0
Knjiga „Filozofija moderne pesme“ čuvenog pevača, kompozitora i pesnika, značajno je delo i sa stanovišta onih koji izučavaju istoriju popularne muzike, ali i za razumevanje njegove autorske ličnosti, objašnjava prevodilac Zoran Paunović.
„Pesma o propalom čoveku, o upropašćenom životu – pesma koja kvari i sebe i druge – predsmrtna ispovest. Dani tvoje slobode i ljubavi prošli su zauvek… Proživeo si svojeglav život, nesputan ograničenjima, i sad ti je vreme da se pakuješ”, piše Bob Dilan o pesmi “Dirty Life and Times” napaćenog američkog kantautora Vorena Zivona, u svojoj knjizi “Filozofija moderne pesme”, koju je nedavno objavila „Geopoetika“.
Čitajući ovo neobično i originalno delo brzo se shvata zašto je legendarni muzičar dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ova bogato ilustrovana knjiga sadrži 66 veoma eseja o pesmama neobično dragim Dilanu. Lucidnost, inteligencija, humor, talenat… Sve to izbija iz njegovih eklektičnih tekstova, koji su na nekim mestima duboka analiza određene pesme, a negde prava kratka proza kojom na posredan način opisuje svoj doživljaj izabrane numere.
Zoran Paunović, prevodilac nekoliko knjiga legendarnog muzičara pa i “Filozofije moderne pesme”, kaže za Nova.rs da su ovi eseji upotpunjavanje njegovog čitavog umetničkog rada.
– Ovo je takođe pisano na način na koji on piše svoje pesme – intuitivno. U pitanju su eseji “toka svesti”, jer kao da u trenutku reaguje na određenu pesmu, bez plana. Svaki esej je pisan na drugačiji način. Negde ulazi u lik glavnog protagoniste, negde nam daje prateće podatke o pesmi, negde sledi svoj lični niz asocijacija, gde uviđate dublju vezu i smisao. Ovo nije Dilan kojeg očekujemo, jer on ne piše često eseje o popularnoj muzici, ali suštinski to jeste Dilan na kojeg smo navikli. Njega je teško prevoditi, ali s druge strane i lako, jer je to ipak Dilan kojeg znamo – smatra Paunović.
Bob Dilan je sinonim za muzičku revoluciju, ali njegova uloga kao pisca je podjednako značajna i impresivna. Rođen kao Robert Alen Cimerman 24. maja 1941. godine u Dulutu, Minesota, kroz svoju karijeru postao je ikona ne samo muzike, već i književnosti. Njegova sposobnost da kombinuje poeziju sa muzikom donela mu je „Nobela“ za književnost 2016, čime je postao prvi muzičar koji je osvojio ovu prestižnu nagradu. Njegova dela, uključujući pesme, memoare, i prozu, istražuju teme društvenih promena, političkog protesta, ljubavi i ljudske prirode, ostavljajući dubok trag u kulturi i književnosti.
U “Filozofiji moderne pesme” Dilan pominje široku lepezu izvođača, od Vilija Nelsona (On the Road Again), Santane (Black Magic Woman), Reja Čarlsa (I Got a Woman), Džudi Garland (Come Rain or Come Shine) i Džonija Keša (Don’t Take Your Guns to Town), pa do Elvisa Kostela (Pump It Up), grupe The Clash (London Calling), Nine Simon (Don’t Let Me Be Misunderstood), Elvisa Prislija (Viva Las Vegas), Sinatre (Strangers in the Night), i mnogih drugih poznatih, ali i nama manje poznatih ličnosti iz sveta rokenrola, bluza, folka, kantrija, soula… Ono što se primećuje jeste da je većina pesama sa liste iz vremena 50-ih i 60-ih godina prošlog veka – kada je Bob Dilan bio mlad.
Zoran Paunović kaže da mu se čini da je odgovor na to sasvim jednostavan.
