Već sam pogled na programsku knjižicu koncerta kojim nas je Beogradska filharmonija povela zvukom u Tel Aviv, obećavao je mnogo. Da li su obećanja ispunjena?
Beogradska filharmonija
Dirigent: Uroš Lajovic
Solista: Arabela Štajnbaher (violina)
Program:
Sergej Prokofjev – Uvertira na jevrejske teme, op. 34b
Feliks Mendelson: Koncert za violinu i orkestar op. 64 u e-molu
Kurt Vajl: Simfonija br. 2
Ispred Kolarca i svuda po holovima ove stamene zgrade, petkom je uobičajena gužva negde oko osam sati uveče. Beogradska filharmonija upravo u to doba priprema se da stupi na scenu Velike dvorane Kolarčeve zadužbine. Čak i u ovo beznadno vreme, kolone slušalaca i poštovalaca strpljivo stoje u redu da obezbede sebi nedeljni obrok prave umetnosti. Ako je štošta na ovom svetu i u ovoj zemlji temeljno upropašćeno, onda to svakako nije žeđ za klasičnom muzikom. Bar kada je izvode Filharmoničari.
Poslednjeg petka za nama, Beogradska filharmonija zaputila se u Tel Aviv. Reč je o seriji fantazmagoričnih ekspedicija, koje ovaj orkestar preduzima od početka aktuelne sezone. Svaki petak pretvara se tako u putopisno hodočašće iz prve ruke, itinerer zvučnih vizija što osmišljavaju zemljopis vaše glave, ophrvan čemernim besmislom napolju. I zaista, zainteresujete li se ovih dana za koji god deo kugle zemaljske, dočekuju vas po pravilu vesti dovoljne da pokolebaju svačiju životnu volju. Rat što ovog časa besni na tlu Evrope, bizarni pokušaji političkih prevrata, krvave talačke krize, brutalne pljačke najsiromašnijih i jadi izbegličkog potucanja po zlokobnim nedođijama, o tome da žene praktično iz sata u sat stradaju od pomahnitalih muževa, članova porodice, serijskih ubica, države… da i ne govorimo.
Pa, šta u takvom globalnom pomračenju pristojan čovek uopšte može da radi, osim da navuče svoje najbolje odelo i ukrca se u prevozno sredstvo sopstvene mašte, uvek veoma luksuzno, uzbudljivo bez premca, toplo i udobno, načičkano prijateljskim licima, onim dragim srodnim dušama što su bez ostatka muzici predane. Biti na Kolarcu petkom u osam – žešća je fora i čudo za sebe. Upravo taj utisak preti da bude najjači adut cele ove napete utakmice Filharmonije sa posrnulim stanjem stvari u spoljašnjem univerzumu.
Ako se pitate šta je to humani kvalitet za koji se danas vredi i te kako boriti, onda je važno da se na ovom mestu kaže kako to NIJE– odbaciti lepotu umetnosti, izgovarati se brigom za čovečanstvo, dreždati pred televizorom, biti hipnotisan banalnošću plutokratije. I nikako NIJE ne čitati knjige, ne slušati muziku, ne diviti se slikama, ne biti zaluđen filmovima, ne mesečariti po danu zadubljen u misli…
Ma, ne. Dovoljno je samo izvući lepu haljinu iz ormana, očetkati sako, popeti se na štikle, zategnuti kravatu, ulaštiti cipele, istresti poslednje kapi parfema, izmamiti zaturene čestice iz pudrijere i nabaciti genijalan osmeh u stilu: „Ej, vidi, ja sam neko, slušam klasiku!“, dok ulazite na koncert Beogradske filharmonije.
Eto, baš to između ostalog znači voleti zavičaj, planetu Zemlju kao domovinu. To je ono biti rodoljub i patriota. Borac za istinske vrednosti. Onaj atom koji odoleva i konačno odnosi prevagu nad zastrašujućom nedotupavnošću automatizovanih vršilaca dužnosti ljudskih bića. A vi ih se ne bojite. Nimalo. I lepo vam je.
