1
Pre 55 godina svetom su se orili stihovi "dobre, dobre, dobre vibracije". Potpisali su ga članovi jednog od najvećih američkih bendova "Bič bojs". Ali, sudbina je htela tako da životi članova ove grupe baš i ne odišu "dobrim vibracijama".
Od originalne petorke koja se okupila pre tačno šest decenija, dvojica članova, braća Denis i Karl preminuli su prerano, jedan udavivši se, drugi od raka, a ostala trojica preživeli su silne lomove. A ponajviše glavni autor, pevač i producent „Bič bojsa“ Brajan Vilson.
– Nikada nisam napisao niti jedan stih ili melodiju, sa ciljem da zaradim novac – rekao je davno Vilson, jedan od najvećih kantautora u istoriji popularne muzike.
Nazivan je Šubertom i Malerom 20. veka i genijem na šta bi odgovarao:
– Nisam genije, samo sam veoma radan čovek.
No, ovaj osoben muzičar od svoje 21. godine pati i od teških psihičkih problema. Tolikih da je svojevremeno gotovo osam godina proveo „pod ključem“ specijaliste koji mu je pomagao da se izbori sa zavisnostima od narkotika, alkohola, halucinacijama…
Genijalnost, ali i „izmučena duša“ velikog muzičara ponovo su osvetljeni u dokumentarnom filmu „Brajan Vilson: Dugoobećani put“ (Brian Wilson: Long Promised Road) koji će 15. juna premijerno biti prikazan na Filmskom festivalu Trajbeka. Dokumentarac koji potpisuje Brent Vilson (nije u rođačkim vezama sa muzičarem) počinje posetom čuvenog urednika magazina „Rolingstoun“ Džejsona Fajna domu frontmena “Bič bojsa”. I ubrzo njih dvojica kreću na nostalgično putovanje automobilom kroz Los Anđeles. Pričaju, slušaju muziku, a čitavo putešestvije počinje od Vilsonovog doma iz detinjstva, potom se sele u Lorel Vej i Malibu, obilaze mesta gde su „Bič bojsi“ imali foto-sešn za prvi album. Na svom „automobilskom krstarenju“ obilaze i omiljeno mesto muzičara – „Beverli glen deli“, a Vilson gledaocima toplo preporučuje „burito i hamburgere za doručak“.
Upitan uoči premijere dokumentarca zašto je pristao da učestvuje u snimanju filma 78-godišnji Vilson je, obraćajući se preko Zuma odabranim medijskim poslenicima, sa sebi svojstvenom škrtošću na rečima, kazao:
– Ne znam, samo sam odjednom odlučio.
Život Brajana Vilsona, za one neupućene, nikako nije bio obasjan suncem. Uprkos tome što je „mozak“ sastava „Bič bojs“ komponovao neke od himni američke pop kulture, kakve su „Surfin’ U.S.A.“, „Good Vibrations“, „California Girls“ ili „I Get Around“, tmurni oblaci prekrili su mu godine i godine. I kao što se neki od klasika, čiji je autor, emituju u filmu, dokumentarac se fokusira i na dobro znanu borbu kantautora sa mentalnom bolešću, narkoticima, prekomernom težinom. A prvi nagoveštaji psihičkih poremećaja desili su se pre šezdesetak godina da bi 1964. doživeo napad panike. Prekinuo je turneju benda „Bič bojs“, u kome su bila njegova rođena braća Denis (bubnjevi) i Karl (gitarista), kao i rođak Majl Lav (vokal) i drugar iz detinjstva Al Žardin (vokal).
No, iz tog napada proizašlo je i nešto dobro – bar po publiku. Brajan se koncentrisao na pisanje, što je dovelo do stvaranja jednog od kamena-temeljaca američke muzike, albuma „Pet Sounds“, koji je objavljen 1966. godine.
Ali taj trijumf doneo je velika iskušenja. I kao da je bio početak turbulentnih godina kojima se nije nazirao kraj.
I dok dokumentarac hronološki pokriva uspon „Bič bojsa“ kroz snimke sa koncerata, iz studija, privatne snimke, intervjue, lične fotografije, uz svedočenje kolega i poštovalaca, poput Brusa Springstina, Eltona Džona, Linde Peri, istovremeno je i prebiranje po sećanjima muzičara, srećnim i bolnim, piše sajt „Dejli bist“.
Reditelj filma želeo je, po sopstvenom priznanju, da ovekoveči i „treći čin Vilsonovog života“. Osetio je i da može da „izvuče iz njega intimu“ i prikaže muzičarevu stranu koja nije „opštepoznata“.
