Čuveno mesto za zabavu i ples na španskom ostrvu slavi pola veka žurki, od hipi druženja do superstar di-džej obreda.
Bila je to 2010. godina, poslednji ostaci vremena u kojem bi, kada bi ritam zastao u klubu, postojale hiljade ruku u vazduhu koje su istovremeno sekle laserska svetla umesto da drže male svetleće telefone da bi to snimili.
Swedish House Mafia, super popularni di-džej trio koji čine Stiv Anđelo, Akvel i Sebastian Ingroso, zauzeo je sam vrh scene svojim euforičnim euro-dens hitovima, i oni koji su uspeli da uđu tu noć u klub “Paša”, vodeći klub u mediteranskom Starom gradu na Ibici , znali su da su u centru najbolje zabave na ostrvu.
Ali nisu bili spremni za ono što se sledeće dogodilo. Logotipi “Paše” – trešnje blizanci su zasjali i odjednom se na platformi pred publikom pojavio niko drugi do Kajli Minog, isporučujući improvizovanu obradu “Can’t Get You Out of My Head”, čiji neodoljivi taktovi su sada dolazili ljubaznošću Swedish House Mafia ekipe.
„Bila je to eksplozija. Niko nije znao da će se to dogoditi“, kaže Fransisko Ferer, lokalni čovek koji je počeo da radi za klub “Paša” 1985. godine prodajući karte i koji će postati globalni ambasador brenda. „Mogli ste da osetite sreću ljudi u prostoriji“, kaže on. „To je velika uspomena.“ Osmislio je nastup sa Kajli, koja je toliko uživala u klubu da je često dolazila inkognito sa svojim prijateljima da pleše usred gomile.
Ferer priča u sablasno praznom “Paši”, dok tehničari petljaju u DJ kabini. Za samo nekoliko sati, vrata će se otvoriti za hiljade klabera povodom otvaranje noćnog kluba, najavljujući nezvanični početak sezone. Vikend otvaranja sezone ovde je uvek velika stvar, ali pošto je “Pašina” 50 -ta godišnjica, veče će biti posebno, piše “Gardijan”. Godišnjica obeležava ne samo pet decenija najstarijeg kluba na ostrvu, već i samog noćnog života na Ibici.
Kada je Ferer rođen 1964. godine, samo nekoliko stotina metara od “Paše”, Ibica je bila udaljeno ostrvo nepoznato mnogima u ostatku Evrope. Ali seme njegovog identiteta kao hedonističkog i slobodnog raja već je počelo da klija. Proširila se priča o mitskom belom ostrvu sa nezadrživom prirodnom lepotom koje je postalo nezvanično utočište Španije od fašističke vlade generala Franka.
Ibica je ubrzo privukla prve hipije i bitnike iz SAD koji su bežali od regrutacije iz rata u Vijetnamu, umesto toga formirajući komune slobodne ljubavi i donoseći žurke u sam centar i na sever ostrva.
Mladi preduzetnik po imenu Rikardo Urjel, koji je već osnovao prvi noćni klub “Paša” u Sidžesu, u Kataloniji, posetio je Ibicu ranih 70-ih i bio odlučan da tamo napravi prvu zvaničnu diskoteku. Ignorišući finansijske savetnike koji su se žalili da je gomila hipija suviše mala grupa ljudi da bi se zadovoljili uslovi, Urgel je pretvorio staru okrečenu seosku kuću u palatu za zabave i 1973. je rođen “Paša” Ibica.
Na jednoj večeri “Flower Power” u klubu, kada se pušta muzika iz 60-ih i 70-ih, Ferer se seća da je pronašao Mika Džegera u praznoj sobi kako đuska u centru plesnog podijuma, zadubljen u muziku. „Želiš nešto da popijete?“ upita ga Ferer, nesigurno. „Ne“, odgovorio je Džeger. „Ovde sam da slušam ovu muziku. Ovde sam sam, niko ne može da me uznemirava i mogu da plešem i da budem ono što jesam.”
Do 80-ih i 90-ih, Ibica je bila ostrvo poznatih, a “Paša”, kao najsavršeniji, najsjajniji klub, bio je „mesto na kome se može biti i biti viđen“. Bilo koja slavna ličnost mogla se videti kako se tu zabavlja.
Koncept „di-džeja superzvezde“ još nije postojao, što je značilo da su publika i sam klub bili spektakl. Palme. Lusteri od vatrometa. Eksplozije konfeta. Dimni top. Stroboskopska svetla. Pored rejvera, tu su bili i go-go plesači: prelepe žene i muškarci koji su upotpunjavali zvučnu feštu.