Evo nas, dakle, na Kolarcu, ili u Tel Avivu, kako više volite. Maestro Uroš Lajovic, koji je pre dve decenije podizao upravo ovaj orkestar na pozornici, hrabrio ga, izgrađivao, podmlađivao, strukturisao i regenerisao njegove najvitalnije žilice krvotoka, sve u cilju da se Beogradska filharmonija ponovo uspostavi u slavi nakon svih onih strašnih godina na devet – skrušeno staje pred ovo svoje čedo, da započne veče sa Sergejem Prokofjevom. Uvertira na jevrejske teme op. 34b promiče tako pokraj vas poput skupocenog zvučnog bljeska izdaleka, nalik na neku opojnu fatamorganu, hvatajući vas mah po mah za srce. Jer, ovo delo toliko je krhko u svom oličenju jedne hiljadugodišnje snage, da ga treba strpljivo osluškivati, krotiti svoje uho njime i napokon mu se mudro predati kao omamljujućem nepokornom dašku, koji se ne može zgrabiti i igde zaključati.
U njemu možete učestvovati, ali ne i pokoriti ga stavljanjem u reči.
Centralno delo večeri, Mendelsonov Koncert za violinu i orkestar op. 64 u e-molu, na scenu izvodi slavnu solistkinju Arabelu Štajnbaher. Umetnica dostojnog formata da se uhvati s njim u koštac, nije vas na Kolarcu dirnula uobičajenom gimnastikom i pirotehnikom prekaljenih majstora ove discipline. Štajnbaherova, naprotiv, nastupa svesna sopstvene suptilnosti kao mnogo ubojitijeg oružja. Njena ljubazna tajanstvenost, tačka je one zen meditacije koja ne igra na kartu raskalašnosti kalibra, nego na zagonetne moći super-herojke iz kakve zanosne mange. Njena snaga je u umu, a ne u lažnoj uzbudljivosti. Možda od ovog Mendelsonovog koncerta očekujete masivniji ton, masniju emociju, goropadniji iskaz. Kako god, Štajnbaherova pleni drugačijim zvučnim pejzažom. Hitra i superiorna, puna elana do kraja, imajući snage da vam na bis izvede još i Krajslerov Rečitativ i Skerco, Arabela Štajnbaher umetnica je koju smo veoma rado čuli u društvu Filharmoničara ovom prilikom.
Ako ste ljubitelj Kurta Vajla – a ko to nije? – mogli ste sa neskrivenim zadovoljstvom da se prepustite uživanju u njegovoj Simfoniji br. 2 tokom drugog dela koncerta. Atmosfere potpuno u duhu nastavka Prokofjevljeve Uvertire na jevrejske teme s početka večeri, ova Simfonija izrasta do manifesta oslobođenosti ljudskog bića od besa i straha pred neminovnim. Da je Kurt Vajl kakav običan karakter, možda bi bio nabusitiji, ogorčeniji i opominjući u većoj meri. Ovako, prisustvovali smo delu što – bez obzira na sve – grandiozno osnažuje veru u čovekovu dobrotu i njegov kapacitet da se oprosti nanesena nepravda, kako bi se krenulo dalje za radostima života. Sublimišući sva svoja muzička znanja i žanrovske naklonosti, Kurt Vajl je ovom Simfonijom ispisao dirljivu posvetu svojoj domovini, Evropi, ali i Novom Svetu koji će mu uskoro pružiti trajno utočište. Njegovo delo nalik je ekspresionističkim filmovima Frica Langa, ali propuštenim kroz kaleidoskop vedrine. Košnica zvučnih ideja, čestit susret klasične monumentalnosti sa vrvećim glasovima urbanih stilova, transcendentalno nadahnuće relaksirano živahnim zracima džez vreve, ljupke drskosti, dobrodušne satire – sve smo to čuli u ovom zamamnom komadu muzike, čiji je karakter Beogradska filharmonija donela osetljivim nervom i toplom emocijom.
Ali, ta prepuna sala Kolarca, mlad i star svet izmešan u jedno, autentični imidži i uglađeni maniri – gotovo da postajete sentimentalni pred ovom zajednicom divnih bića. I tako svakog petka. Pridružite se.
Bonus video: Jelena Milašinović PR Beogradske filharmonije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar