5
Plakale su od sreće i rekle su da smo im dali nov život, da se osećaju kao da su ponovo rođene. Mnogo im je teško, nemaju dokumenta, ne mogu ni da putuju, ni da se zaposle, rekla je za Nova.rs glumica Branka Katić povodom sinoćne prve predstave iz pozorišne radionice koju je inicirala u svojstvu istaknute zastupnice za prava izbeglica pri UNHCR.
Glumice u predstavi bile su žene iz Avganistana, Irana, Sirije trenutno smeštene u izbeglički kamp u Krnjači. Novopečene glumice nisu mogle da sakriju sreću što su bile deo ove priče koja im je, kako su rekle, dala krila.
Shuhaiba, Sahar, Shukria, Tiba, Baraa, Faranush, Masoma, Afroz i mala Helma odvele su nas na neobično putovanje, satkano od njihovih sećanja, maštanja i snova, o čežnji za izgubljenim i nadanju za boljim životom. Ovu nežnu priču o svojim životima, koju je napisala Dara De Luka, prikazale su poetično, osećajno i duhovito na sceni, izazivajući suze, smeh i buran aplauz u publici.
– Ponosna sam i srećna na ovo što smo uradile. Bio je to delikatan i zahtevan proces, ali prepun istinske želje da im se pomogne da se izmeste makar na tren iz sive svakodnevice uz mnogo promišljenog truda i ljubavi – otkriva nam Branka Katić, koju je čekalo posebno iznenađenje posle predstave kada joj je mladi student slikarstva Reza Sharifi iz Avganistana (o kojem smo svojevremeno pisali), u znak zahvalnosti, poklonio njen portret koji je nacrtao.
– Žene, sa kojima smo radile hrabre su, izuzetne i prelepe. Nikada pre nisu glumile. Pazili smo ih i mazili, dolazile su i sa decom. Komuniciralo se na dva jezika, farsi i arapskom, a Dara na srpskom, tako da smo imali razne prevodioce – priča Branka i dodaje s osmehom:
– Nekada je probna sala izgledala kao igralište, jer se događalo da deca izađu na scenu da traže mame, pa smo onda angažovali i ljude koji su brinuli o njima i animirali ih dok majke probaju svoje uloge. Nama je bilo važno da imaju prostor u kom se osećaju bezbedno, da mogu da se igraju, da bude lakše njihovim napaćenim dušama i da sva ta neizvesnost, koja ih u životu čeka, makar na sekund bude sklonjena u stranu.
Premijerno izvođenje, koje je nagrađeno stajaćim ovacijama, bilo je povodom svečanosti obeležavanja Svetskog dana izbeglica i 45 godina rada UNHCR u Srbiji. Ovo je bio centralni deo programa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
– Kao umetnik, ne umem drugačije nego da idemo onim putem koji je meni poznat. A kako je pozorište lekovito od kada je sveta i veka, i za učesnike i gledaoce, nisam imala dilemu da treba da napravimo pozorišnu radionicu. Još u februaru na prvom sastanku sa Frančeskom Boneli, šeficom Predstavništva UNHCR kod nas, predložila sam da radimo pozorišnu radionicu, jer znam koliko teatar može da nas zamašta i izmesti iz realnosti. Pomislila sam da bi to bilo dobro za ljude, koji čekaju azil ili su u tranzitu kroz našu zemlju, da izađu iz svojih centara i da se bave umetnošću – priča poznata glumica.
Kada je, kako kaže, dobila Frančeskin pristanak, rešila je da okupi najbolji tim, koji će razumeti ovu misiju i dati sve od sebe da do kraja ostvare cilj.
– Ako ne možemo da im damo svu sreću ovog sveta, koju im najiskrenije želimo, ako ne možemo da im damo mir zbog svega što su prošli i zbog neizvesnosti koju još uvek prolaze, želeli smo da im stvorimo neke trenutke radosti i da im vratimo veru u ljude. I to se i dogodilo. Pozorište je vremenom postalo naše gnezdo, naša kuća, utočište u koje smo se sklonili od svega – objašnjava Katić, koja je u svoj tim pozvala dve izuzetne umetnice.
Predložila je odmah Daru De Luka, sa kojom je studirala glumu a koja je potom završila i pozorišnu režiju.
– Ona ima beskrajno mnogo ljubavi i saosećanja prema drugima i uvek je zaigrana nečim a pritom je najduhovitija žena na planeti. Plus detaljno voli da istražuje razne zemlje širom sveta, pa je sada zaronila u istoriju, kulinarstvo, poeziju, muziku Bliskog istoka. Dara često piše komade koje režira i ima iskustva u radu sa ljudima koji nisu profesionalni glumci.
De Luka je, nastavlja Branka, pisala tekst i režirala komad o odrastanju „Legenda o tebi” u saradnji sa polaznicama baletske škole Ašhen Ataljanc, a potom i „Gospođe“ u kojem su akterke dame starije od 65 godine. U njenoj biografiji su i predstave „Baš bajka”, „Pista za Šeherezadu”, „Jelisavetini ljubavni jadi”…
– A onda sam nazavala dragu kostimografkinju Ljiljanu Petrović, divnu umetnicu, profesorku na Fakultetu primenjenih umetnosti, jer sam znala da će srcem i dušom i svojim neverovatnim talentom dati sve od sebe da ove radionice budu još jedan korak više. Za ovu predstavu je radila kostim i scenografiju.
Ljiljana je, podseća Katić, autor kostimografije za više od 150 pozorišnih predstava, kao i za brojne filmove među kojima su „Otac“, „Krugovi“, „Falsifikator“, „Klopka“, „Apsolutnih sto“, „Mali svet“, „Munje“, „Kad porastem biću Kengur“, „Turneja“, „Nož“ … I dobitnica niza nagrada i priznanja ne samo kao kostimograf, nego i kao umetnica čiji se radovi nalaze u muzejskim kolekcijama širom sveta.
Organizacija bila je poverena Loli Joksimović koja već godinama radi projekte sa izbeglicama pri CZKD-u gde su se inicijalno probe održavane.
Cilj pozorišne radionice je već ostvaren, a ono što je najvažnije – nastaviće rad i u budućnosti.
– A uradili smo još dosta toga. Na ideju Ljiljane Petrović ostvarena je saradnja UNHCR sa našim umetničkim fakultetima. Ostvarena je saradnja sa FPU i Fakultetom dramskih umetnosti (FDU), potpisani su i ugovori, tako da će naši studenti na raznim projektima biti uključeni u rad sa izbeglicama. Mnogo toga imamo u planu, kao i odličnih ideja i uz podršku UNHCR-a imamo i mogućnost da ih ostvarimo – zaključila je Branka Katić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
