0
Josip Broz Tito je bio ambiciozan, samouveren do bola, i pronašao sam samo tri situacije da se za 88 godina života obeshrabrio, kaže za Nova.rs autor knjige „Tito, povjerljivo i osobno“.
Nova knjiga poznatog zagrebačkog novinara i publiciste Borisa Rašete „Tito, povjerljivo i osobno“ objavljena je nedavno u izdanju beogradskog „Portalibrisa“. Ova Titova biografija neguje specifičnu lakoću stila pisanja i približava se popularno-naučnom pristupu, koji nimalo ne skriva posvećen autorski rad i obimna istraživanja koja su u ovu knjigu ušla. Autor se manje bavi političkim, vojnim i državničkim aspektima Titove biografije, a mnogo više kulturološkim, identitetskim i psihološkim odlikama njegove ličnosti, te je i sam ton knjige dinamičan i intrigantan.
– Titova karijera je, kao i njegov život, sasvim neobična. Umro je sa 88 godina u krevetu, kao srećan čovek i obožavan vladar. Njegov je život bio jedan neverovatan slalom, između najtežih prepreka – dva rata, brojnih bolesti, zatvora, batina, Hitlera, Staljina – ništa ga nije pokolebalo. Kad su mu u Ljubljani odsekli nogu rekao je doktoru – „sad ćemo mi uzeti štakicu, pa na konferenciju nesvrstanih“. On je bio ambasada optimizma. Iz kaljavog sela, ni sa kakvim pedigreom (otac šumar, pijanac, majka seljanka) popeo se na vrh sveta i svima zavrteo pamet – objašnjava Boris Rašeta za Nova.rs zašto ga je zaintrigirala Titova ličnost da bi napisao knjigu, i dodaje:
– Pronašao sam samo tri situacije da se za 88 godina života obeshrabrio, inače je uvek išao napred s velikim samopouzdanjem. Troje mu je dece umrlo do njegove 29 godine, a on je išao dalje, i dobio dva sina. U Prvom svetskom ratu je ranjen, na teritoriji današnje Ukrajine, i godinu dana je bio između života i smrti. Na Sutjesci su Nemci protiv njega digli tek malo manju vojsku od one koju je Putin poslao na Kijev – i izvukao se. Posle rata Staljin naređuje Žukovu da digne 12 divizija i pripremi napad na Jugoslaviju, a Tito raseljava saradnike s Dedinja, počinje da uči engleski, čita Perl Bak, Žila Verna, Mopasana i lovi ptice. U dnevniku koji je vodio te godine nema tragova nervoze, straha, ali ni privatnog života. Tito je sav u politici. Istraživao sam kako je plivao u tim vodama, a plivao je majstorski, kao Džoni Vajsmiler.
Da li je ovo vaš najveći projekat do sada?
– Da, najveći je – rukopis je imao više od 1.000 stranica pa smo ga skratili na 700. O Titu sam pre napisao nekoliko manjih knjiga. On je brend, roba, o njemu se uvek čita, gledaju se filmovi. Pomogle su mi dve stvari. Popeo sam se na celu planinu svedočenja o Titu – ispisanih, kako bi rekao Kiš, “rukom časnih ljudi, pouzdanih svedoka” – koja pre nisu bila dostupna. Pregledao sam maratonske iskaze Herte Has, čitao Jovanku, Koču, Ćosića, gledao sam sve video materijale na Jutjubu – iskreno govoreći, mogao bih da napišem i dve knjige po 700 stranica i to bi opet bilo podjednako zanimljivo. Ja sigurno nisam najveći znalac o drugu Titu, ali sam feljtonista, novinar, pa mi je uspelo, kako kažu oni koji su ovu biografiju čitali, da napišem pitku knjigu koja se lako čita. A napisana je bez predrasuda. Tito je Dedijeru govorio – neka nam istorija sudi s distance, i ja sam tu distancu ispoštovao. Konačno, uspostavilo ju je vreme i napokon se moglo o Titu progovoriti bez ljubavi i mržnje, neostrašćeno, ali strastveno.
U nekim delovima knjige Tito deluje kao nadčovek, ili mačka s devet života, filmski junak…
– Možemo njegov život posmatrati kao jedan trajni boks meč, i u tom meču vidimo puno posrtanja, primljenih udaraca, ali i veličanstvenu tehniku koja na kraju napravi šampiona, dugorukog Lenoksa Luisa. Tito je kao mladić bio jako ambiciozan. Svi se pitaju kako on to igra valcer, a učio ga je u Austriji, gde je neko vreme radio s bratom Martinom. U Nemačkoj je bio probni vozač u „Mercedesu“. Uzimao je kurs iz mačevanja i postao viceprvak austrougarske vojske. U Rusiji je učio da svira klavir… E sad, tu dolazimo do drugog dela priče, koja nije o njemu nego o nama. Sve su te njegove veštine bile predmed idolatrije obožavalaca uzdignute do neslućenih visina, te svirao je klavir kao Rahmanjinov, govorio nemački kao Breht… Nije to bilo tako, nego narod voli da stvara idole. Znao je da odsvira nekoliko jednostavnih melodija na klaviru, nemački je govorio pristojno ali s malim fondom reči. Ali, Tito je bio majstor brendiranja. I kao mladić se odevao kao kicoš, nosio je šešir „Borsalino“, u Kraljevici je 1920. imao zlatni sat a u Pragu 1938. zlatno naliv pero. Bio je samouveren do bola. Jedan njegov predratni cimer je Broza uvek video kao čoveka koji sam sebi ponavlja: “Ja mogu, ja hoću, ja moram da budem vođa”. Vlado Dapčević bio je, kao i August Cesarec, užasnut njegovom kombinacijom dendizma i ambicije. Kao predsednik se kvarcovao, četiri puta dnevno menjao odela, niko nije smeo da ga vidi kako spava, u nedostojnom položaju.
