Bil Mari hteo da se ubije, život mu spasla „Pesma ševe“

Kultura 05. avg. 202121:21 > 21:44
Podeli:
bill murray
Bill Murray Foto:TopFoto / Topfoto / Profimedia

Ljudi su kao muzika. Neki govore istinu, drugi su samo bučni, često je isticao jedan od najhvaljenijih američkih glumaca Bil Mari. Vodeći se ovom svojom "parolom" glumac je pre nekoliko godina rešio da govori samo istinu - i priznao da je hteo da sebi oduzme život.

Ali, umetnost ga je spasila. Tačnije, jedna Bretonova slika je odgovorna što nije sebi presudio.

Mari je, nenadano, na konferenciji za medije, dok je predstavljao film „Čuvari nasleđa“, otkrio zabezeknutim novinarima u Londonu da mu je u jednom trenutku toliko teško bilo da postoji…

Rođen 1950. kao jedno od osmoro dece odrastao je u predgrađu Čikaga u činovničkoj porodici. Još kao klinac zainteresovao se za glumu, ali od smrti oca, dok je bio tinejdžer, teško se „povratio“. I počeo je da glumi u pozorišnoj trupi u Čikagu koja je bila prevashodno orjentisana na komediju.

Međutim, kada je odigrao jednu predstavu bio je toliko nezadovoljan sobom i očajan da mu se sve skupilo.

– Shvatio sam da idem u pogrešnom smeru. Nije to samo bio pogrešan pravac koji se ticao onoga gde živim, već je suština bila gubitak volje da ostanem u životu – priznao je Mari.

Bil Marej i Benisio del Toro nedavno u Kanu. Foto: Anthony Harvey / Shutterstock Editorial / Profimedia

I kada je već, posle loše predstave, izgubio želju da živi, krenuo je besciljno da luta Čikagom.

– Pomislio sam: „Ako ću već da umrem tu gde sam se zatekao, mogao bih da se utopim u jezeru i možda će moje beživotno telo plutati neko vreme…“

Lutao je ulicama tako, ophrvan teškim mislima, Mari satima i satima i ni sam ne zna kako, ali završio je pred vratima Umetničkog instituta Čikago. Ušao je unutra i jedna slika mu je „zapala za oko“.

The Song of the Lark Foto:IanDagnall Computing / Alamy / Alamy / Profimedia

To je bilo delo francuskog realističkog slikara Žila Bretona „Pesma ševe“. Kada je ugledao sliku iz 1884. godine Mariju su ove misli prošle kroz glavu:

– Pa, evo devojke koja baš i nema pred sobom nikakve izglede u životu. Međutim, ona gleda u sunce, gleda kako ono izlazi i shvata da ipak ima neku šansu. I taj prizor mi je ulio nadu. Osetio sam da sam i ja osoba i da svakoga dana kada sunce počne da se rađa i ja dobijam neku novu šansu – prisetio se glumac.

Kada je shvatio da, ipak, vredi živeti, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi svakog jutra ugledao izlazeće sunce, Bil Mari je uspeo da zaboravi na tu očajno odigranu ulogu na teatarskim daskama.

Najpre se preselio u Njujork i počeo da igra u teatrima na Of-Brodveju da bi krajem sedamdesetih počeo da se pojavljuje u čuvenom TV šou programu „Subotom uveče uživo“. A uspeo je da stigne i do velikog platna. Osamdesetih je igrao u dva nastavka blokbaster serijala „Isterivači duhova“, a u narednoj deceniji u „Danu mrmota“ ili „Svemirskom basketu“.

 

Za film Sofije Kopole „Izgubljeni u prevodu“ i rolu usamljenog glumca Boba Harisa koji se susreće sa mladom Amerikankom u tokijskom hotelu, bio je nominovan za Oskara. I dok nije dobio priznanje Američke akademije za film jeste dobio Zlatnog globusa i nagradu Bafta.

Verovatno je kroz čitavu karijeru jedan od najodanijih saradnika američkog reditelja Vesa Andersona. Prvi put je zaigrao u Andersonovom „Rašmoru“ 1998, a ređali su se naslovi „Kraljevski Tanenbaumovi“, „Voz za Dardžiling“, „Fantastični gospodin Lisac“, „Kraljevstvo izlazećeg meseca“, „Hotel Grand Budapest“.

Bil Marej i Ves Anderson u Kanu, Foto: EPA/STEPHANE REIX

Naravno, igra i u novom Andersonovom filmu „Francuska depeša„, koji je nedavno imao svetsku premijeru na Kanskom festivalu.

– Jedna od stvari koje volim kod glume je to što, na neki smešan način, mogu da budem ono što jesam – često je napominjao glumac, a slika koja je Mariju i bukvalno spasila život, i danas se čuva na istom mestu, u Umetničkom institutu Čikago.

Autor ovog dela Žil Breton, koji je rođen 1827. godine, u svim svojim radovima je na živopisan način oslikavao francuske seoske krajolike. Naravno, i njihove stanovnike u vreme kada je Evropu „tresla“ industrijska i socijalna revolucija.

I dok se danas njegova dela čuvaju u pariskom „Orseju“, ili njujorškom „Metropolitenu“ zanimljivo je da je još za života stekao slavu u Americi. Davne 1886. godine slika „Communicants“ postala je najskuplje prodato delo jednog živog umetnika na aukciji u Njujorku. A kada je „Pesma ševe“ godinu dana nakon nastanka izložena na Pariskom salonu, odmah ju je kupio američki trgovac umetninama Semjuel Ejvori. I tridesetak godina nakon umetnikove smrti „Pesma ševe“ predstavljena je na Čikaškom sajmu umetnosti.

I te 1934. godine američka prva dama Eleonora Ruzvelt priznala je kako je to ne samo njena omiljena slika, već „najvoljenije umetničko delo u čitavoj Americi“!