0
Svet „male zemlje“ koji kreira Čelestini, precizno i duhovito secira savremeno evropsko društvo. U isto vreme, i anksiozno i letargično, i hiperaktivno i depresivno, kroz govorne piruete, egzibicije i slalome na koje se glasno smejemo, a nekad i užasavamo, priča za Nova.rs reditelj Bojan Đorđev uoči premijere predstave „Obraćanje naciji“ po tekstu poznatog italijanskog umetnika, koja će biti održana u petak, 19. maja u 20 časova, na sceni „Mira Trailović“ u Ateljeu 212.
Komad „Obraćanje naciji“ je mozaik odabranih monologa iz istoimene drame i zbirke „Hodam u koloni’“ Askanija Čelestinija. Pričice iz svakodnevice basnolikim alegorijama slikaju neoliberalnu sadašnjost – konzumersku, netrpeljivu, korumpiranu, samoživu, paralisanu, depresivnu i bezidejnu. Svi klasni, rasni i politički problemi sasvim politički nekorektno,objašnjavaju se jednostavnim „prirodnim zakonima“ ili primerima iz istorije čovečanstva – elaborirajući citate sv. Mateja, Napoleona, Hitlera, Gramšija ili Svifta.
Radnja se odvija u gradiću punom izobličenja, simbolu zala i deformacija sveta u kojoj reč imaju gradonačelnici, pekari, grobari, trgovci i glasačko telo. Mala zemlja u kojoj korumpirani izmišljaju demokratiju smenjujući vlast sa mafijom i gde se svaka „drugost eliminiše pre nego što nas omete“, gde učiteljice postrojavaju decu u školi po etničkoj i nacionalnoj pripadnosti i fizičkom izgledu, na izborima se pobeđuje sa 110 posto, gde je jedini način na koji građanin može da podnese svoju stvarnost da misli na pištolj u džepu ili da okrene glavu od svega i pokuša da zaspi dok kap uporne vode sa plafona ne sruši celu zgradu.
Monolozi su kratki, eksplozivni i na liniji između “rentovanja” na Tviteru i stend-ap komedije. Pisac monologe definiše kao humor koji staje u kutiju šibice – palidrvca koja bljeskaju jedna za drugim ili se ređaju u najrazličitije oblike.
Kad god naiđem na neki tekst, koji poželim da postavim na scenu, osećam se kao da sam našao važnog sagovornika, kaže Bojan Đorđev.
– Tako je bilo i sa “Obraćanjem naciji”, kada sam prvi put gledao kamerno izvođenje u Pragu. Odmah potom sam pročitao celu knjigu koja se sastoji od oko 50 monologa i krenuo da konstruišem svoju verziju predstave.
Da li ste odmah znali u kom teatru ćete režirati ovaj komad?
– Osetio sam da je to materijal za Atelje 212 i intuicija me nije prevarila. Dramaturg Dimitrije Kokanov i upravnik Novica Antić su prepoznali taj jezik, kao ansambl koji se zaista od prve probe hrabro uhvatio u koštac sa tekstom i idejama, mojim i autorskog tima, svakodnevno ih razvijajući i unapređivati. Ovaj tekst, njegov stil i humor naslanjaju se na značajnu tradiciju pametnih komedija Ateljea.
Komad počinje scenom slavine koja kaplje, a osoba koja tu živi misli da je to je samo jedna kap. Kapi su nastavile da padaju, a epilog je da su prepunile „čašu“ i sve je otišlo u propast. Kažu da su oni koji ćute pred zlom saučesnici. Da li čovek ima pravo da bude nemi posmatrač zbivanja oko sebe?
– Mislim da su upravo monolozi o „kapi“ bili najvažniji razlog mog interesovanja za tekst. Ta naša nemogućnost da reagujemo u trenutku, da odlažemo odluke i akcije je nešto što jeste problematično i potencijalno dovodi do katastrofe, ali isto tako i nešto što ljudski svi razumemo i sa čim možemo da se poistovetimo. Hajde da ponudim i jedno alternativno tumačenje – ta jedna kap je moćna kap a njena moć leži u njenoj upornosti i istrajanju. Dakle, ona kaplje dok ne dovede do poplave. Možda ne bi trebalo da se pitamo kako da zaustavimo kap, već kako da postanemo kao kap koja će srušiti sve pred sobom.
U formi monologa, duhovito bolno, opisuju se razne situacije sadašnjeg društva. Koje su za vas posebno važne?
– Čelestini je našao odličnu formulu humora, metafore, političke analize i jednostavnog jezika kojim su ovi monolozi pisani. On kroz njih precizno dijagnostikuje i pokazuje opasnost populističkog diskursa, mizoginiju, netrpeljivost, sebičnost, kleptokratiju i licemerje građanskog društva, a zatim i brza i neverovatna rešenja za sve probleme koja su često radikalno nasilna. Preterujući, inscenirajući stvari koje izgovaramo u šali ili afektu, pokazujući nam njihove potencijalne konsekvence, pisac gradi „jednu malu zemlju“ koju svi prepoznajemo u sebi i oko sebe.