Zanimljiv je njegov ljubavni život o kojem pišete u knjizi. Pogotovo su važne Herta Has, Davorjanka Paunović i Jovanka Broz. Stiče se utisak da se zadovoljstva nije odricao.
– Da, on jeste bio ono što Štefan Cvajg zove „majstor života“. Vidimo ga u Moskvi kako s Josipom Kopiničem, koji ga je spasio „giljotine“, kupuje skupa pića, a Herti kupuje dragocene rubine i krzno od lisice. Novu 1941, dočekuje u građanskom salonu doktora Šilovića u Zagrebu, gde donosi „Dom Perignon“. Njegova je pećina, kaže britanski novinar i političar Randolf Čerčil, „nalikovala na ljubavno gnezdo kurtizane“. Volja za životom, stalni pogled napred, novi projekti, novi ratovi, pa i nove žene… Iako se i tu preteruje jer pet žena u 88 godina i nije tako puno. Baš sam pročitao biografiju Frenka Sinatre i on bi toliko ljubavnica naslagao za jedno popodne. Tito je, to svi primećuju, bio poseban, zgodan čovek, s licem „za srebrenjake“ kako kaže Dobrica Ćosić, i taj je element izgleda bio važan faktor njegovog uspeha. Pa i sam Goran Bregović bio je na jedinstven način fasciniran kad ga je sreo na fijasku od nastupa u zagrebačkom HNK. Po Bregovićevom opisu, kad je Tito, već star, umarširao u HNK samo se čulo zveckanje te*tisa a starim se pozorištem prosuo opojni miris erotske harizme, dokazujući da je moć najbolji afrodizijak, kako je rekao nedavno umrli Kisindžer.
Duhovito konstatujete da je Titov život kao priručnik za samopomoć, jer nema nesreće i traume koja ga nije pogodila, a da se nije izvukao. Takođe, kažete, nije mu trebao ni psihijatar, a danas ljudi idu kod psihoterapeuta čim ih šef pogrešno pogleda.
– Tin Ujević, kolji je bio pripadnik Legije stranaca i učesnik mnogih urota na balkanskom jugu, dakle nije bio baš mimoza, 1917. piše krajnje depresivnu poeziju, a Tito po Kirgistanu dresira sokolove, jaše konje i naganja „djeve mlade“. On je znao da život nema reprizu, išao je uvek dalje, i nije se osvrtao iza sebe. Nije bilo retrovizora, i dok bi u saobraćaju to bilo kobno, u životu je spasonosno. I sad sam siguran da se ova knjiga može čitati kao najbolji self-help priručnik ikad napisan, jer je proživljen i zapečaćen krvlju, znojem i ostalim telesnim sokovima.
Srbi su Tita jako voleli do pojave nacionalizma krajem osamdesetih, a sada ga, uglavnom, ne podnose. Kakva je situacija u Hrvatskoj?
– Pola Hrvata ga obožava i njegovi rođendani u Kumrovcu su i dalje nalik na masovni slet, samo bi malo ko tamo mogao da radi sklekove i trči po stadionu, kao što je nekada bilo na stadionu JNA. Pola Hrvata misli da je on „jedan od deset najvećih ratnih zločinaca 20. veka“. Mislim da, ipak, preovladava poštovanje i respekt prema čoveku koji je Hrvatskoj vratio ostrva, Split, Šibenik i Istru. Ali ne samo to – tranzicija je razvalila bezbroj dosega socijalizma na koje se sad gleda s nostalgijom. Sve što u socijalizmu nije valjalo, međutim, preuzeli smo i usavršili pa u tom smislu njegova zvezda još sjajnije sija.
Koje su Titove najveće greške?
– Imao je, kazala je njegova prevoditeljka Olga Humo, ćerka Momčila Ninčića,“nepogrešiv dar da bira rđave žene“. Bio je loš otac. Zbog politike, ili osećaja misije, ostavio je ženu i malog sina Žarka, i otišao u Lepoglavu. U Rusiji je mali Žarko postao delinkvent, da bi posle rata nastavio da ga ljuti, pa je jednom čak napisao tekst kojim ga se odriče, ali ga je Ljubodrag Đurić odgovorio. Trudnu Hertu Has, koju je do rođenja drugog sina ostavio u Zagrebu, ne dopustivši joj da uđe na železničku stanicu, da vidi s kim on ide da diže ustanak. Masu vremena sam utrošio tražeći odgovor na to pitanje, da bih ga našao u „Sabranim delima“ (koja imaju 28 svezaka!). Otišao je sa Davorjankom Paunović, rođakom Mire Marković. Davorjanku je ceo Vrhovni štab mrzeo. Na pitanje šta bi uradio s njom, koje je uputio jednom saborcu, ovaj mu je bez okolišanja rekao -“Ja bih je streljao druže Stari“. Velika je greška i što nije hteo da ima dete s Jovankom. Da su imali dete, nju ne bi spopala politička groznica, zbog koje je godinama činila nemogućim život i njemu i vrhu Jugoslavije. Oni su formirali posebnu komisiju, koja je ispitivala „slučaj drugarice Jovanke“, i nema trilera Agate Kristi koji je uzbudljiv poput njihovih nalaza, ispisanih na nekih 120 stranica. U tekstu se opisuje kako taj trostruki narodni heroj noću mora da pobegne u kupatilo i zaključa se, kako bi mogao da spava, neuznemiren od nje. „Drugarica Jovanka nikad nije ginekološki pregledana“, rekao je Mitja Ribičič. Izbezumljivala ih je. Ona bi na flašu viskija upisala crticu, do kojeg je nivoa tečnost, pa ako bi neko krišom otpio, dobio bi otkaz. Tito nije bio takav, Boris Dvornik i Bata Živojinović su mu krali viski kad god bi stigli, Bata je krao i cigare i upaljače, ali se Tito pravio da to ne vidi…
Najveći uspesi?
– Njegovi su uspesi bili brojni, ali s rokom trajanja. Stvorio je veliku, moćnu državu, čiji ugled i snaga su značajno nadilazile njene realne proporcije. Urbanizovao je, industrijalizovao zemlju. Postao je zvezda svetskog ranga, u belom odelu kotirao se kao svetski fantom slobode. Pazite, on je obnovio Jugoslaviju nakon strašnih pokolja i silne mržnje, koju je ugasio svojom harizmom. Jugoslavija, Pokret nesvrstanih, samoupravljanje, to su njegovi najveći uspesi, čemu bih pridodao i to što je umro pre nego što je video njihovu propast. Političke greške? Računamo li da je umro u krevetu, srećan i slavljen, nije ih bilo. Umetnik Braco Dimitrijević kaže: „U istoriji nema grešaka – sva istorija je greška“. Možda je pogrešio što je uopšte dizao ustanak, što nije ostavio zemlju Kralju Petru, Mačeku, građanskim političarima – oni bi se pre definitivno raskusurali, pa bismo, možda, danas bili dobre komšije. Na duži rok sve se pokazuje kao greška – uspostava jednopartijskog sistema, eksproprijacija, odmazda nad poraženim vojskama i klasama… Ko će ga znati.
U čemu se razlikuje vaša biografija o Titu od knjige novinara Denisa Kuljiša i istoričara Vilijama Klingera „Tito – neispričane priče“ koja je izašla pre desetak godina i koja je bila vrlo tražena?
– U tome što su Denis Kuljiš i Klinger, kao i Pero Simić, veći deo njegovih uspeha pripisivali uticaju tajnih službi, zavera i spletki, a moja je teza – koja naravno ne negira važnost obaveštajaca u politici – da je tu presudan bio čovek gipke inteligencije, snažnog karaktera i još snažnijeg tela. Tito je, između ostalog, kao radnik u Nemačkoj pešačio od Minhena do Manhajma, od Ljubljane do Trsta… Bio je fizički vrlo jak.
Poznati ste kao neko ko puno piše i objavljuje. Ovde je bila popularna vaša knjiga o Mustafi Golubiću i Pavlu Bastajiću, ali i o Čarugi, Paveliću… Šta novo radite?
– Sa kolegom Goranom Gavranovićem spremam knjigu „Osam dana u svibnju“. Iz dana u dan pratimo što se zbivalo u Jugoslaviji u maju 1945. Pratimo živote običnih ljudi i istorijskih ličnosti, u svim aspektima. Čitamo novine iz tog doba, gledamo pozorišno i bioskopski repertoar, pratimo tok vojnih operacija… Imali smo takvu knjigu „Deset dana u travnju (1941)“ koja je pratila uspostavu NDH. Ovde će biti dosta novih detalja, nebitnih sa stajališta generalnog toka istorije, ali zanimljivih i životnih. Otkrićemo tajnu o prelasku Bele Krleže na katoličku veru – dosad nepoznate detalje o priči koja je bila poznata u grubim crtama – recimo, i niz sličnih detalja. Osim toga spremam još nekoliko knjiga, istražujem neke teme za filmove itd, ali o tome ćemo više kad budu pred realizacijom.
Bonus video: Poseta Titovom grobu za Dan mladosti
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