Kroz čitav dokumentarac Vilson se gledaocu čini kao „duboko oštećen“ čovek. Ali, opet njegova, u suštini, prijateljski nastrojena ličnost nije iščilela uprkos svim traumama. Jasno će biti svakom gledaocu koliku tugu ali i radost oseća dok zatvorenih očiju po prvi put preslušava numeru svoga brata Denisa Vilsona „Pacific Ocean Blue“. A Denis, žestoko u raljama alkohola i različitih vrsta narkotika, udavio se 1983. kada mu je bilo samo 39 godina. Samo mesec dana pre smrti u novembru su mu članovi benda postavili ultimatum da ukoliko ne ode na rehabilitaciju izbaciće ga iz grupe. I dok se pripit sukobio u jednom hotelu u Santa Monici, otišao je u obližnju bolnicu da potraži zdravstvenu pomoć. Ali, pobegao je iz bolnice, doživeo „pomračenje“ od silnog alkohola i udavio se u okeanu.
Samo 15 godina kasnije Brajan će ostati i bez drugog, najmlađeg brata, Karla koji je preminuo od raka pluća.
Melanholija izvire sa ekrana dok Fajn saopštava Vilsonu da je preminuo Džek Rajli, koga je muzičar upoznao dok je još kao klinac pokušavao da zaradi novac kao kasir u prodavnici zdrave hrane. Rajli će kasnije postati menadžer „Bič bojsa“, a u dokumentarcu Vilson pokušava da se sabere i obriše suze kada mu biva saopštena tužna vest.
Uostalom, i iz filma, dok krstari zapadnom obalom, jasno je da je muzičar čovek u kome su svetlost i tama konstantno u ratu. Snimljen tokom tri vikenda, 90-minutni film prikazuje Brajana i njegovog dugogodišnjeg prijatelja i kako samo sede i ćute, gledaju kako im Los Anđeles promiče pred očima, slušaju muziku…
Muzičar se poverava prijatelju kako je u istom trenutku uspeo da se oslobodi ne jednog, već čak tri poroka – kokaina, pića i cigareta. Ne libi se da priča ni o svojoj, počesto, bolnoj vezi sa albumom koji ga je koštao toliko toga – „Smile“. To izdanje trebalo je da bude prvo posle remek-dela „Pet Sounds“, odnosno 12. po redu albim „Bič bojsa“, sastavljen od „reči u slici, manipulacija na analognim trakama, komičnih skaski, komplikovanih vokalnih aranžmana, eksperimenata sa akustikom…“ Međutim, konceptualni album nikada nije završen, iako je krajem te 1966. godine Vilson pompezno najavljivao:
„Psihodelična muzika prekriće lice sveta i obojiti čitavu popularnu muzičku scenu. Sve što se dešava na svetu biće psihodelično“.
Ispostaviće se kasnije da je Vilson već tada patio od šizofrenije, koju lekari nisu na vreme dijagnostikovali…
– S vremena na vreme čujem glasove u svojoj glavi, ali nekada nisu jasni. Ponekad ne razumem šta mi poručuju. To vam je mentalna bolest. Ja sam manično depresivan – rekao je jednom prilikom.
Album je stavljen u bunker. Ubrzo je ova ploča dobila reputaciju „najpoznatijeg neobjavljenog albuma u istoriji popularne kulture“. „Oživeo“ ga je kantautor kao svoje solo izdanje tek 2004. „Brian Wilson Presents Smile“, dobivši čak i Gremi nagradu u kategoriji najbolji istorijski album.
Dokumentarac naslovljen po istoimenoj pesmi „Bič bojsa“ iz 1971. godine, kako prenose američki mediji, jeste „portret preživelog“ – priča o čoveku kome su praktično kao klincu zalepili „etiketu genija“ opteretivši ga žestoko, storija o dečaku koji je trpeo nasilje sopstvenog oca, koji je bio zavisnik od pića, droge. I priča o čoveku koji već decenijama pati od ozbiljnih mentalnih bolesti koje nikada nisu, niti će biti izlečene.
– Čujem „zvučne halucinacije“, glasove, naročito tokom popodneva, koji izgovaraju ružne stvari, poput „da sam odvratan“ ili „da ću umreti“ – otkrio je davno.
Vilson je danas jedan od retkih preostalih velikana pop kulture. I to je jasno samo ako se sluša muzika u dokumentarcu, kao i zašto su počesto o Vilsonu pisali kao o modernom Šubertu, konstatuju američki mediji.
I dok je nekad voleo da uzdiže samoga sebe, danas odaje utisak skromnog kantautora koji bi sve dao da može da snimi još neku savršenu pesmu ili album. A ako se iko ikada pitao šta to savršenstvom u muzici smatra Brajan Vilson – odgovor su neizbežni „Bitlsi“. A album koji bira iz opusa liverpulske četvorke jeste „Rubber Soul“ i čak priznaje:
– Majk i ja smo čak bili pomalo ljubomorni na „Bitlse“…
Brajan Vilson će 20. juna napuniti 79 godina, a odavno je izrekao i ove reči:
– Stvaranju muzike pristupam kao umetničkoj formi, kao nečemu što je simbol čistote i proizilazi direktno od duha.
