0
"To je stvarno cirkus, obesmišljavanje pozorišta", prvi je komentar glumca Slobodana Bode Ninkovića na održavanje predstava bez kontakta među glumcima, kakva se u skladu sa zaštitom od koronavirusa već primenjuju u hrvatskim teatrima, a o tome se razmišlja i kod nas. Slično misle i druge njegove kolege.
Publika pod maskama u koloni, svaki gledalac prolazi merenje temperature na ulazu, sledi dezinfekcija đonova i ruku, pa ulazak u salu gde je svaki drugi red prazan i mesta su označena, a izvođači na sceni takođe su udaljeni najmanje metar i po. Tako izgledaju predstave u hrvatskim pozorištima od kako su početkom ove nedelje ponovo otvorena nakon prvog talasa pandemije koronavirusa.
Neposredno pred početak rada pozorišta, hrvatski Zavod za javno zdravlje prosledio je teatrima preporuke kako da u doba pandemijske krize igraju predstave. One, između ostalog, podrazumevaju da među glumcima nema kontakta, da je razmak među izvođačima najmanje metar i po, odnosno bar dva između pevača ili muzičara sa duvačkim instrumentima. Za predstave na kojima nije moguće držati fizičku distancu preporučuje se da „uvek iste osobe odrade izvedbu“.
Ostvarila su se, izgleda, predviđanja reditelja Olivera Frljića kada je opisivao predloge kako da se probe i predstave održavaju u pozorištima u Nemačkoj. U Hrvatskoj se sličan „recept“ već primenjuje, a sve češće se može čuti da će se i kod nas predstave igrati „bez fizičkog kontakta među glumcima“. Dok sa jedne strane mnogi na to gledaju kao jedinu mogućnost da se bezbedno igraju predstave, sa druge strane se postavlja i pitanje kako sve to izvesti a da pozorište ne izgubi draž.
– Nije sad da mi treba da se grlimo na sceni non-stop, ali ta svest da se stvori da je potrebna distanca, da se drži razmak među publikom, to je stvarno smejurija. Ne znam kako će kod nas da se igraju predstave ubuduće. Neko će, možda grad kao osnivač, i to morati da nadoknadi, te troškove. Uzmimo, na primer, to da kada igramo „Kad su cvetale tikve“, tu je angažovano čak 36 izvođača, a tu je i tehničko osoblje. Sala je uvek prepuna, prepuna, a tu budemo na nuli. Imate tu i izvođača koji dolaze sa strane – kaže Slobodan Boda Ninković.
On misli da će, ako se zadrži opasnost od zaraze, onda nužno morati da se nađe i drugačiji model da se predstave igraju.
– Ako se bude zadržao ovakav način razmišljanja, i ako je to postala naša svakodnevica, pa nas to čeka, ne znam, u narednih 10 ili 15 godina, onda će morati da se nađe drugačiji modalitet – kaže Ninković.
Na pitanje šta misli o igranju predstava sa distancom među glumcima, Ninkovićev mlađi kolega Marko Janketić kaže da ima i takvih predstava, ali i komada koji tako jednostavno ne mogu da se igraju.
– Pitanje je stila i žanra predstave, koncepta. Ima takvih predstava da glumci igraju tako. Sa druge strane, realizam podrazumeva, recimo, i unošenje u lice, da ne govorimo o verizmu i naturalizmu. Šteta je lišiti se u tom smislu pojedinih žanrova, ali ima i kvalitetnih stilizovanih predstava koje i tako mogu da se igraju – kaže Janketić.
Jelisaveti Seki Sablić sve to „izgleda bez veze“.
– Proći će sve ovo, igraćemo ponovo, ovo je sve parada, da se pokaže kako neko hoće da učini u ovoj situaciji, ali je to daleko od vrednosti i kvaliteta – ocenjuje ona.
I glumac Svetozar Cvetković kaže da mu to sve „zvuči blesavo“.
– U Ateljeu ima 383 mesta, to bi značilo prodaju karata za sto i nešto ljudi. Da ne bude zabune, pozorište treba da postoji i za jednog gledaoca. Ako jedan gledalac dođe, za njega se igra predstava. Međutim, mi i dalje ne znamo ništa o ovome što se dešava. Svi znamo nekoga ko se zarazio koronavirusom, neki su od toga i preminuli. I dalje postoji mogućnost da se ljudi zaraze i to nas čini nespokojnim. Ne treba se tu preterano junačiti. Treba se dovesti u bezbednu situaciju. Isto važi i za ulične proteste, gde govore jedan drugom u usta. Sve to može puno da košta – kaže Cvetković.
