0
Nagrada Beogradski pobednik za najbolji roman u 2023. godini uručena je danas u Biblioteci grada Beograda književniku Vladanu Matijeviću za delo "Pakrac".
Od šest romana, koji su se našli u finalu („Devojačka soba“ Stevana Vraneša, „Kanon potištenog uma“ Filipa Grbića, „Aperkat“ Maje Iskre, „Pesma o tri sveta“ Vladimira Pištala i „Vreme vode“ Bojana Savić Ostojića i „Pakrac“) žiri u sastavu dr Predrag Petrović (predsednik), dr Vesna Trijić, dr Petar Pijanović, dr Slađana Ilić i dr Nataša Anđelković, odlučio je da treći po redu laureat Beogradskog pobednika bude Vladan Matijević za roman „Pakrac“.
Svečana dodela nagrade za najbolji roman počela je u Biblioteci grada Beograda minutom ćutanja za književnika i akademika, ali i prošlogodišnjeg laureata Beogradskog pobednika Gorana Petrovića, koji je preminuo u petak u 63. godini.
Jasmina Ninkov, direktorka Biblioteke grada Beograda, čestitala je nagradu Vladanu Matijeviću i izdavaču romana „Laguni“, kazavši da će sigurno „Pakrac“ biti najčitanija knjiga u svim srpskim bibliotekama.
– Srpska književnost ima dobre romane. To su romani koji će se čitati. Zajedno sa prethodnim i budućim romanima činiće fantastičnu zbirku naše književnosti. Poseban kuriozitet naše nagrade jeste statueta, rad akademskog vajara Zorana Kuzmanovića, koji nas svake godine iznenadi svojim delom. Ova statueta je jedna vrsta književnog Oskara – ocenila je Ninkov, napomenuvši da se, pored statuete, nagrada sastoji i od diplome i novčanog iznosa od 10 hiljada evra.
A odlomke iz nagrađenog čitao je na svečanosti glumac Jovan Jovanović. U pobedničkom romanu Matijević beleži:
„Činilo mi se da na Bulevar gledam drugim očima, da posmatram ljude, gužvu, saobračaj iz neke čudne perspektive. U tom trenutku sam bio ubeđen da je pola tog naroda za zatvor, pola za ludnicu. A onda sam pomislio da sam prestrog… Verovatno je bilo više onih za zatvor nego za ludnicu…“
O nagrađenoj knjizi govorio je i predsednik žirija Predrag Petrović navevši da je od svih knjiga iz raznolike godišnje produkcije Matijevićeva vrednosno odskočila majstorstvom pripovedanja.
– Glavni junak ophrvan traumama, paranojama i bolestima u fragmentarnim ispovestima upućenim imaginarnom prijatelju Pepiju pripoveda o svom dotrajavanju u savremenom Beogradu. Ovaj povratnik sa slavonskog fronta, svedok i učesnik ratnih užasa sa početka devedesetih godina prošlog sveta pokušava da opstane u svetu koji mu se ukazuje kao proistekao iz ratnih zločina i nasilja. Dakle, u društvu koje nastavlja da nasilje i zločine uveličava. Pakrac od pre nekoliko decenija nastavlja se i pretvara u pripovedačevoj svesti u pakao modernog doba – kazao je Petrović, dodavši da Matijević ispisuje svojevrsne beogradske zapise iz podzemlja, priče o poniženim, uvređenim antijunacima našeg doba:
– Matijevićev roman pun buke i besa suočava čitaoce sa fenomenom zla. Za glavnog junaka „Pakraca“ s pravom se može reći da je jedan od najuspelijih i najsloženijih likova savremene srpske proze. U rasponu od ludila do lucidnog promišljanja artikuliše provokativnu i na momente bespoštednu kritiku srpskog društva na prelazu vekova. „Pakrac“ je, po sudu Petrovića, prvenstveno beogradski roman.
– Prikazujući sjaj i bedu prestonice, urbanu devastaciju i otuđenje Matijevićev roman postavlja i pitanje kako opstati u društvu, a posredno otvara i pitanje kakve su mogućnosti književnog izraza u svetu u kom je sve više informacija, a sve manje smisla. Konačno – ima li svetlosti? Pripovedačka umetnost Vladana Matijevića ne samo da nas suočava s mrakom i patnjom u čoveku, već u isti mah čitaocima upućuje emotivnu katarzu i empatiju. Prodirući u intimu junaka, pripovedanje je usmereno ka spoznaji onog što je možda najdragoceije u životu i književnosti grešne i ljudske duše – zaključio je Predrag Petrović.
