0
Veliki Dejvid Kronenberg vraća se u Kan sa filmom "The Shrouds", koji će biti prikazan večeras u teatru "Grand Limijer". To je priča o industrijalcu po imenu Karš, koji je izumeo kontroverznu tehnologiju koja omogućava ožalošćenim porodicama da vide unutar grobova svojih najmilijih kamerama visoke rezolucije.
Ovaj film prkosi lakoj kategorizaciji, piše „Varajeti“, budući da je ovo Kronenbergova produkcija, te postoje elementi horora, ali u drugom planu je i zaverenička struja, jer Karš (Vensan Kasel) počinje da sumnja da mutne sile potkopavaju njegove planove nakon što je njegovo groblje opljačkano. Karš ima svoje lične razloge za ovaj neobičan izum – njegova žena je umrla nakon teške borbe s rakom, ostavljajući ga neutešnim. Počinje da se pita da li je njena smrt možda deo veće zavere medicinske ustanove…
Film je vrlo ličan i za Kronenberga. Njegova supruga, Kerolin Kronenberg, umrla je od raka u 66. godini, a nepopustljiva tuga koju je osećao zbog njenog gubitka, navela ga je da snimi „The Shrouds“.
– Istina je da je film delimično inspirisan smrću moje supruge 2017. Bili smo zajedno 43 godine. Zaista su svi moji filmovi na ovaj ili onaj način lični, čak i film kao što je „Opasna metoda“, na primer, što ne bi izgledalo u prvi mah baš očigledno. Nije neophodno da publika sve to zna. Prema mom mišljenju, to baš i nije relevantno za filmsko iskustvo. I ja se isto osećam u vezi sa „The Shrouds“. Odnosno, činjenica da to može imati lično značenje za mene i da mogu postojati neke linije dijaloga koje proizilaze iz mog stvarnog iskustva života, ne čini ga dobrim filmom. Film mora da stoji sam za sebe – kazao je slavni reditelj u intervjuu za „Varajeti“.
Upitan da li je snimanje filma bilo deo procesa tugovanja, Kronenberg ističe da ne vidi umetnost kao terapiju:
– Mislim da to ne funkcioniše na taj način. Ako ste umetnik, sve što napravite, radite iz svog životnog iskustva, bez obzira šta je to. Bilo da ponavljate nešto iz svoje daleke prošlosti ili sadašnjih okolnosti, uvek postoji kreativna energija koja se može izvući iz vašeg života. Ali, što se mene tiče, tuga je večna. Ne nestaje. Nisam doživeo nikakvu katarzu dok sam snimao film.
U „The Shrouds“ Dajana Kruger igra sestru bliznakinju pokojne žene Vensana Kasela, Beku. Njih dvoje se zbližavaju i počinju da sumnjaju da je Beka možda bila žrtva medicinske zavere.
– Hteo sam da se igram sa idejom paranoje. Zavere mogu biti strategija žalosti. Ako ste egzistencijalista ili ateista poput mene i poput Vensanovog lika, nemate religiju na koju biste se mogli osloniti. Ne možete reći: „Možda ću ponovo videti svoju mrtvu ženu na nebu“. Možda ćete doći do tačke u kojoj mislite da smrt drage osobe nema smisla. Prilično je nepodnošljiva činjenica da je smrt besmislena. I tako, da bismo pronašli smisao, koju kao ljudska bića večno tražimo, nekako je utešno pomisliti da je postojala zavera i da je ta osoba bila deo većeg plana — da je ubijena ili da je medicinski eksperiment pošao naopako – objašnjava reditelj.
Ističe da ima nešto neodoljivo u zaverama.
– Ono što ih čini tako privlačnim je pristup moći koju osećate. Mislite da imate to znanje koje drugi ljudi nemaju. I to vam daje moć, i čini vas nekom vrstom detektiva ili tajnog agenta koji zna nešto o tome kako svet funkcioniše iza kulisa što niko drugi ne vidi. To vam daje energiju, i uzbudljivo je. A, to u određenim okolnostima može postati i seksualno. Bar je to bilo moje mišljenje.
Na komentar novinara da Vensan Kasel u filmu mnogo liči na njega, reditelj šaljivo kaže da je njegova kosa ipak pažljivije ošišana:
– Neosporno je da je uradio veoma dobar posao da izgleda i zvuči kao ja. Rekao sam mu da bih voleo da pokuša da ponovi moj akcenat, jer se film dešava u Torontu i moj naglasak je u osnovi naglasak u centru Toronta. Glumci moraju da pristupe istoriji likova koje igraju, pa me je Vensan koristio kao šablon.
Upitan da li je bilo teško ili čudno režirati neki lik koji je toliko baziran na ličnom, odgovara odrično, objašnjavajući da je sasvim normalno jer kada ste pisac ili reditelj svaki lik je vaš.
– Kada sedite za računarom i pišete, oživljavate taj lik. I tako, normalno je da su svi likovi na neki način zaista ja. Ali kada režirate, morate imati određenu distancu, smirenost i spokoj da biste jasno videli stvari. Emocija je u vama dok režirate. Ali, prilično je duboko u pozadini. Uglavnom radite kao zanatlija i pratite zahteve zanata – osvetljenje, pokret kamere, kontrolu svega…
Kronenberg ističe da iako nije religiozan, ima ubeđenje da ljudi nastavljaju da žive dublje od samo naših sećanja na njih – kroz DNK koji delimo sa članovima porodice.
– U svakodnevnom, prizemnom životu, ništa od toga ipak ne pomaže. To što vaša deca nose DNK vaše mrtve žene, kao i vaša, nije baš uteha kada nemate ženu sa kojom ste intimno živeli 43 godine. Ali, samo korak dalje od toga, to je nepobitna fizička realnost. A za mene je fizička realnost najrealnija koju možete dobiti. Dakle, u pogledu DNK, ovo je moderna verzija onoga što je poznato hiljadama godina — da su vaša deca nastavak vas, a vi nastavak svojih roditelja, u dobru ili u zlu. Definitivno je tu, i možete to osetiti. Odjednom mogu postati moj otac. Pravim pokret koji bi on imao ili reagovao na određeni način. Imam nećaka koji me zaista podseća na mog oca. Ovo nije spiritualizam; to nije religija. Za mene je to veoma fizičko i stvarno.
0
0
1
U filmu “The Shrouds” Vensanov lik kreira tehnologiju koja omogućava porodicama da kamerama vide unutar grobova svojih supružnika ili rođaka, a Kronenberg objašnjava da je Karš bio reditelj industrijskih filmova pre nego što je došao na ovu ideju.
– Dakle, on se brine o jasnoći slike i tehnologiji. Karš kreira čudnu, filmsku tehnologiju koja uključuje leševe i nadgrobne spomenike. I veoma je ponosan na svoju najnoviju 8K verziju, koja korisnicima daje neverovatnu rezoluciju, i omogućava da rotirate i zumirate sliku voljene osobe koja se raspada. Kao što Vensan kaže: „Kada su moju ženu spustili u zemlju, želeo sam da budem u kutiji sa njom”. I ja sam imao isti osećaj. Nisam želeo da budem mrtav, ali sam imao želju da budem tamo sa telom osobe koja mi je toliko značila. Znam da sve zvuče nadrealno, ali meni je vrlo blizak taj osećaj.
Bonus video: Filmski festival u Kanu