“Bullet train” je voz koji ide brzinom metka. Zašto je distributeru “Brzina metka” bila logičnija kao naslov od “Brzinom metka” verovatno nikada nećemo saznati. Ali ono što sigurno hoćemo, i to već nakon par minuta, jeste da ovo nije rimejk japanskog trilera Bullet Train koji je (nekreditovano!) dao “ključ u ruke” Jan De Bontu za njegov Speed.
Ova Brzina metka urađena je po japanskom romanu “Maria Beetle”, Kotara Isake i u pitanju je crnohumorna akcija sa nezanemarljivim brojem melodramskih momenata o grupi profesionalnih kriminalaca čiji putevi se ukrštaju u superbrzom vozu.
Brad Pitt igra “Bubamaru”, profesionalnog lopova koji se vraća u posao nakon terapije i krize identiteta. Njegov zadatak je da u brzom vozu ukrade jednu srebrnu aktovku. Nju (treba da) čuvaju “Limun” i “Mandarina”, dva najamnika, koja treba da je vrate ozloglašenom bosu “Beloj smrti”, zajedno sa njegovim kidnapovanim sinom. Međutim, sasvim druge planove sa tašnom ima devojčica zvana “Princ”, koju bi da eliminiše gangster Kimura kome je ona umalo ubila sina.
U vozu je već i “Osa” koja se također namerila na aktovku, a ubrzo potom pojavljuje se i “Vuk” koji želi da se osveti “Bubamari”. Između svih njih počinju uglavnom prvo verbalni obračuni, praćeni kombinovanim fizičkim razračunavanjem, sa pucačinom. I to vam je cela radnja filma, minus brojni flešbekovi koji pojašnjavaju junake ili njihove motive, ili melodramski boje njihove osvetničke aktove. Na kraju voz, koji izgleda niko i ne vozi, izleti sa šina.
Film je režirao David Leitch koji se poslednjih godina isprofilisao kao reditelj visoko-oktanskih akcijaša poput John Wick (gde je, ipak, Chad Stahelski bio ključniji), Atomic Blonde, Deadpool 2 i (meni najboljeg) Hobbs & Shaw. U domenu akcije, Bullet Train mahom rekapitulira i ono što je Leitch doneo i ono što Holivud praktikuje poslednjih godina. Daleko je veći problem što ovaj film u celini izgleda kao nešto što je Guy Ritchie zaobišao devedesetih (sve zajedno sa Brad Pittom), a sada se vratilo sa pozamašnim budžetom.
U “čađavim dvocevkama” smo “generacijski” imali Stinga, a ovde Bad Bunny-ja, ali sve ostalo je tu, od neo-tarantinovski crnohumorno stilizovanih junaka, spotovski režiranih akcionih sekvenci, apsurdom akcentovanog nasilja do centralnog osećaja da je sav “život & smrt” ovog filma zapravo zajebancija. Sa izuzetkom japanskog kasta i par mlakih postmodernih komentara na japansku kulturu, Leitch praktično pravi omaž/rimejk Ritchiejevog stila, a mučena publika treba da se pravi da je ovo 2022. “blokbaster sezone”.
Pittov lik je u film kontinuirano izložen malerima, ali čini se da ni sam Pitt odabirom ovog filma kao svog prvog post-oskarovskog ne uspeva da umakne ozloglašenom “oskarovskom prokletstvu”.
OCENA: 4/10
Bonus video: Selektor Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare