0
U ovom sajber vremenu došlo je do potpune identifikacije umetničkog tržišta i umetnosti što je ogromna greška i velika kočnica za slobodu umetnosti, kaže za naš portal čuveni umetnik.
Jedan od najvećih jugoslovenskih, ali i u svetu jako cenjenih konceptualnih umetnika, Slobodan Braco Dimitrijević (Sarajevo, 1948), objavio je za zagrebačku “Frakturu” autobiografsku knjigu “Louvre je moj atelje, ulica moj muzej”. Život Brace Dimitrijevića je toliko bogat i sadržajan, da je jedna ovakva knjiga pravo blago za ljubitelje umetnosti. Memoari na više od hiljadu stranica, kako kaže izdavač, „neverovatno su umetničko i životno putovanje na pet kontinenata na koje je autor krenuo noseći sa sobom delove svojih zavičaja – Sarajeva i Dubrovnika, nasleđa svog oca, jednog od najvažnijih jugoslovenskih avangardnih umetnika Voje Dimitrijevića i majke Jelene Dimitrijević“.
Braco već godinama sa suprugom Nenom živi u Parizu, ali je trenutno u svojoj kući u Zatonu kod Dubrovnika, i želeo je da intervju povodom knjige uradimo telefonom, ali pošto mu je važno da vidi sagovornika uključili smo i kamere…
– Knjiga je bila moja ideja. Ja bih, držeći predavanja na raznim akademijama po svetu, ponekad ispričao neku anegdotu iz svog života ili vezanu za nekog starijeg kolegu. A poslednji put kada sam držao predavanje na londonskom Rojal koledžu pre desetak godina, pitali su me da li to može da se nađe negde da se pročita? I to je bio povod da rešim da počnem da pišem, jer je stvarno šteta da se ne zna za te stvari. Nisam nikada imao posebno izdvojeno vreme za pisanje, nego je uvek bilo po aerodromima, u avionu ili vozu – objašnjava Braco Dimitrijević u intervjuu za Nova.rs.
U knjizi je prikazan vaš bogat život, sa brojnim događajima, poznatim ljudima… Deluje da ste bili kao rok zvezda ili holivudski glumac. Kada se osvrnete iza sebe da li ste zadovoljni?
– Vrlo sam zadovoljan. Moji radovi se nalaze u 90 muzejskih kolekcija, u najvažnijim muzejima – Tejt Modernu, Britanskom muzeju u Londonu, Muzeju moderne umetnosti i Gugenhajm muzeju u Njujorku, Boburu u Parizu. Kao što pišem u knjizi, u tim godinama kada sam počinjao, umetnička scena je, na moje nezadovoljstvo, bila jako podeljena zbog geopolitičke slike sveta. Prednost su imali umetnici iz zemalja koje su ekonomski bogatije i koje su imale bogatije kulturno nasleđe. Uvek volim da spomenem onu Bunjuelovu rečenicu: “Umetnici su jaki koliko i topovi njihovih zemalja”. Ali, mi dolazimo iz zemlje koja ima jaku partizansku tradiciju, pa se može i prečicama. Ko sebi zacrta dalek put do cilja taj može i mora i prečicama.
Čitajući o vašem detinjstvu, stiče se utisak da ste bili povlašćeni i da ste mogli mnogo toga što drugi nisu. Sve deluje nekako lagano i fino, kao da ste živeli u nekom paralelnom svetu, a ne u sivoj komunističkoj zemlji.
– Jugoslavija i nije baš bila siva komunistička zemlja, jer 90 odsto ljudi iz unutrašnjosti je odlazilo na more. To je bila šarena komunistička zemlja, za razliku od sivih tranzicijskih zemalja danas.
I kasnije, kao mladić, kao da ste živeli život umetnika plejboja, koji je stalno na putu, u društvu lepih žena i dobro situiranih ljudi… Ali kod vas je sve to delovalo organski, spontano, bez muke.
– Zbog te pozicije skijaškog šampiona, poznavao sam puno ljudi i to mi je jedan od lepših perioda života. I odrastanje uz liberalne roditelje koji su se trudili da mi pokažu svet u što širem svetlu. Plus rađanje rokenrola. To je bio daleko otvoreniji period za čovečanstvo nego ovaj danas. Svi koji su odrastali u tom vremenu mogu se smatrati privilegovanim.
