveznici su pobedili u Drugom svetskom ratu, ali pad carstva je doveo u pitanje njeno mesto na svetskoj pozornici. Sa smanjenjem međunarodnog uticaja, Britanija se fokusirala na „meku“ moć umetnosti.
„Ono što se vidi u pedesetim godinama prošlog veka je ogromna pažnja koja se posvećuje kulturi“, objašnjava Mor, dok se zemlja preusmeravala na „zemlju Šekspira“, na početku „novog elizabetanskog doba“. Nekoliko godina kasnije, na početku šezdesetih godina, Ferklau dodaje da su muzičari počeli da se poigravaju sa britanskom, i kraljevskom istorijom, stvarajući „simbiozu između muzike i popularne kulture i monarhije u Velikoj Britaniji“.
„Grupe kao što su Kinks, Hu ili Rolingstons, na neki način su se igrale imperijalnomo prošlošću Britanije, rugajući i diveći se u isto vreme, i to je bio materijal za njihov izgled i zvuk“.
Bitlsi su ne samo prilagodili vojne kostime iz edvardijanske ere za Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, nego su, kako kaže Mora, imali „veliki dar“ za razumevanje Velike Britanije.
„Nisu bili samo veoma popularni u Velikoj Britaniji, nego ono što su radili analiziralo se, zarazili su SAD, bila je to invazija britanske kulture.“
Pošto je monarhija „tako čvrsto povezana sa posleratnim kulturnim trenutkom“, ovo doba „još uvek informiše pokušaje da se stvore savremeni popularni koncerti“ koji slave kraljeve, primećuje Mor. Zato se na gotovo svakom koncertu nalazi mesto za šezdesetosmašku nostalgiju, transformišući nekadašnje ikone kulture u nacionalna blaga. Velika Britanija je, kako sugeriše, „nacija koja ne može da prestane da se vraća u prošlost, gleda da u svoje umetnosti izrazi tu istoriju kako bi je upakovala u moderni svet“.
Naravno, nije sve u simbolici i nacionalnoj metafori, postoje i veliki praktični razlozi. Dok je Zlatni jubilej imao relativnu prednost dugog perioda pripreme, Dikinson je satimom godinu dana ranije tajno slala pisma umetnicima, organizatori koncerta povodom krunisanja kralja Čarlsa nisu imali takav početak jer niko nije znao kada se će to dogoditi.
„Datumi odlučuju ko i šta je dostupno i ne možete baš mnogo oko toga unapred da radite, jer rok zvezde planiraju svoje turneje godinama unapred“, podsetila je Dikinson. Robi Vilijams je, na primer, odbio poziv za Zlatni jubilej, jer nije bio slobodan taj dan.
Organizacija ovakvih događaja je tehnički i logistički podvig, bez obzira na to da li vam se line-up sviđa ili ne. Tim koji je radio na Žurci u palati je imao „16 kamera i oko 30 trkača“ i svi su morali da imaju bezbednosnu dozvolu, pojačanu nakon 11. septembra.
Pre nego što se dogodio Platinasti koncert, udaljenost između gitariste Brajana Meja koji je bio na krovu i bubnjara Kvina Rodžera Tejlora koji je bio na pozornici, gotovo je predstavljala problem, a proba je maltene propala u plamenu. Dan pre nastupa, „iz krova palate počeo je da se širi dim. Svi ljudi iz obezbeđenja počeli su da izlaze iz grmlja… Pol Makartni, Erik Klepton, svi su bili pomerani na zadnje mesto palate dok smo čekali“. Uzrok? Nisu bile žice koje su se pregrevale, kako se Dikinson plašila, već „curenje u toaletu na tavanu, odmah na vrhu palate, jer je neko ostavio ventilator da se osuši“.
Međutim, više od 20 godina kasnije, da li će ista formula za popularni koncert povodom ove ceremonije još uvek raditi? Čak i u mesecima od Platinastog koncerta, oseća se promena nacionalnog raspoloženja. „Gubitak kraljice, činjenica da smo u krizi životnog standarda – biće veoma interesantno videti kako će se ovo odraziti na bilo koji osećaj nacionalnog identiteta“, kaže Ferklou i dodaje da misli da je ovo veoma težak trenutak za organizovanje događaja ove veličine.
Prethodnog meseca, YouGov kompanija za istraživanje tržišta, uradila je anketu na uzorku od 3.000 odraslih koji su odgovorili na pitanje kako se osećaju u vezi sa predstojećom proslavom krunisanja – 35 odsto je reklo da im „nije jako stalo“, dok je 29 odsto reklo da im „uopšte nije stalo“. Ako se uzme u obzir naslovi da su svi od Herija Stajlsa do Spajs Grls odbili da nastupe na koncertu, dobija se tešku PR situacija, iako je postala intrigantnija zbog mogućnosti da postavi kulturni ton za vladavinu kralja Čarls.
“Dakle, on dovodi Kraljevsku pozorišnu družinu, da li se samo potvrđuje ta veza između monarha i tradicije i elitizma? Ili će postojati prepoznavanje potencijalne modernosti umetničkih institucija pod novim kraljem?”, pita se Mor i zaključuje da će biti prilično zanimljivo videti da li pokušava da promeni značenje onoga što radi [s] koncertom.“
Ponekad su to slučajni trenuci koji nenamerno deluju najtipičnije britanski. Da, izvođenje Robija Vilijamsa sa bendom Coldstream Guards ispred Bakingemske palate tokom Dijamantsko jubileja koncerta 2012. bilo je malo kliše, ali kad je Robi uzviknuo „Let’s ‘ave it!“ publici koja je vijorila zastave, to je bilo očaravajuće. I bez obzira da li je to po vašem ukusu, često se „ne možete odvojiti od toga, jer to znači biti deo tog trenutka, čak i za ljude koji sebe ne nazivaju monarhistima“, kako to objašnjava Ferklau.
Bonus video: Sahrana kraljice Elizabete II