Nakon što je iz ruku direktorke Biblioteke grada Beograda dobio nagradu, Vladan Matijević se malo našalio da dolaze bolja vremena uskoro, što je ovako obrazložio:
– Uskoro će knjige pisati veštačka inteligencija, i već vidim kako se za koju godinu Beogradski pobednik predaje nekom visokom, čvrstom robotu, koji će smislenije govoriti, dok ne dođe neko da mu izvadi bateriju – nasmejao je sve Matijević.
Prisetio se i kako je „njegova Vesna uvek volela da gleda dodele Oskara“ negde u ovo doba godine:
– Kada su glumci dobijali Oskara stalno su se nešto zahvaljivali. Bilo mi je to smešno, degutantno čak, napisao sam i priču u kojoj sam taj čin izvrgao ruglu zbog silnog zahvaljivanja. Mislio sam ćuti, beži više… E, sad da li zbog toga što ovaj Beogradski pobednik liči na statuetu Oskara ili zato što sam došao u neke godine moram da priznam da je lepo biti laureat ove nagrade. Ali, dok sam pisao nije baš bilo toliko lepo. Dok sam držao tog Pepija u glavi, sve te marginalce s pijace Đeram, dok sam pravio taj svet, trudeći se da bude što uverljiviji, bilo mi je teško. I kada sam završio knjigu mislio sam da je niko neće objaviti, čitati, tek niko nagraditi, jer suviše je to mračno, crno, bolno, a ljudima je dosta problema u svetu oko nas – priznao je laureat.
I dok je, kao i svi pisci, bio siguran u svoje delo, opet nije u to da će ono biti objavljeno. Kad je predao rukopis uredniku Dejanu Mihailoviću u „Laguni“ priložio je i propratno pismo, u kojem je naveo da će ga „razumeti ukoliko se odbaci roman“:
– Ali, Dejan me je nazvao posle desetak dana i rekao da sam napisao odličan roman – setio se Matijević, i zahvalio se uredniku, Biblioteci grada Beograda, članovima žirija, čitaocima, medijima, Vesni… Svima koji su mu ulepšali ovaj dan.
– Ovi reditelji i glumci iz Amerike bi bili mnogo bolji od mene, ali možda će ovde drugi put biti Bred Pit – opet se našalio Matijević, a onda pročitao i besedu koju je naslovio „O vojsci“:
„U vreme ratnih sukoba ili kada vojna sila preuzme vlast i zavede vanredno stanje u nekoj zemlji, skoro uvek se reč vojska izgovara onako kako ju je bosanski narod izgovarao, kada je u Bosnu stigao Omer-paša Latas. Andrić u svom nezavršenom, a meni posebno dragom romanu kaže da se ta reč vojska izgovara najčešće šapatom. Tako bi je izgovarao i onaj koji nije imao ništa da izgubi, i koji nije znao ništa o državnoj polici i društvenim previranjima. I u Andrićevom i u delima drugih svetskih pisaca obično se govori o vojsci koja je došla da bude kaznena ekspedicija, koja nemilosrdno ubija, hara i pali. Vreme i mesto u kojem se odvija ratna drama nemaju veliki značaj. Bez obzira na ishod opisanog sukoba takva vojska menja sudbinu zemlje i ljudi u njoj. Vojska o kojoj piše Andrić narodu oduzima stoku i za nju daje priznanice, a ukoliko susretne usamljenu i zalutalu ženu nastupi pohotno i neuračunljivo. Posle toga regrut više želi da ćuti, i zaboravi taj događaj, a ne da o njemu govori…“
– U ovom svečanom času dok primam nagradu za svoj roman „Pakrac“, koji između ostalog govori i o ljudima u različitim uniformama, odlučio sam da pomenem Andrića i njegovo viđenje jedne vojske – zaključio je Matijević, pozdravljen aplauzom.
Bonus video: Stazama pesnika i pisaca
