0
Oni tako pametni, statusno bi trebalo da budu zadovoljni, međutim nisu. Oni Beograd doživljavaju kao vlastiti deo bića, i ono što se dešava Beogradu doživljavaju kao vlastiti bol koji ne mogu da prevaziđu, kaže u razgovoru za Nova.rs Branka Krilović, o junacima svog upravo objavljenog trećeg romana "Liga bezočnih". U razgovoru sa autorkom, inače pozorišnom kritičarkom iz zlatnog doba Televizije Beograd, neminovno se, pored romana i pisanja, dotičemo i pozorišta i poslednje predstave koju je gledala.
Branku Krilović, poznatu pozorišnu kritičarku, u poslednjoj deceniji i ljubitelji književnosti upoznali su kao vrsnu prozaistkinju. Oglasila se prvo zbirkom „brzih priča“ pod nazivom „Jutarnji akt“ (2010), usledio je roman „Toliko od mene“ (2015), a potom i „starinski roman“ nazvan „Prekasno“ (2018). Upravo je objavljen i njen roman „Liga bezočnih“ (Geopoetika), za koji izdavač i pisac Vladislav Bajac kaže da je to „filigranski rad, napisan modernim, urbanim jezikom“ i stoga ga naziva i „mladalačkim“.“Liga bezočnih“ odvija se jedne srede u Beogradu, a junaci su „velika deca“, muškarci odrasli „bez srednjeg slova u imenu“, bez očeva. U njemu se, dodaje Bajac, poimence spominju i pojedine istorijske ličnosti poput patrijarha Pavla, „kao i mnogi glumci koji će se prepoznati“.
Branka Krilović priča da joj se, dok je radila kao novinarka i pozorišna kritičarka, godinama „komprimovao jedan drugi svet“, da su se „neke druge niti slagale u fiokama i kompjuteru“ i da su među njima „postojale stvari koje su je prosto obavezivale“.
– Moj emotivni status obavezivao me je na to da se upravo u ovom vremenu, kada je planeta u vlasništvu nekoliko privatnika, kada je čitav svet zabavljen nekim globalnim stvarima, zapitam šta je sa onima koje boli mesto koje je izvan tih globalnih problema. To je bio razlog da uđem u ovaj roman, koji je jednim delom već bio napisan pri kraju prethodnog romana, i to je neka moja ostavština svim tim ranjivim dušama i njihovim životima koji, čini mi se, nemaju srećan kraj. I nikada ta leva ili desna strana nikada neće biti popunjena sasvim, pa ni tad kad se oni kao vrsta nastavljaju – kaže ona.
– Ta „jedna strana“ je odsustvo oca, za koju autorka kaže da je ključna stvar u romanu i da njeni junaci, bez obzira na njihova „umna, statusna i sva ostala napredovanja i veštine za koje se veruje da mogu izvući iz svake tuge“ to ne mogu da prevladaju. Posle predstavljanja „Lige bezočnih“, na terasi jednog beogradskog restorana razgovaramo sa Brankom Krilović o tom romanu i neminovno, pozorištu.
Počnimo od naslova. Zašto baš „Liga bezočnih“?
– Da, on je dvosmislen, trosmislen, ima više konotacija. U osnovi to, recimo, može da bude i gramatička greška ako se želi tom rečju obuhvatiti onaj sloj ljudi koji nemaju oca. „Liga bezočnih“ je jedna samozvana grupa „bezočnih“, združena upravo time što nemaju to srednje slovo između imena i prezimena iz najrazličitijih razloga. Nekima se otac nikada nije pojavio ili ne znaju ko je on, jedan od njih je začet pomoću najnovijih načina za začeće. Ta činjenica podvlači nijansu romana koja obesmišljava i sam jedan proces.
– Pored te osnovne teme i drame u romanu, odvija se i niz drugih tema, takođe značajnih. Pored ostalog, roman se odvija danas, u jednom danu, u današnjem svetu, u Beogradu. Oni tako pametni, statusno bi trebalo da budu zadovoljni, međutim nisu. Oni Beograd doživljavaju kao vlastiti deo bića, i ono što se dešava Beogradu doživljavaju kao vlastiti bol koji ne mogu da prevaziđu, zato što su prema godištima generacije na kojima se lome epohe, ali ne epohe u onom vremenskom smislu, nego su to moralno problematične epohe, koje proizvode te bolove i Beogradu i njima.
Koje su to epohe?
– To su smene sveta koji drži sve u svojim rukama, kako na nivou grada, tako i na planetarnom nivou, koji ima svoje opcije i svoju ne-estetiku.
Da li kroz vaše junake vi zapravo progovarate o svom viđenju Beograda? Kako vi vidite Beograd danas i ovde?
– Mene takođe mnoge stvari bole. Ja živim već dovoljno dugo da nekako lakše mogu da bivstvujem uz taj svoj bol, ali ljudi nekog emocionalno složenijeg statusa u svojoj koži sve to teže proživljavaju.
Progovorili ste glasom muškarca u knjizi…
– Da.
Šta vas je motivisalo?
– Pisanje je moja velika strast i ne bih mogla bez toga i čekala sam samo taj trenutak kada ću završiti svoj profesionalni vek kao pozorišna kritičarka, taj novinarski deo, pa da se vratim toj nekoj drugoj vrsti pisanja. A jezik je, pored ostalog, nešto što za mene predstavlja jako veliki izazov, a propitivanje mogućnosti jezika nešto je što me jako motiviše, i veoma je instinktivno. U redu je literatura, u redu je dobra priča i uvek mislim da to ne bude predugačko, ali mislim da, pored svega toga, stalno treba imati na umu i taj plan. Ovu priču sam imala već dugo na umu, a opet kao majka jednog muškarca, koji je nešto mlađi – a s obzirom na to da sam vrlo intenzivno učestvovala u životu svog deteta – onda sam, ne znam kako, „krala“ od tih muških likova, možda i od svog detata, taj ritam, jezičke formulacije i, malo pomalo, prešla sam u drugi lik. I onda, kada mi se učinilo da sam to uspela, prepustila sam se i shvatila da mogu polako da hodam kao to neko biće koje nije ženskog pola, nego kao taj mladić, sa takvim porodičnim iskustvom. Bilo mi je jako dragoceno to napredovanje u jeziku iz te neke druge vizure, iznutra nekog ko nisam ja, i čini mi se da je efekat sasvim dobar.
Znači, ne iz feminističkih ideja?
– Ne, nikako. Nije mi to bila namera.
Pišete li sad nešto?
– Stalno imam nešto, ali je još je prerano reći šta je to.
Dugo ste radili kao pozorišna kritičarka. Pratite li sad pozorište?
– Pratim, da. Manje, ali sad sam u toj poziciji da mogu da odaberem i gledam samo ono što želim da gledam. Pratila sam sad pokušaje da se, s obzirom na zabrane, pozorište kreće. Pratila sam šta se davalo. Poslednje što sam gledala je „Čitač“ u Beogradskom dramskom pozorištu.
Da li biste preporučili „Čitača“?
– Da, da. Nije možda bitno, ali rekla bih jedino da je jedno skidanje dovoljno (smeh).
Pozorište se u doba korone značajno promenilo. Kako vidite budućnost teatra?
– Dosta stvari nije jasno u celoj ovoj situaciji, pa tako i u pozorištu, uz svu presiju. Ima predstava koje mogu i u ovakvim uslovima da postoje. Ali, s jedne strane mi se čini da bi ljudi iz pozorišta trebalo više da se bore. Snimljena predstava i prikazivanje na ekranima – to nije to. Trebalo bi pozorišta da se u to upuste sa više hrabrosti i intenziviraju rad. Kad kažem intenziviraju, mislim da treba da se više oslanjaju na sopstvene stvaraoce.
Kad spominjemo elektronske medije, da li bi vaša „Liga bezočnih“ dobro zvučala u audio formatu, kao audio-knjiga?
– Apsolutno. „Liga bezočnih“ je i dramaturški spremna za igranje, jer ona je dobrim delom napisana u dijaloškoj formi.
Znači mogla bi i predstava po njoj da se napravi?
– Sad kad me pitate, ja mogu samo neskromno da vam odgovorim sa „naravno da bi mogla“, ali nije na meni da to preporučujem.