– Na sve nas najviše utiču pesme koje smo čuli u mladosti, u periodu od 15. do 20. godine. Ovde ima dosta muzike iz vremena njegovog odrastanja, tako da mi se čini da je bio rukovođen onim što je u prvih 20 godina života ugradio u svoj autorski izraz. Kao da je želeo da napiše jednu autopoetičku knjigu, u kojoj će nam predstaviti pre svega svoje vlastite korene. “Filozofija moderne pesme” u njegovoj interpretaciji je kao i sve drugo što je radio, sasvim lična i subjektivna. Od ove knjige se očekuje da bude Dilanov lični izbor najboljih i najznačajnijih 66 pesama iz istorije popularne muzike, a zapravo nije reč o tome, već o temama u kojima on vidi suštinu različitih aspekata fenomena popularne pesme i numera koje njemu lično najviše znače.
Odlična je zabava, dodaje Paunović, da slušamo jednu po jednu pesmu iz ove knjige i zamišljamo portret onoga kome one nešto znače, jer nam i to pomaže da Dilana bolje shvatimo.
– Doživećemo Dilana potpunije i drugačije nego što ga razumemo u njegovim pesmama, a opet sasvim je u skladu sa onim što o njemu znamo. A još kada iščitamo njegove komentare ili prozne minijature koje idu uz te pesme, onda ćemo ga upoznati još bolje. Zaista je reč o jednom značajnom delu, i sa stanovišta onih koji izučavaju istoriju popularne muzike, ali i za razumevanje Dilanove autorske ličnosti – zaključuje Paunović, vrsni poznavalac salvnog muzičara.
„Filozofija moderne pesme“ je prva knjiga Boba Dilana od „Hronike“ (2004). Zanimljivo je da morate da prođete kroz 46 poglavlja pre nego što naiđete na pesmu ženskog izvođača, a to je numera od Šer „Gypsies, Tramps & Thieves”. U knjizi su samo četiri pesme koje izvode žene, a pored Šer to su Rozmeri Kluni, Džudi Garland i Nina Simon. To je, naravno, Dilanovo pravo, jer piše o svojoj kolekciji ploča, ali to ipak „bode“ oči. Zanimljivo je da je džez maltene odsutan, uprkos njegovoj izraženoj ljubavi prema Majlsu Dejvisu. A hip-hopa uopšte nema.
Zoran Ćirić, alijas Magični Ćira, jedan od najvećih srpskih rokenrol pisaca i dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Hobo“, nije ljubitelj lika i dela Boba Dilana. Dosta strogo za naš portal kaže da je „kao autor, a naročito kao tekstopisac, Dilan najprecenjenija ličnost u istoriji rokenrola i kompletne pop muzike“.
– Njegov uticaj na tzv. „sazrevanje“ rokenrola je apsolutno toksičan – upravo je njegovo brljavo poezijanje odgovorno za pojavu „umetničkih rokera“ poput Džima Morisona, Džoni Mičel ili Nika Kejva. To jest, Dilan je, potpomognut medijskom mašinerijom pod kontrolom tajnih službi Amerike, učinio da rokenrol postane pretenciozan, te da se značajno udalji od svoje suštine. Iako se uvek kune i slavi svoje učitelje, taj nabeđeni „Mesija“ nije nikada uspeo da napiše niti jedan tekst koji bi bio ravan onome što su pisali Robert Džonson, Vili Dikson, Henk Vilijams ili Čak Beri.
Ćirić se dalje pita, u svom stilu, „kako Dilanovo muljanje i papazjaniju sastavljenu nasumičnim spajanjem stihova Vijona, Ginzberga, Remboa i Keruaka uopšte porediti sa nepatvorenim pesničkim majstorstvom Vorena Zivona, Reja Dejvisa, Taunsa Van Zanta, Krisa Kristofersona ili Toma Vejtsa“.
– A šta tek reći za one stare, pionirske, bele majstore pevanih reči poput Džonija Mersera ili Džerija Lajbera koji su potpisali ogroman broj klasika? Jeste Dilan komponovao neke odlične pa i velike pesme, ali kao pesnik je tek isprazni epigon i smatram da će zauvek biti zapamćen ne kao legenda ili predvodnik već kao vrhunski manipulator i pohlepni mistifikator. Ili, kako je kazao najznačajniji beli rokenrol pesnik, veliki Lu Rid: „Dilan je najveći majstor za pisanje stihova koji govore ni o čemu“. E, zato nemojte više da se čudite zašto je baš Dilan dobio Nobelovu nagradu – sahranio je taj „tunjavko“ rokenrol više od bilo koje tržišne zakonitosti ili zavere populizma maskiranog u elitizam.
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