Vaš otac Voja Dimitrijević je bio poznati jugoslovenski slikar. Koliko je uticao na vaš rad i životne stavove?
– Izuzetno je bio važan. On je uvek radio eksperimente, za njega umetnost nije bila neka sveta fiksirana tačka, nego je stalno bio u procesu pronalaženja novog likovnog govora i to je ono što je odredilo i mene. Ali, nikad nije primenjivao neke klasične pedagoške metode i pokušavao me naučiti nečemu. Vrlo sam mu zahvalan.
Pominjete u knjizi i beogradski SKC. Da li je to bilo najvažnije mesto u Beogradu za vas u to vreme, 70- ih i 80-ih?
– Sećam se SKC-a sa velikom dozom pozitivnih emocija, nije čudo da je to mesto bilo među prvima koje je eliminisalo Miloševićev režim. Ta rokenrol scena, koja se oduprela nacionalizmu, je bila jako vezana za SKC. A mislim da smo i moja supruga i ja našom konceptualnom grupnom izložbom “In another moment”, koja je održana 1971. i imala međunarodni značaj, dali nekakav pečat delatnosti SKC-a. Tu smo dovodili mnoge moje kolege, koji su dolazili zahvaljujući nama. Prvenstveno mislim na Jozefa Bojsa.
U kakvom ste odnosu bili sa ekipom beogradskih konceptualnih umetnika, okupljenih oko SKC-a, u to vreme? Bili ste bliski?
– U početku ne, jer u vreme moje prve konceptualne izložbe oni su bili još slikari ulja na platnu, ali kasnije se uspostavila komunikacija koja je donela lepo druženje koje traje do danas.
Sa kim ste i dalje u kontaktu?
– Čujem se i uvek obradujem kada se vidim sa Marinom Abramović, Nešom Paripovićem, ili Zoranom Popovićem. Nekada sam se dosta družio i sa Makavejevim, koji je živeo u Parizu, i koji je pripadao nešto starijoj generaciji, ali on je bio uvek jako mlad duhom tako da se nije osećala generacijska razlika.
Neki kažu da je na ovim prostorima najbolja Marina Abramović, drugi Braco Dimitrijević. Kako gledate na uspeh koji je ona napravila?
– Podržavam Marinu, jako se žrtvovala za svoju umetnost. Neki ljudi, koji nikad nisu napustili našu sredinu, ne mogu znati šta znači međunarodni uspeh. Uvek sam davao primer: govorim pet-šest stranih jezika, dok moje kolege iz velikih zapadnih zemalja govore svoj i to slabo. Tako da su za taj uspeh potrebne ogromne žrtve i velika upornost.
Pomalo u knjizi zamerate Marini što je stranim novinarima jednom rekla da su u Jugoslaviji bile kuće od blata.
– Marina voli senzaciju, možda joj je bila ideja da se ljudi koji imaju po 800 godina tradicije začude kućama od blata, ali nije to tako strašno.
Pišete i o privatnom životu bez pardona, uz pominjanje i poneke avanture van braka… Supruga vam nije zamerila?
– Mi imamo jednu izuzetnu vezu tako da to što se događalo u našem braku jeste izraz generacijskog stava, ali i proističe od jakih ličnosti kao što smo nas dvoje, svako na svoj način. Dovoljno je setiti se “Vudstoka” i tog rokenrol vremena, i videti da je to prirodnije nego što su neki okoštali i hipokritični odnosi.
Družili ste se sa jednim od najvećih svetskih konceputalnih umetnika Jozefom Bojsom. Šta ste najviše “dobili” iz druženja s njim?