„Bila je to sloboda“, priseća se Ferer. „Upoznavao si mnogo ljudi jer dok plešeš i upoznaješ ljude pored sebe, a onda počneš da pričaš sa njima, znaš? Nije bilo telefona, nije bilo Instagrama. Bilo je prirodno. Sada je sve predstava.”
Do kasnih 80-ih haus muzika se puštala sa gramofona Frenkija Naklsa i Maršala Džefersona na rejvovima u skladištu u Čikagu. Ovi zarazni zvuci od 120 otkucaja u minuti ubrzo su sleteli na obale Belog ostrva, gde je hedonizam “Paše”, “Amnezije” i “Ku Kluba” dostigao svoj zenit – dovoljno da utiče na četvoricu Britanaca da uvezu elemente scene u Veliku Britaniju.
Pol Okenfold, Džoni Voker, Niki Holovej i Deni Rempling su 1987. bili oduševljeni novim ritmovima i rejvovima koji su trajali danima i njihovim prvim iskustvima sa ekstazijem. Čim su se vratili u London, pokrenuli su svoje klupske večeri, Spectrum, Shoom i The Trip, a ono što se dogodilo je već izlizana istorija britanskog hausa: ilegalni rejvovi, ekstazi, Smajli i tabloidna histerija.
Sledeće poglavlje mnogi Britanci (ali možda manji broj Španaca) smatraju „zlatnom erom“ Ibice, sve uprkos nezdravom odmoru i ponašanju „Britanaca u inostranstvu“ kako je zabeležila TV serija “Ibiza Uncovered”.
Pesme iz perioda 90-ih su vanvremenske: “Cafe Del Mar” od Energy 52, “Music Sounds Better With You” od Stardust; “ Children” Roberta Majlsa i “You Don’t Know Me” Armanda Van Heldena.
Međutim, 2000-te su bile period kada je “Paša” dostigao svoj komercijalni vrhunac. Bio je to jedan od prvih velikih klubova koji je rezervisao Dejvida Getu, koji je, uprkos tome što ima 10 miliona prodatih albuma, plaćen za svoje prve setove novcem koji su Ferer i njegova ekipa napravili od prodaje brendiranih majica tog dana. U prvoj godini novog milenijuma, Pol Okenfold je bio rezident DJ, svirajući mamutske setove koji su trajali do 9 ujutro. A britanska invazija je zacementirana “Podvodnim noćima” Darena Emersona i setovima Pola Vulforda i X Press 2 i Groove Armade.
Za Sajmona Danmora, osnivača i bivšeg izvršnog direktora Defected Records, izdavačke kuće koja je tokom osam godina održavala letnju sezonu u “Paši” između 2005. i 2012. godine, 2000-te su bile „uspon superklubova“.
„Bili su to prvi dani interneta, a reputacija je rasla tokom tog vremenskog perioda jer su ljudi bili mnogo povezaniji“, kaže on.
Danmorov najupečatljiviji “Paša” trenutak bio je 2001. godine, kada je Defected objavio pesmu “Another Chance” Rodžera Sančeza, koja je bila na prvom mestu britanske liste singlova. Danmor opisuje momenat koji se sve naježio u klubu kada je Sančez „navukao” početak akorda i „zadirkivao“ ga nekoliko minuta.
„Kada je pesma na kraju stigla, klub je jednostavno eksplodirao“, priseća se on. „Muzički urednik na Radiju 1 je bio tamo i na kraju smo se zagrlili“, kaže on i dodaje: „Ludo je, zar ne, kako muzika spaja ljude?“
U narednoj deceniji je prethodna andergraund elektronska muzika ušla u mejnstrim i učvrstila reputaciju Ibice kao mesta za obred ulaska za svakog ljubitelja plesne muzike. Ipak, komercijalizacija plesa dovela je do toga da su aspekti ostrva postali žrtve razularenog kapitalizma, posebno zbog cena pića koje luduju, VIP kulture i prenatrpanosti na podijumima za igru.
Balans između odmetničkog nasleđa Ibice i modernog sjaja je večito pitanje. Ima znatno više privatnih aviona i jahti nego ranije, ali Sanjai Nandi, izvršni direktor “Paša grupe”, veruje da su ljudi svih demografskih kategorija i dalje privučeni ostrvom. „Nije moguće u potpunosti popuniti velike klubove samo pojedincima velike neto vrednosti“, kaže on.
Džesika Kapaz Makarti, art direktorka “Paše”, tvrdi da će osnova kluba ostati ista. „Kada odete u noćni klub, sve je u vezi sa osećajem povezanosti, a sve što radimo je povezivanje“, kaže ona. „To je ono zbog čega se ljudi osećaju kao da su imali najbolju noć u životu.“
Bonus video: Drag Queen žurka KC Grad
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar