Brano Mandić: Srbiji treba čestitati. Svaka čast, neka ste se podigli, jer put kojim ste išli nama je u Crnoj Gori delovao zastrašujuće

Hteo sam biti brži i jači od ostatka sveta, hteo sam da za mene pravila ne važe i da nemam dom. Hteo sam biti izbeglica...

Tako se svog detinjstva prisetio u poslednjoj kolumni za portal Normalizuj.me crnogorski pisac, kolumnista i vizuelni umetnik Brano Mandić.

Svog detinjstva prisetio se i pre nekoliko dana održavši inspirativno-pesimističan govor na Kreativnom habu u Podgorici koji su organizovali WeBalkans i Delegacija Evropske unije u Crnog Gori. Prizvao je te godine kada je sve bilo jednostavnije, kad nije bilo podela, niti obilja informacija koje vrebaju sa svih strana. Iako se čini da se dobro snalazi u ovom dobu kada se sve usložnilo, Brano Mandić u razgovoru za Nova.rs to, ipak, negira i kaže:

- Možda sam malo zaglupio u odnosu na vreme kad sam bio dečak. Tada sam, jednostavno, stvari gledao mnogo prisnije, život mi je bio jasniji. Jednostavno, svet se promenio. Bio sam dete tokom osamdesetih godina, i one su se, za dobar deo čovečanstva, mogle čak nazvati i idiličnim, iako je bila ta užasna podela - blokovska podela sveta. Ali, svet je bio stabilan. Hladni rat je bio vreme stabilnosti. Iako je bilo požara, i u mnogim delovima sveta problema, imali smo iluziju da svet ima svoja pravila. No, to je puklo, i neka je puklo.

Pukla je u svetu obmana te lažne ravnoteže. Sada vidimo da je to, u stvari, bila samo uvertira za kolektivnu razgradnju koncepta liberalne demokratije. I mi to sada živimo, i zato svedočimo užasnim stvarima koje se događaju od Bliskog Istoka, preko Evrope, do Amerike.

I vi sa setom pričate o tom bivšem vremenu, u bivšoj zemlji.

- Pa, bilo je odlično. I smatram da bi trebalo da se uzima što je više moguće dobrih stvari iz te naše prošlosti. Mi nismo slučajno živeli nekoliko dobrih decenija u toj Jugoslaviji koja je bila zemlja sa svojim ozbiljnim problemima, ali bila je i zemlja koja je, ipak, od jedne relativno provincijalne sile, napravila ime u svetu, nešto što je garantovalo sadržaj i neki kvalitet.

Potičete iz Bara, koji je bio nekada, a i danas je multinacionalna sredina. Koliko je ta multinacionalnost Bara, i same Jugoslavije, bila prednost, i da li je mogla biti neki zalog za budućnost koji smo, možda, propustili da prepoznamo?

- Bar je multinacionalna sredina koja, nažalost, prestaje da bude ono što je nekad bila. Dakle, mi smo odrasli na toj priči o tri vere koje žive ispod Rumije, ali je na vrh te iste Rumije helikopterom "izneta" limena crkva. Dakle, vojnim helikopterom, uz pratnju policije i gotovo opšti društveni konsenzus.

Dešavale su se takve stvari da je, ipak, došlo do prevlasti jedne konfesije, jednog političkog narativa... Tako da, imali smo prednost, i te kakvu, šansu i te kakvu, ali umnogome je to propuštena šansa. Što se tiče Crne Gore, možemo da kažemo da smo, možda, imali više sreće nego pameti nekoliko puta u bliskoj istoriji, i da smo, ipak, sačuvali neku vrstu međunacionalnog sklada. Ali sve je to vrlo trošno, i prava građanska Crna Gora, koja neće u prvi plan stavljati etničko, uvek je ugrožena. I mi se za nju moramo svakoga trenutka boriti.

Jedan ste od najcenjenijih kolumnista u Crnoj Gori. Dugo ste pisali za Vijesti i u svojim tekstovima bili ste vrlo kritični i spram nekadašnje crnogorske vlasti, ali i prilika u regionu. Imali ste i problema zbog nekih od svojih kolumni. A kako je u Crnoj Gori kolumnisti?

