Brazilsko-srpska umetnica Ana Marija Lima Dimitrijević: Srbija mi je važna ne samo zbog mog nasleđa, već i zato što ima puno duše

Piše: Nikola Marković

Ana Marija Lima Dimitrijević, umetnica srpsko-brazilskog porekla, koja živi i radi u Londonu, jedna je od umetnica/ka čija dela su trenutno izložena u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića Muzeja savremene umetnosti, na izložbi "Kraj jezika - Još jednom o Vitgenštajnu". Ova izložba predstavlja radove srpskih i austrijskih umetnika/učesnika konkursa koji je tokom 2022. godine pod pokroviteljstvom Austrijskog kulturnog foruma i veb sajta za umetnost i nauku Lichtfelder.org organizovan u onlajn formatu.

Ana Marijin rad je interaktivna instalacija od ručno rađenog papirnog flip-buka sa digitalnim fotografijama na papiru, čije listanje prati isti zvučni zapis preko bežičnih slušalica, kao i digitalna stop-animacija sa pratećim digitalnim zvučnim zapisom klavirske kompozicije čiji je autor sama umetnica. Svoj rad u uvodnom tekstu opisuje kao "vežbu koncentracije i svesti", odnosno "istraživanje pažljivijih načina sagledavanja pokretnih slika". I projekcija i instalacija deluju na čula kroz muzičku kompoziciju, varijacije u nijansama boja i dodir, kako bi se obezbedilo pomno gledanje pokretnih slika.

Vaš rad prvobitno je nastao 2019. godine, pre samog konkursa i potonje izložbe. Da li ste u startu imali i ideju o vezi sa Vitgenštajnom, odnosno kako ste je naknadno doživeli?

- U vreme nastanka rada bila sam zainteresovana za sinesteziju - način na koji možete simultano da koristite čula zarad razumevanja sveta. Na primer, sinesteszijom možete videti boju kada čujete zvuk, ili da osetite miris kada dodirnete nešto, i tako dalje. U svom radu sam istraživala kako možete da budete više u dodiru s vašim čulima putem filma. Tako da sam napisala klavirski komad koji ide uz film, i koji je iz dva dela. Tu je flip-buk i digitalni stop-motion film. I na jednom i na drugom su iste slike, ali se radi o različitim načinima na koji možete razumeti isti film.

Kod Vitgenštajna me zanima način na koji je bio zainteresovan za pomeranje granica jezika, tako da ne bude ograničen rečima ili drugim oblicima komunikacije. To radim često u svojim projektima - zainteresovana sam za jedinstvene načine na koji se ljudi povezuju sa svetom i stvaraju asocijacije kako bi mogli da komuniciraju, kao i za pronalaženje sopstvenog načina razumevanja sveta.

Ponekad sistemi poput jezika mogu da budu napadni, tako da uživam u poigravanju sa različitim materijalima - film je bio jedan od njih. Kroz sinhronizaciju zvuka i vizualnog pronalazim korisne načine za komunikaciju putem ideja, radije nego samo rečima. Takođe, u drugim projektima ponekad koristim poeziju i isprobavam razne druge stvari.

Flip-buk kao deo vašeg rada izložen je na stepenicama u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, tako da se vidi kako je trenutna verzija vašeg rada posebno pripremljena za ovaj prostor. Koliko ste imali iskustva sa ovim prostorom ranije i na koji način ste razmišljali o organizaciji same postavke dela?

- Prostor sam posetila prošle godine, kada sam bila u poseti porodici. Kod stepeništa mi se dopada što je to prostor kroz morate konstantno da se krećete. Čitava ideja mog rada je da morate da se krećete veoma brzo kako biste videli slike iz filma. Stepenice su sjajan prostor za tranziciju. Takođe, u samoj zgradi i naročito u tom delu, ima puno svetla. I na slikama koje se pojavljuju u filmu vidimo zavesu sa svetlošću koja pulsira iza. Ideja svetla je esencijalna za moj rad i ovaj prostor je savršen za to.

Sami ste komponovali klavirski komad za rad. Na koji način ste razmišljali o odnosu kompozicije i vizuelnog?

- Kada sam prvi put napravila ove fotografije nisam razmišljala o zvuku. Potom sam napisala ovaj komad nezavisno od fotografija. Onda sam se vratila onome o čemu sam govorila - načinu na koji možemo simultano da koristimo čula. Funkcionisalo je zajedno. Postoji konstantan beat, ritam u muzici, usamljena nota koju sviram na klaviru. Za ovaj komad bio je potreban ritam koji vozi, kako bi ohrabrio osobu da se kreće i okreće strane. Takve male stvari omogućuju da se napravi veza. Postoje i momenti kada sviram akorde i tada su slike najsvetlije. Tada pulsira svetlost. To se događa zajedno i predstavlja lepo jedinstvo. U neku ruku, muzika diktira način na koji sam animirala slike. Koliko svetla staviti u slike, i obrnuto.

Tu bismo mogli da osetimo i ideju jezika?

- U vreme kada sam fotografisala, nisam bila toliko umetnički aktivna i bilo je potrebno nešto da me podstakne. Muzika je bila od velike pomoći jer nisam mogla da pretočim u reči ono što radim. To mi je dalo smer, poguralo da nastavim. Slika zavese za mene je takođe veoma jak simbol - uvek sam radila kao umetnica ali postoje momenti kada imate blokadu, ili razmišljate i stičete ideje, ali ne stvarate toliko aktivno. Ideja zavese je ideja o isključivanju spoljašnjeg sveta i pokušaja koncentracije. To je i razlog što sam u opisu rada napisala da je ovaj projekat vežba koncentracije i svesnosti. Blokiranje spoljašnjeg sveta, fokus na to koja čula će vam pomoći u razumevanju. Sve to je bilo kao da stvaram sopstveni jezik.

Rođeni ste u Londonu, ali ste delom i srpskog porekla. Koliko održavate vezu sa Srbijom i šta ona za vas predstavlja?

- Srbija mi je važna ne samo zbog mog nasleđa, već i zato što sama po sebi ima puno duše i kreativnog duha, kako među ljudima tako i kulturi. Smatram da je ona inspirativno mesto za mene kao umetnicu i zahvalna sam na prilici da ovde pokažem svoj rad. Takođe sam učila jezik i pokušavala da se povežem sa porodicom dok sam odrastala. Posete rodbini u inostranstvu i okruženost stranim jezicima, uglavnom brazilskim portugalskim i srpskim, naučile su me da obraćam pažnju na zvuk reči, ne znajući uvek šta znače. Takođe sam se koncentrisala na gestove, veoma snažno želeći da se povežem i približim svojoj porodici u inostranstvu. To me je podstaklo da razmišljam o univerzalnijim načinima komuniciranja, i da ne dozvolim preprekama poput jezika ili udaljenosti da mi stanu na put. To je ključna tačka zbog koje sam se povezala sa temom izložbe.

Trudim se da posećujem Srbiju što češće mogu kako bih vežbala govor i bila više uronjena u kulturu. Još 2011. godine putovala sam u Novi Sad kako bih pohađala letnju školu srpskog jezika, istorije i kulture na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. To je bio kratak, intenzivan period, koji mi je pomogao da poboljšam svoj srpski jezik. To je iskustvo koje ostaje sa mnom do danas.

Bonus video: Likovni dnevnici devet umetnika