0
U SFRJ su ljudi koji su bili na čelu države voleli da se druže sa slikarima, glumcima, piscima, operskim pevačima... Ovi današnji umesto umetnika sede sa rijaliti zvezdama, starletama, pevaljkama. Tako da smo mi koji iole radimo nešto u kulturi poslednja rupa na svirali. Ne pamtim kada je neki političar došao kod nas u pozorište da gleda neku predstavu, priča za Nova.rs glumac Milan Čučilović, kojeg ćemo gledati u novom komadu Beogradskog dramskog pozorišta “Divlje meso“ Gorana Stefanovskog u režiji Jagoša Markovića čija je premijera 24. aprila u 19 sati u BDP.
Rođen je 1971. u Beogradu. Završio je glumu na Akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu u kasi profesora Radeta Markovića. Diplomirao je sa predstavom “Mrešćenje šarana“ Ace Popovića. Od 1996. godine stalni je član Beogradskog dramskog pozorišta. Ostvario je brojne uloge u Narodnom pozorištu u Beogradu, Narodnom pozorištu u Zrenjaninu, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Pozorištu “Puž“, Bitef teatru, Кult teatru, Dadovu…
Igrao je u mnogim televizijskim serijama i filmovima, pomenućemo samo one najnovije “Žigosani u reketu”, “Klan“, “Jedini izlaz“, “Porodica“, gledaćemo ga u seriji “Azbuka naših života“ i filmu “Trag divljači“ Nenada Pavlović rađenog po motivima proze Živojina Žike Pavlovića, čije je snimanje upravo završeno.
Oženjen je glumicom Milenom Pavlović, Živojinovom ćerkom, sa kojom ima troje dece.
– Mnogo mi je drago što me je Jagoš pozvao da ponovo radim sa njim nakon predstave “Sumrak bogova“ koja je bila jako uspešna i sada je rado gledana. “Divlje meso“ Gorana Stefanovskog je jedno od najlepših pozorišnih dela napisanih u bivšoj Jugoslaviji, koji je u svoje vreme bio veoma moderan sa posebnom poetikom. Govori o našem mentalitetu, a u Jagoševoj adaptaciji i režiji potcrtano je i prošireno na ceo Balkan. I iako je radnja smeštena pred početak Drugog svetskog rata, sada je to izmešteno u modernije doba, osavremenjeno je, i biće razumljivije publici – priča Čučolović.
Napominje da se, kao i u ovom komadu, iste stvari ponavljaju i uvek će se ponavljati na ovim prostorima zbog našeg mentaliteta i geografskog prostora na kome žiivmo.
– Radnja prati jednu porodicu i počinje na dan njihove slave Svetog Iliju, a ja igram sveštenika. Njihova kuća koja se nalazi u centru malog mesta, smeta velikoj kompaniji koja ima svoje predstavništvo i želi da se reši te kuće i otera ih odatle. A to je i naša svakodnevica. Osim dva sveta koja se sudaraju, postoje tri lika koja su uteha, a to su vračara, prostitutka i sveštenik – kaže Milan.
Iako je dugogodišnji član BDP, ističe da ne pamti ovakvu sezonu koja je potpuno neverovatna
– U mesec dana imamo čak pet premijera, nezapamćeno. Jeste kriva korona zbog toga ali svejedno, sve vreme smo radili. Nije to samo kvantitativno nego kvalitativno neverovatan podatak. U pozorištu su radili najbolji reditelji iz regiona Ivica Buljana, Diego De Brea, Sebastijan Horvat, gostovali su fantastični glumci, ali ono što je potpuno otkrovenje i veličina ovog teatra to su naši mladi glumci. Ti klinci su fenomenalni, nestvarni, ponosim se što u članovi BDP. Videćete neke od njih u „Divljem mesu“.
Čučilović je nedavno završio snimanje filma “Trag divljači“, za koji očekuje da će biti vrhunsko ostvarenje.