- Pa, nije to loše, zato što je Crna Gora mala i koncentracija pažnje koju dobijete kao afirmisani novinar godi. U malom si prostoru u kojem tvoje ideje vrlo brzo mogu da rezonuju s publikom. A, inače, ne vidim da postoji neka druga razlika. Isto je kao biti kolumnista bilo gde drugde, to je jedna vrsta stalnog šokiranja svog organizma, svake nedelje, pa i češće, pokušaja da se pronađe taj neki živac kojim bi došao do izraza s kojim će se većina ljudi identifikovati - nekog će da naljuti, drugog da nasmeje. I na kraju to postane i neka vrsta zanata. I on ti nekad i dosadi. Meni je, možda, malo dosadilo, pa sam se okrenuo alternativnom projektu, portalu Normalizuj.me i radijskoj emisiji "Zinzula".

Normalizuj.me je podržan sredstvima Ministarstva kulture Crne Gore, što je, ako se gleda iz dojučerašnje perspektive Srbije, maltene presedan. Koliko je za vas bio izazov da pokrenete nešto što nudi drugačiju perspektivu života, umetnosti?

- Podržani smo od strane Ministarstva kulture, jer su nam ostali sponzori uglavnom pobegli. I sad nam je samo to ostalo. Ne umanjujem time pohvale za Ministarstvo kulture, koje ima fond za pluralizam medija, i stvarno pomaže malim, nezavisnim medijima da prate neke teme koje inače nisu profitabilne. Ali to je borba da održimo platformu i da se na njoj bavimo onim čime su se obično bavile kulturne redakcije u crnogorskim medijima. Naravno, dok su crnogorski mediji imali kulturne redakcije. Sada se, možda, nominalno poneko još potpisuje kao novinar kulture, ali to je definitivno vrsta u izumiranju.

A kako to tumačite, nije to slučaj samo u Crnoj Gori, već i u Srbiji?

- Pa kao logičan nastavak spoja i saradnje biznisa, kriminala i politike, koja se reflektuje i na medijsku scenu. Mediji na svoju publiku gledaju samo kroz prizmu zarade i prodaje političke moći. U takvoj podeli karata, kultura je neka vrsta besmislenog viška koji je prvi morao da se ukine, kako bi ta tranziciona logika mogla čistije da radi svoj posao. Uglavnom, sve se svodi na politiku i crnu hroniku. To je jedno loše vaspitavanje javnosti, simptom duhovne zapuštenosti. Taj prazan prostor pokušavamo da popunimo.

No, vi opstajete, jer pored portala imate i nezavisnu izdavačku kuću - Žutu kornjaču. Dakle, opet nešto što se ne bi moglo nazvati mejnstrimom, naročito u smislu izdavaštva.

- Sve to ima lepa imena, i nezavisne izdavačke kuće, i portali… Ali sve su to lična pregnuća, sve su to partizanske akcije, i pokušaji da neko malo svetlo ostane. Ali ne postoji sistem sa pravom strukturom. Bojim se da to bez nekih velikih promena nećemo moći da ostvarimo.

U poslednjoj knjizi, koju ste objavili, sabrali ste svoje novinske tekstove. Zanimljiv je naslov knjige: "Zbogom novine". Može li se danas govoriti o poslednjem pozdravu novinama, novinarstvu, stoji li to?

- Pa, stoji i te kako, zato što je moja profesija doživela takvu transformaciju da je pitanje da li ona uopšte u svom starinskom obliku i postoji. I tu ne mislim samo na štampane medije, nego uopšte na novinarstvo kao takvo.

Znači, bez nekog prevelikog lamenta, kao čovek koji živi u sadašnjosti, i razume promene, mogu da vidim da su postulati te profesije ostali samo kao neke teorijske teze, da se u praktičnom smislu sve manje koriste i sve manje traže. I sve manje za njih ima mesta u javnom govoru i u javnom, kako pametni kažu - diskursu.

U zbirci priča "Šeb je čekao olovku" pisali ste o običnom, malom čoveku. Da li se nešto promenilo u ovih deset godina u životu tih ljudi čije ste sudbine ispisali na stranicama zbirke?

- Pa kritičari su, pišući o knjizi, apostrofirali tog običnog malog čoveka. Ali to su bili razni junaci koji su, verovatno, bili deo neke moje unutrašnje stvarnosti. To su bili neki perverznjaci, marginalci, neke vrste bestidnika, neki ljudi koji su malo zalutali u život. Ili propali u životu.

A zašto sam ja progovorio tim glasom, s obzirom da sam bio etablirani novinar i neki fini čovek (smeh)? Ne znam, ali znam da je ta knjiga planula. Ljudi su verovatno očekivali da se radi o kolumnistici, bio sam tada prilično popularan. Napravio sam taj trik, a ljudi su krenuli da to "očiste" po knjižarama. Ja sam se zapitao: "Šta je ovo?" Uglavnom, knjiga je za crnogorske prilike imala vanserijski dobar tiraž.