Autor se osvrće i na novotariju modernog doba da je bol biznis koji se putem medija koristi da se ljudi osećaju loše – „Kada osećaš bol, na drugo ne misliš, više te ništa ne zanima i živiš u miru sa svima“. Da li je danas utopija da pomislimo da će se išta u medijima promeniti na bolje?
– To da je bol biznis ne mora uopšte da bude novotarija današnjice – setimo se samo gladijatorskih borbi i javnih egzekucija. Postoji krvoločna strana čoveka isto kao i ona empatična i solidarna, samo je pitanje koja se stimuliše i dovodi u prvi plan društvenim konsenzusom… onim što bismo nazvali „vrednostima“ ili možda ideologijom.
Mediji tu, naravno, igraju ogromnu ulogu.
– Da, pogotovo što su se u poslednjih nekoliko decenija sredstva masovne komunikacije toliko razvila da se veliki deo društvenog konsenzusa pa i života odvija u nekoj vrsti medijske sfere. Demokratizacija sredstava za „proizvodnju“ (telefon) i dostupnost javne sfere dovela je do toga da smo svi odjednom postali mediji pa je jako teško razgraničiti odgovornost, kontrolu šta je cenzura a šta etičko izveštavanje. Nezavisnost, objektivnost i integritet medija je mit koji je samo jedno od sredstava opresije i vladanja. Zaista se pitam da li je tu neka promena moguća ili ideju masovnih medija jednostavno treba napustiti u potrazi za nekim novim formatima informisanja i deljenja sadržaja. Mislim da je sasvim sigurno da ćemo u vrlo bliskoj budućnosti morati na rehabilitaciju od medija ili čak „sadržaja“ – slika, zvukova, kao kod bilo koje zavisnosti.
Premijera predstave “Obraćanje naciji” izlazi u užasno bolnom trenutku sa kojim se suočavamo nakon tragedija koje su nas zadesile. Koliko ovaj komad može da nas osvesti?
– Tragedije se dešavaju svaki dan, svakog trenutka na svim meridijanima. Činjenica da nas tek nešto što se desi tako blizu, kao ova dva stravična slučaja pucnjave i ubistva, zaustavi na trenutak, govori o tome koliko nemamo vremena ni za šta – od stalnog trčanja u točku savremenog života, kao oni hrčci ili miševi u kavezu. Veliki procenat društva je opterećen pukim preživljavanjem, takmičenjem, svakodnevnom borbom sa nesigurnošću i onda se dešavaju slomovi koji se manifestuju na različite načine – recimo, destruktivnošću, sadizmom, prema samom sebi ili drugima. Stvari jednostavno promiču, nemamo vremena da se bavimo svojim životom izvan gole egzistencije, a kamoli životom zajednice, nekom politikom, nekim oblikovanjem okruženja, mehanizmima kojima možemo sprečiti manje ili veće užase. To je velika priča i ne želim da je banalizujem u ovako kratkoj formi, ali duboko verujem da ta borba za dostojanstven život svih mora da se vodi uvek i na svim planovima. Da parafraziram Gramšija o pesimizmu intelekta i optimizmu volje – ne znam kako, ali mora nekako.
Koliko pozorište ima snage da ponese breme „osvešćivanja“?
– Ne može i ne treba da ponese taj teret. Ono je tu da artikuliše neke stvari, da pravi neka „nedozvoljena“ poređenja da se u zaštićenoj atmosferi zajedništva bavi nekim pitanjima i da se nada da će nešto od ideja, neka misao, neki postupak imati značaja za nekog u „spoljnom svetu“, jer procent pozorišne publike je jako mali. Ali, teatar jeste model bezbroj raznih malih ili velikih privremenih zajednica, okupljanja oko različitih interesovanja, na kojima treba insistirati i oko njih, oko oslanjanja jednih na druge, oko osluškivanja, kolektivnosti i solidarnosti, oko preklapanja, oblikovati politiku i isceljenje.
U predstavi „Obraćanje naciji“ igraju Gordan Kičić, Jovana Gavrilović, Gorica Popović, Katarina Žutić, Dejan Dedić, Ivan Mihailović, Ivan Jevtović, Branislav Zeremski, Aleksandar Srećković i Miona Marković.
Prevod komada potpisuje Julijana Vučo, a dramatizaciju Mina Milošević. Scenograf je Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković, kompozitorka Marija Balubdžić, scenski pokret Čarni Đerić, scenski govor Dijana Marojević.
Autor Askanio Čelestini je italijanski glumac, reditelj i dramski pisac. Studirao je antropologiju i književnost, a glumom je počeo da se bavi kasnih devedesetih godina prošlog veka u performansima komedije del arte. Njegov pozorišni rad pripada oblasti narativnog pozorišta (teatro di narrazione) a zalaže se za važnost usmene tradicije, bavi se pripovedanjem italijanskih narodnih bajki modernog vremena, radničkim, ratnim i konzumerističkim.
Bonus video: Gorica Popović i Bane Zeremski o Ateljeu 212