– Montiranje i postprodukcija počinju verovatno krajem leta. Bilo bi super kada bi prošla korona i kada bi Fest bio u nekom drugom terminu pa da na njemu bude premijera, i da se tako ispoštuje Žika Pavlović kao autor i ovaj film koji se oslanja na “crni talas“. Radnja se događa 1968. godine a ja igram desnu ruku oficira Udbe, potpukovnika, velikog budže kojeg tumači Miki Manojlović. Moj lik malo priča a mnogo radi, reaguje na svaki mig, prati šefa sve vreme, klasičan operativac. Snimanje je proteklo perfektno, od produkcije, preko autorske ekipe do kolega glumaca, Snimali smo uglavnom po terenu, u Knjaževcu, Nišu, Zaječaru, lokacije su apsolutno fantastične – pećine, čudesne šume, netaknuta priroda, kao i stari delovi tih gradova. Biće to fenomenalan film, ima i trilerske momente, akcione scene, svašta smo radili.
Žiku Pavlovića, kaže, pamti po genijalnim filmovima i po pričama starijih kolega.
– Najviše ga pamtim po knjigama kao što su “Ispljuvak pun krvi“, “Cigansko groblje“, i ove po kojima je rađen scenario za film. Njegovo autorsko filmsko stvaralaštvo i pisanje imaju velike sličnosti ali potpuno su drugačiji možda zbog medija koji su različiti. Nažalost, preminuo je pre nego što smo se Milena i ja venčali, tako da se nismo sreli porodično – kaže Milan koji se sada posebno raduje što počinje emitovanje serije “Jedini izlaz“.
Ističe da je taj film veoma dobro prošao u bioskopima, da ga je do sada pogledalo 70 hiljada gledalaca samo u Srbiji, a tek je krenuo da se prikazuje u regionu.
– Taj broj će se mnogo uvećati. Da nas nije omela ova situacija i zaustavila da krenemo u bioskope kada smo planirali, jer su bili zatvoreni zbog epidemioloških mera, bilo bi mnogo više publike. Ali i ovako smo zadovoljni. Iako smo ga snimali još pre dve godine, još uvek se sećam svakog detalja, rad na tom filmu bilo divno iskustvo u svakom pogledu i zato mi je dodatno drago što je imao tako dobar odjek kod gledalaca.
Napominje da od glume može da se živi pristojno “ako radiš kao crnac“.
– Ali ja imam sreće jer sam i zaposlen u pozorištu, primam platu. Oni koji nisu u tom statusu, slobodni umetnici, sada ne mogu da prežive. Moram da priznam da ne bih voleo da mi deca odu u glumačke vode, ali ih ne bi sprečavao ako tako neko od njih odluči. Mnogo je teško doći do neke prave pozicije, opstati. I kada voliš jako je teško. Ja sam bar četiri puta ostavljao glumu do sada.
Koliko je zadovoljan profesionalnim radom, toliko je naš sagovornik zabrinut zbog izostanka sistema vrednosti u našem društvu.
– Pošto riba od glave smrdi, to počinje odozgo. Da nisi doktorirao a imaš doktorat, da nisi diplomirao, da ništa nisi učio a na visokoj si poziciji dok se neka deca znoje nad svakim ispitom, poništavaju ih da bi imali bolje ocene da bi bili vrhunski stručnjaci. Brine me kuda idemo sa takvim stavom, šta će sa nama da se desi. Jednom sam za baš za vaš portal rekao da teram svoju decu da uče strane jezike i da odu u neke zemlje gde će njihov rad i trud da se adekvatno ceni. Neće im biti emotivno lepo kao ovde, ali će živeti u normalnim uslovima. Kod nas se najmanje ceni poštenje, vrednoća, one najlepše osobine. Verujem da 80 odsto ljudi u Srbiji misli isto što i ja. Postoji pet odsto onih koji nam kroje sudbine, koje bih najradije video u zatvoru, i onih 10 odsto koji dovoljno imaju da ne moraju da misle ni o čemu.
Milan Čučilović veli da se uvek nada promenama.
– Ja sam umereni optimista. Ali, promena neće skoro biti jer ono što je gore od ove vlasti jeste opozicija koju imamo. Odnosno, nemamo je, ne postoji. Ne mislim da bi opozicija bila gora kada bi došla na vlast, nego takva kakva je nikad neće pobediti ovog svemogućeg jer su nesposobni. Potrebni su nam klinci kao mladi glumci koje imamo u BDP. “Bezobrazni“, talentovani, vredni, pametni, i da pokidaju njih gore tamo sve i osvoje naše glasove – zaključio je naš sagovornik kojeg čekaju novi porjekati ali o njima ne sme da govori jer je potpisao aneks o tajnosti koji je, kako kaže, duži od samog ugovora.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