Vaše je ime još jedno u nizu, što u svetskoj, što u eks-jugoslovenskoj književnosti, onih koji su se bavili novinarstvom, te se preselili i u književne vode. Hoće li kod vas nešto jednoga dana odneti prevagu ili ćete raditi na dva fronta koliko god možete?

- Ja na frontu više neću da radim. Dakle, povlačim se sa fronta. Šalim se. Gledam da stvarno ne delim te stvari, jer mislim da je to loše za živce, i jer se čovek onda oseća kao rascepljena ličnost. A suštinski, to sve treba gledati kao deo jednog istraživanja, jedne životne vokacije, nečega što ti je zapalo da, eto, možda radiš malo bolje nego ostali. I bez mnogo filozofije, bez mnogo razmišljanja, treba se samo prepustiti. Hoće li ishod biti ovakav ili onakav, hoće li izaći sonetni venac ili esej, na kraju krajeva, nije važno dok smo u tekstu.

Jer, dok smo u tekstu, mi smo u savršenom odnosu prostora i vremena, koje se oko nas ubrzava i sužava, da pomalo gubimo realnu sliku. Dok smo u tekstu, čini mi se da smo na sigurnijem mestu.

Ali, niste samo u tekstovima, već i u vizuelnoj umetnosti. Izlagali ste ne samo u Crnoj Gori, već i u Sloveniji. Koliko je vizuelna umetnost i to mešanje različitih formi još jedan način da ispoljite sebe, svoju bujnu maštu?

- Pa, živimo u vremenu kada se sistem vrednosti, čini mi se, raspada. To je s jedne strane teško, pa i uznemirujuće. S druge strane, to je dobro za padobrance. A ja tako nekako volim da banem. Tako sam banuo i u likovnu umetnost, čisto da bih video kako će da se ponašaju ljudi na žurci kad se ja pojavim. I bilo je zanimljivo. Ja sam pronašao dosta satisfakcije u tome. Ostala su i neka dela od kojih se ne stidim. Trenutno ne radim, nemam atelje, ali nije isključeno da se opet desi neka vrsta takve aktivnosti.

Poenta je da se radi srcem, kad ti dođe. Koliko god bio na raznim frontovima, kad radiš jednu stvar, onda moraš biti u njoj 100 odsto. I zato su dečaci i devojčice toliko uspešni. Ovo je već opšte mesto, ali zato su deca toliko uspešna, jer su puna fokusa koji osvetljava stvari fantastično.

Bili ste vrlo kritični spram režima Aleksandra Vučića. Vidite li da trijumf Studentske liste u Srbiji može da preokrene neke stvari?

- Sigurno je da Srbiji treba čestitati. Srbija treba da bude ponosna na participaciju u procesima demokratskog odlučivanja, u koje se ogroman broj ljudi uključio. Svaka čast! Gotovo da zvučim kao političar (smeh).

Revolucija se desila. Ja mislim da treba da uživate koliko možete, jer će, naravno, sada stvari početi da se vraćaju u stare tokove. Revolucija obično dođe da jede svoju decu.

E sad, ovde su, uglavnom, deca iznela revoluciju, pa ne može valjda sve da ih pojede. U svakom slučaju, mislim da je to pozitivno.

Jednostavno, put kojim je Srbija išla, makar onim koji smo mi videli odavde - to nije ličilo ni na šta. To je bilo zastrašujuće. I ne moram ja to da vam govorim. Tako da, neka ste se podigli.

A mislite li da će se problematični odnosi Srbije i Crne Gore popraviti?

- Valjda. Ali će ogroman prostor za manipulaciju ostati zbog nerešenog nacionalnog pitanja ovde, zbog agresivnog srpstva koje je krajinskog tipa. Ne govorim o čitavom ali o jednom dobrom delu te opcije u Crnoj Gori koji vazda nastupa agresivno. Onda se dođe do političkih veza sa Beogradom, pa onda do... Vrlo je lako napraviti nestabilnost. Ako bi nekako mogli da batalimo te guslarske teme, možda i bude bolje.

Crna Gora bi naredne godine trebalo da uđe u Evropsku uniju. Očekujete li neki boljitak?

- Očekujem da stvari u mom životu budu iste. Ja sam zadovoljan. Malo da bude bolje, ja sam opet zadovoljan. Tako da, što se tiče društvenih pomeranja, ona se dešavaju sporo, previše sporo za nas. Imaćemo otvorene granice, i to je za početak dosta.