– Dobio sam emotivni fidbek, i jednom čak finansijsku podršku za realizaciju velike fotografije slučajnog prolaznika u Dizeldorfu. Nije mala stvar kada vam u tom trenutku jedan od najpopularnijih umetnika sveta pridaje toliko pažnje, čak je spreman da finansijiski i fizički pomogne da se vaši radovi realizuju. Ja kažem da sam prve izložbe radio samo zato da bih dobio pažnju i priznanje takvih ljudi. Od najvećih umetnika tog vremena kao što su bili Ričard Hamilton, otac „pop arta” ili veliki nemački slikar Gerhard Rihter, dobijao sam iskaze poštovanja prema svom radu što mi je omogućavalo da idem dalje. Pa, Bojs, Hamiton i Mikelanđelo Pistoleto su napravili moje portrete!
U to doba je bilo vrlo malo ljudi koji su se posvećivali kolekcionarstvu takve vrste umetnosti?
– Da, ali evo primera koliko je konceptualna umetnost bitna: pre desetak godina je MoMA u Njujorku shvatio koliko im je toga promaklo, pa su od jednog mog kolekcionara, belgijskog doktora, kupili odjedanput 220 radova da bi popunili tu rupu. Treba reći i da je direktor MoME rekao da im je to najveća i najkrupnija akvizicija ikad. Drugo, bitno mi je da sam se ja našao u tom kontekstu umetnika koji su među prvima prepoznati kao pioniri svetske konceptualne scene.
Šta vas danas privlači da radite, imate li još entuzijazma?
– Normalno je da dođe tu i tamo do zasićenja ali kad vidim dobre mlade umetnike danas, to je nekako uvek stimulirajuće, premda su današnje umetničke pojave više vezane za marketing i tržište umetnosti. U ovom sajber vremenu došlo je do potpune identifikacije umetničkog tržišta i umetnosti što je ogromna greška i velika kočnica za slobodu umetnosti.
Čuveni ste po projektu ogromnih fotografija slučajnih prolaznika, u mnogim svetskim gradovima. Da li inicijalna ideja projekta bilo odupiranje tadašnjem kultu ličnosti političara?
– Imalo je veze sa puno stvari. Jedan od bitnih aspekata je bio projekcija tih automatizama pri primanju poruka koje šalje urbani mobilijar, kao što su spomenici, imena ulica, obelisci, veliki bilbordi… Moja ideja je bila da, kada neko vidi fotografiju slučajnog prolaznika, automatski pomisli da je to šef države ili trenutno najveća zvezda u Holivudu. I kad im ja preko galerije ili medija saopštim da je to slučajni prolaznik onda vide kako su lako stvorili pogrešan zaključak. U to ulazi i odnos prema kultu ličnosti, jer kad tri puta vidite fotografiju slučajnog prolaznika, četvrti put ćete pomisliti da je predsednik, tako da su motivacije za nastanak takvog rada vrlo slojevite.
Sarajevo ima važnu ulogu u vašoj knjizi. Kako vam danas deluje grad? Nekome smetaju brojne žene koje nose hidžab, očigledan religijski aspekt?
– Jako volim Sarajevo i mislim da je najteže u ovim transformacijama prošao zapravo Beograd. Tu su ljudi zabrađeni na drugi način. To što se u Sarajevu vidi par zamotanih žena, pa nisu ni Njujork ni Pariz nakon 30-40 godina isti.
Zašto mislite da su u Beogradu ljudi “zabrađeni, ali na drugi način”?
– Gledam to po generaciji kojoj je bila uskraćena za mogućnost putovanja i živela pod sankcijama u odnosu na Beograd 70-ih kad je Bitef bio najvažniji teatarski festival na svetu a SKC jedno od najdinamičnijih mesta. Danas je sve to uništeno. Čista je tuga danas proći pored SKC-a- u poređenju s vremenom kad ste gledali mlade, nasmejane ljude koji su bili željni novih koncerata, izložbi i predstava.
Da li možemo da očekujemo uskoro neku vašu veću izložbu u Beogradu, planirate li da nam dođete?
– Po svetu sam uvek izlagao na poziv nekog muzeja, galerije ili bijenala. I tako sam napravio 160 samostalnih izložbi na pet kontinenata i još puno više grupnih. Mislim da ću u Beograd doći sledeći put kada budem promovisao knjigu, najverovatnije u oktobru.
Bonus video: Raša Todosijević za Nova.rs o izložbi u Novom Sadu
