0
Volim kada gonim Švabe, nekako se uživim u događaje o kojima sam čitao i slušao, pa mi se čini da me je neki točak vremena vratio 32 godine unazad, izjavio je, pre pola veka, vojnik Rasim Jusupović.
Rasim se našao u originalnom, rasklopivom priručniku, vodiču kroz snimanje filma „Užička republika“. Dizajnirao ga je tada, takođe remac Dušan Petričić.
– Četiri meseca proveo sam u Petrovcu na Mlavi a onda sedam meseci u Užičkoj republici. Bio sam jedan iz novoformirane umetničke čete. Iz Petrovca je prvi prekomandu dobio Goran Marković, koji je bio asistent Žike Mitrovića na tom filmu. Sa nama je i reditelj Dejan Karaklajić, zatim i Dragomir Zupanc. Pred kamere su iz kasarne došli i Marko Nikolić, Aljoša Vučković i hrvatski glumac Mile Rupčić. Sa mnom je fotoreporter Milan Simić Simke i sociolog Sergej Miletić – navodi Dušan Petričić, kao da je juče skinuo uniformu.
Reklo bi se četa mala, ali odabrana. Prethodila joj je druga, ratna Umetnička četa Užičke republike. Na fotografiji u užičkom muzeju, s belim šalom a la Ćira Blažević, njen organizator bio je potonji filmski kritičar “Politike” Milutin Čolić.
Trag ove priče našao sam na zidu sobe u kući Predraga Pege Popovića, glavnog snimatelja “Užičke republike“, kako sa Živoradom Nešićem zumira “narodnog neprijatelja”.
Petričić je portretisao na njemu svojstven, originalan, duhoviti način i ostale članove filmske ekipe. Tako su se na flajerima, plakatima, vodičima pored reditelja filma Žike Mitrovića, našli i Boris Buzančić, Mija Aleksić, Božidarka Frajt, Marko Nikolić, Aljoša Vučković, Rade Šerbedžija, Neda Arnerić…
Sa njima i kaskaderi, scenografi, ali i pukovnik Milorad Drakulić, komandant kombinovane jedincie JNA od Rasima Jakupovića do Dragomira Zupanca.
Predrag Pega Popović, direktor fotografije “Užičke republike“ završivši studije na FAMU u Pragu 1971. odlazi u gardijsku jedinicu JNA u Valjevu.
– Bio sam među najstarijim vojnicima. „Zastava film“ dolazi u Valjevo i snimam još dva nastavna filma – priča Pega. Regrutuje ga i Nikola Popović, jedan od najpoznatijih jugoslovenskih filmskih producenata. Pega iz Valjeva upada u “Sutjesku” gde radi kao snimatelj druge kamere na tom filmskom projektu.
“U jednom trenutku pribojao sam se da bi mogao da završim kao dezerter. Ta 71. bila je politički klizava: Maspok, demonstracije na Kosovu a ja kao vojnik, sa važećim pasošem, kolima prelazim grancu, i idem u Minhen, gde je trebalo da se uradi kopija Makovog filma “WR misterija organizma” koji sam snimio sa Aleksandrom Petkovićem. Film je morao da stigne za Kan. Ta tri, četiri dana bila su mi duža od godine. S kopijom “Misterija” iz laboratorije „Bavarije filma“ vraćam se u kasarnu” – objašnjava Pega Popović. Na kanskom programu “15 dana autora” film je postigao izuzetan uspeh. Mak je dobio nagradu „Luis Bunjuel“.
Petar Kralj je u vojsci bio “prašinjar“, pešadinac, VP Vranje. „Sećam se, išli smo u Vranju u Armijski dom, pa kada idemo stanemo u stroj, napred jedan sa upaljenom baterijom belom, a pozadi jedan sa crvenom baterijom, pa tako k’o vozić idemo na te probe dramske sekcije,“ navodio je poznati glumac u jednom intervjuu.
Davne 1967. prekomandovan je da vodi “Bitku na Neretvi”. „Taman sam završio obuku, kada sam mogao lepo i mirno da odslužim rok, prebacili su me tamo gore, u Gornji Vakuf, na Jablanici“, pričao je Kralj o toj njegovoj glumačko-vojničkoj (po)ratnoj epopeji.
Glumci nisu bili samo vojnici. Ahmed Nurudin iz filma “Derviš i smrt” bio je rezervni oficir. Reč je naravno o glumcu, Voji Miriću. Imao je čin major. Od Dejana Dabića, umetničkog direktora Martovskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma saznajem još jedan zanimljiv vojnički detalj.
– Aleksandra Đorđevića, šira javnost pamti kao reditelja “Otpisanih”, a manje kao pozorišnog i to veoma ozbillnog reditelja. Postavio je na pozorišnu scenu možda i najveći broj Krležinih dela. Đorđeviću je za predstavu “Nežna ptica mladosti” po drami Tenesi Vilijamsa stigla pomoć jednog vojnika u Nišu” – navodi Dabić.
Bio je to budući producent “Šindlerove liste” Branko Lustig. Jedan od najpoznatijih svetskih producenata. U mladosti je takođe bio veoma operativan i sposoban da obezbedi Đorđeviću za predstavu “Nežna ptica mladosti”, po drami Tenesi Vilijamsa, sve što je ovaj reditelj tražio.
– Kasarna Jugoslovenske narodne armije na Voždovcu. Zima je. U vojsci sam desetak dana. Jedan od stotine preplašenih, zbunjenih i promrzlih “guštera”. Smeštan sam u tzv. “kažnjenički bataljon” Prve proleterske brigade koji sačinjavaju “kriminalci i špijuni” – seća se vojničkih dana ’74. Rajko Grlić u “Neispričanim pričama”.
”Kriminalci” su ubice i lopovi, koji su iz zatvora došli da odsluže vojni rok i koji će se nakon toga tamo vratiti.
– Boje “špijuna” brane one koji su van Jugoslavije studirali umetničke akademije uglavnom muzičari i pokoji slikar. Ja pokrivam film. ” Koji kurac bi vi išli napolje da studirate da niste špijuni“ kaže mi veselo stariji zastavnik – seća se Grlić.
Na taj manir bahatog, nadmenog ponašanja ne samo nižih već i viših oficira, ukazuje Đorđe Kadijević, reditelj, scenarista, istoričar umetnosti i likovni kritičar.
– Služio sam vojsku u Makedoniji, Tetovu. Iako sam očekivaoa da ću u JNA steći neke nove veštine to se nije desilo. Bio sam najstariji među vojnicima, sa diplomom fakulteta. Dobro preporuka za kofu i lopatu kojom sam, po naredbi, u štalama skupljao konjsku balegu. A štala i konja – koliko volite. U jedinicima je bilo dosta Albanaca. Mnogi od njih su simulirali da ne znaju jezik i ne razumeju komande. Među nama bio je jedan Crnograca, gromada od čoveka. Kada smo u Vardaru postavljali ponton on je držao jednu stranu a drugu četvoricu vojnika. Njemu je jednog dana prekipela i pred svima rekao. “Do kada ćete nas zajebavate da ne znate šta vam se naredi!”
Sledećeg dana, priča Kadijević, tog vojnika su u toku noći, u klozetu, bacivši mu ćebe preko glave, pretukli, nanevši mu teške povrede. Prebačen je u bolnicu.
Par dana kasnije iza kuhinje nađena su dva pretučena Albanca, bez vojnih košulja, namazani svinjskom mašću, što za muslimane nema veće uvrede i poniženja … Uzbuna. Starešine su se rastrčale. Ocenili su da je reč o nacionalističkom činu.
– Postrojili su nas na pisti. General Vangel Mojskovski je urlao, pretio zatvorom, Vojnim sudom. Vređao nas je, psovao nas najvulgarnijim psovkama tražeći one koji su napali dvojicu Albanaca. Kroz rafale psovki, tiho se probijao glas, još nejasne reči što je na trenutak zaustavilo podivljalog generala. Posle desetak sekundi iz redova vojnika čulo se jasno: Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa… Ostali vojnici su se pridružili pesmi, zakletvi… Peva cela pista što je sve oficire nateralo da besno odstupe. Bio je to zadivljući znak otpora koji pamtim celog života. I taj koji je prvi počeo nikada se nije oglasio da je on to uradio, ne iz straha već da ne prigrabi samo sebi taj hrabri čin – zaključuje Kadijević.
Teško da je reditelju Lazaru Stojanoviću služenje vojnog roka moglo da ostane u lepom sećanju. Iako je krajem 1971. na VP Požarevac stigao poziv da naredne godine otvori “Noćni program” FEST-a poziv je zbog “usložnjavanja političke situacije“ odbijen. Stojanović je 1972. dobio trogodišnju zatvorsku kaznu zbog “Plastičnog isusa“, njegovog diplomskog filma.
“Isus” je pronađen, vraćen, dok se njegovom apsolventskom film “Zdrav podmladak“ gubi svaki trag.
Bonus video: Otvaranje Festa
