0
Moj primarni interes jeste da Bemus opstane i raste u svakom pogledu. Poslednjih desetak - petnaest godina, i pre nego što sam došao na ovu funkciju, podrška Bemusu bila je veoma slaba. Čak se dovodio u pitanje opstanak Beogradskih muzičkih svečanosti. A Bemus je spomenik kulture ovog grada. Po mom sudu, prema spomenicima se morate ponašati s poštovanjem, kaže za Nova.rs umetnički direktor Bemusa, dirigent Bojan Suđić uoči starta Beogradskih muzičkih svečanosti, koje se po 55. put održavaju od večeras do 22. oktobra.
Festival se otvara večeras Gala koncertom posvećenom veku od rođenja slavne operske dive Marije Kalas, a najlepše operske arije i duete interpretiraće u Narodnom pozorištu grčki sopran Vasiliki Karajani i italijanski tenor Andrea Kare, pod upravom dirigenta Dijana Čobanova.
Ekskluzivnost 55. Bemusu daju ruski pijanista Boris Berezovski koji će na koncertu 16. oktobra na Kolarcu prirediti resital kojim će obeležiti stogodišnjicu rođenja Sergeja Rahmanjinova, i slavni violinista Najdžel Kenedi, koji će nakon pet godina ponovo doći u Beograd, ovoga puta s programom posvećenim Bahu i koncertima dve večeri zaredom zatvoriti svečanosti.
A sama brojka koja stoji ispred ovogodišnjih Beogradskih muzičkih svečnosti – 55, jeste nešto što, prema rečima Bojana Suđića za naš sajt, obavezuje:
– Nažalost, već prvih godina nakon što sam izabran odmah smo uleteli u pandemiju Kovid. Posle toga zadesila nas je situacija s ratom u Ukrajini, i preispitivanje mogućnosti dolaska i troškova mnogih umetnika. Sve vreme smo radili u donekle vanrednim okolnostima. Imajući u vidu neke bogatije festivale, kao što je na primer Ljubljanski festival, trebalo bi znati da isti direktor tamo radi od početka devedesetih godina, a znamo kroz šta je sve prošao taj festival i gde je sada. Taj festival ima 20 i više puta veći budžet od našeg budžeta. I trebalo bi onda da nam bude jasno kojim putem treba da ide ovaj festival da bi se prepoznao i da ne bi bio samo jedan od mnogih festivala ili događanja ovde – ukazuje Suđić.
S obzirom da često priča o problemima s kojima s susreće kao umetnički direktor Beogradskih muzičkih svečanosti, a ne samo o nedostatku finansijskih sredstava, pitamo ga da li to znači da ovde nema dovoljno sluha za Bemus?
– Ne, glavni problem je što nam odavno nedostaje dugoročna strategija u kulturi. Mi smo kao društvo razapeti u odlučivanju o tome ko smo, šta smo, gde idemo, šta nam je prioritet… I to nas umnogome koči. Mnoga društva su o ovim pitanjima doneli odluke odavno i znaju koji su to postulati na kojima počivaju. Kod nas, moramo toga biti svesni, imamo upliv i one druge vrste kulture, koja se ne može pohvaliti kvalitetom. Previše je ovde komercijalnog sadržaja. Druge razvijene zemlje ulažu sredstva u ono što smatraju da podiže kulturnu lestvicu jednog društva. Jer, kultura nije samo koncert, već i naš svakodnevni razgovor ili ponašanje, kako na ulici, tako i u medijima, na svakom mestu. A svaki koncert na Bemusu je samo jedan delić, trešnja na ogromnoj torti koja se zove kultura – smatra naš sagovornik.
Ovoj zemlji su, kako naglašava, neophodni i hramovi kulture. Podseća da su, još kad je sagrađen Kolarac, pre Drugog svetskog rata, pravljene studije koje su pokazale da nam je neophodna i jedna veća reprezentativna koncertna sala:
– A nemamo je do dana današnjeg. Da ne pominjem da sam bio član komisije koja je još početkom dvehiljaditih imala na stolu nekoliko planova o novoj zgradi opere. I ništa. A bez pravih hramova ne možete ni razvijati kulturu – odsečan je umetnik, dodajući da Bemus ne bi smeo da bude upitan:
– Ne bi trebalo dozvoliti da Bemus učestvuje na istim konkursima, na koje se prijavljuju i festivali na kojima se prodaju kobasice. Na čudan način takve manifestacije pripadaju kulturnoj sferi i ozbiljno se finansijski podržavaju. Drago mi je što ovde ima sluha za dovođenje klasičnih umetnika i što su ovde dolazili određeni umetnici čiji honorari za samo jedan koncert daleko prevazilaze ukupan budžet Bemusa.
Kada se osvrne na svoje dosadašnje „rukovođenje“ Bemusom zadovoljan je, ali pominje „nepisano pravilo“ da u našem društvu, za razliku od primera u razvijenom svetu, ponekad olako prelazimo preko znanja, referenci i iskustva u korist promena bez pravog pokrića:
– Ali, svaka promena nije uvek promena na bolje. Ne znači to da zagovaram nepromenljivost, naprotiv. Upravo smo promenili članove Odbora Bemusa, jer su sa novom energijom i neopterećene ranijim problemima došle Jelena Mihailović i Olja Džejkobs. Svakako će se u dogledno vreme promeniti i umetnički direktor, međutim znam koliko je vremena neophodno da se izgrade konekcije i postave prave smernice. Po zakonu se na funkcije imenuju osobe u trajanju od dve godine, ali festivali se, uglavnom rade više godina unapred. Zato je kontinuitet na određenim funkcijama neophodan da bi se vrednosti prepoznale i unapređivale – ocenjuje dirigent i umetnički direktor Bemusa.
Priznaje da nije bio u prilici da proteklih godina realizuje na Bemusu sve ono što je želeo, a pominje i „nezgode“ koje su se desile za njegova „vakta“:
– Imali smo proteklih godina u poslednjem trenutku dva vrlo nezgodna otkazivanja koncerata koji su bili predviđeni za otvaranje Bemusa. Iako su mnogi pričali da Marta Argerič, koja je trebalo da dođe 2020. godine često otkazuje nastupe, stvarno je želela da dođe i mi smo sve preduzeli kako bi došla u Beograd, ali zaista je u tom trenutku bila zdravstveno sprečena. I, došla je u drugom terminu. Isto se desilo s Katjom Bunijatišvili godinu dana kasnije. Bili su to veliki udarci za Bemus i poverenje koje publika ima u Festival. Ali, dešavaju se takve stvari svuda, pa i na najvećim svetskim scenama – priča Suđić.
Upozorava, međutim, da bismo trebali da budemo svesni činjenice da Srbija i Beograd ne predstavljaju referentnu tačku u kalendarima stranih umetnika.
– U Beograd često dođu za veći novac nego što bi dobili u Kovent gardenu ili Berlinskoj filharmoniji. Jer, nastupi u prestižnim muzičkim centrima su bitna crtica u njihovoj biografiji. Beograd nije destinacija koja će im u biografiji previše značiti i potrebno je daleko više napora i sredstava da bi se vrhunski strani umetnik „privoleo“ da dođe ovde. Ali, svaki put kada oni dođu, iskustva ovde su im divna. Upravo je to potvrda onoga o čemu govorim dugi niz godina – da je neophodno mnogo više ulagati u našu kulturu, ne samo unutra, već i spolja, u našu prepoznatljivost.
Ne treba, kako dodaje, da nas prepoznaju samo po političkim dešavanjima, tokom niza prethodnih decenija:
– Moramo shvatiti da je potrebno da ojačamo kulturnu diplomatiju, bez obzira što su najbolji umetnici već sada naši sjajni ambasadori. Mnoge stvari su nam stalno preče od toga. Ali, znate, postoji određena skala koja meri opšti ugled zemalja. I ona se često ne meri samo po ekonomskoj snazi, ili po sportu, iako smatram da su naši najbolji sportisti zaista naš veliki ponos. Kulturni ugled je veoma važan. U sportu su neke zemlje veoma prepoznatljive, bar po broju medalja koje osvajaju, ali ih to nažalost ne svrstava među najuglednije u svetu po ukupnim merilima. Bogate zemlje diče se sopstvenom, bogatom kulturom koja ih određuje. Ulaganje u kulturu, brendiranje ka napolju, sa ogromnim brojem dugoročnih mera i strategijom ojačava i određuje identitet jedne zemlje na unutrašnjem planu te je pozicionira na odgovarajući način u svetu. Plašim se da ovde za opšte dobro decenijama nema previše zainteresovanih jer ga ne doživljavamo kao sopstveno, lično dobro, već kao potrošeni ideal. A upravo nas nedostatak najšireg zajedničkog definisanja najvažnijih društvenih i kulturnih pravaca u suštini, odvaja od društava koja su daleko ranije shvatila da je široko prihvaćeno opšte dobro ujedno i lično – zaključak je Bojana Suđića.
Bonus video: Nemanja Radulović i Filharmonija
