Bertolučijeva kontroverzna drama je i dalje uznemirujuća: "Poslednji tango u Parizu" posle 50 godina

Povratak nekim filmovima povodom velikih jubileja može biti dezorijentišući podsetnik na prebrz protok vremena: taj film je sada star 20/30/40 godina? Kako je to moguće, kako to može biti? Zašto se i dalje osećamo mlađim nego što jesmo? U drugim slučajevima, međutim, film nosi svoje poodmakle godine na način koji mu daje potpuni smisao, a tako je i sa „Poslednjim tangom u Parizu“, koji je u bioskopima izašao 1973. U izvesnom smislu, to je i bio film napravljen da bi se zaboravio, a zatim da ga se setimo sa gorko-slatkim, pomešanim osećanjima, čija se značajna lepota vremenom proširila, piše "Gardijan".https://www.youtube.com/watch?v=gnpz1dLx2k4Predstavite „Poslednji tango u Parizu“ u krugovima ljubitelja filma danas – posebno onima koji su okrenuti pitanjima rodne politike – i nećete čuti toliko lepih preporuka. Kada se ovaj fim uopšte spominje, razgovor se brzo sužava na najozloglašeniju scenu: onu u kojoj Pol Marlona Branda, američkog udovca u inostranstvu koji se krije u opustošenom pariskom stanu, primorava na odnos 20-godišnju Džejn koju glumi Marija Šnajder, čije ime odbija da nauči. Uzimajući mrvicu hladnog putera iz frižidera za podmazivanje, on je analno siluje.Seks je simuliran, ali, kako se Šnajder prisećala u više navrata pre njene smrti 2011. godine, scena je ionako delovala kao nasilje. Scena za koju je tvrdila da ju je glumila bez odgovarajućeg obaveštenja ili pripreme od strane reditelja i fimskog partnera. „Osećala sam se pomalo silovano, i od strane Marlona i od Bertolučija“, rekla je 2007. godine. Gledajući scenu danas, teško je posmatrati njenu živu, jecajuću bol na ekranu i ne osećati muku zbog načina na koji je to izvedeno. Pre deset godina, Bertoluči je odgovorio na optužbe pocrtavajući da scena nije improvizovana na dan snimanja, iako je Brandovo sada već ozloglašeno posezanje za puterom bilo neplanirano: „Osećam se krivim, ali ne žalim zbog toga“, rekao je on...

Ali „Poslednji tango u Parizu“ deluje na gledaoca izazivajući intenzivnu, namernu nelagodnost. On ne opravdava niti prikriva ponovljano zlostavljanje i eksploataciju Džejn od strane drugih muškaraca, niti ga prikazuje kao nešto romantičnije nego što ono jeste, jer ovaj žustro amoralni film i ne osuđuje takvu degradaciju. Bertoluči opisuje kako ljudi ranjavaju druge, ili se podvrgavaju takvom ranjavanju.Svi oni iz novijih generacija koji klevete film zaboravljaju da su argumenti protiv portreta patrijahralne eksploatacije prikazane u „Poslednjem tangu“, poredeći ih sa metodama patrijarhalnog iskorišćavanja korišćenom prilikom samog snimanja- stari koliko i sam film . „Poslednji tango u Parizu“ izazvao je oluju uzavrelog gneva iz više različitih izvora: bio je to redak film koji je mogao da ujedini konzervativne moralne čuvare i feministkinje drugog talasa protiv zajedničke mete.Dok su se cenzori bunili zbog njegovog eksplicitnog seksualnog sadržaja i otvorene scene sodomije, progresivniji kritičari su kritikovali film zbog navodne površnosti Džejninog često popustljivog, mazohističkog karaktera i njegovog kadriranja nje uglavnom kroz muški pogled. Ne samo Brandov, već i njenog bezobraznog, oportunističkog verenika filmskog reditelja Tomasa (Žan-Pjer Leo) koji, sa kamerom koja je stalno tu, insistira na tome da Džejn postane zvezda neobične dokumentarne fikcije u kojoj ona radije ne bi učestvovala.Da li je „Poslednji tango u Parizu“ dovoljno samosvestan film koji predstavlja Tomasa kao analogni lik samog Bertolučija, koji koristi radoznali objektiv da uhvati svoju glavnu damu čak i po cenu njenog zdravog razuma? Možda, iako je Bertoluči, već u svojim ranim 30-im godinama, priznao da je zamislio Pola kao svoj alter ego u filmu, odvojenog posmatrača i nasilno fasciniranog agresora – Bertoluči je koristio tu identifikaciju kao razlog za zaštitu i Branda i njegovog lika u scenama u kojima je Šnajderova, odnosno Džejn najbukvalnije izložena.Brando se nikada ne pojavljuje go na ekranu, umesto toga pokazuje svoju omekšanu sredovečnu građu kroz slojeve trikotaže i užasno šik kapute.

Sve vreme, kamera Vitorija Storara – svaka njegova izuzetna kompozicija raskošna je prikazujući paletu telesnih tonova – ide preko mladalačkih grudi Šnajderove i prirodnih stidnih dlačica. „Pokazati ga golog bilo bi kao da mene pokažeš golog“, kasnije je priznao Bertoluči. Neverovatni dvostruki standardi ili filmsko iskreno, samoimplicirano priznanje muške sujete i nesigurnosti? Još jednom, „Poslednji tango u Parizu“ nije mnogo briga šta mislite.Demografska linija između zagovornika i protivnika filma nikada nije bila sasvim uredna. U kritičnoj sferi, neki od njenih ključnih branilaca bile su žene. Nakon burne premijere na filmskom festivalu u Njujorku, bila je to tipična goruća recenzija Pauline Kael koja se zalagala za mesto filma u kanonu a možda ga i rezervisala. „Realizam sa terorom stvarnog iskustva koji je još uvek živ na ekranu – to postižu Bertoluči i Brando“, napisala je, pomalo perverzno isključujući opipljivo terorizovanu Šnajderovu iz te tvrdnje, čak i kada je Džejn proglasila pobednikom u erotskom rodnom ratu u filmu. „

Ona] mora da je pobednik: mekani su ti koji pobeđuju muškarce i odlaze bez savesti.”

Kaelova je ponudila predviđanje da će se o Bertolučijevom filmu raspravljati „sve dok ima filmova“. Ne treba vam čak ni kolega gledalac da biste započeli raspravu. I danas „Poslednji tango u Parizu“ nudi dovoljno lirske lepote i odbojne okrutnosti, koja se često drži u istom kadru. Retko je koji film, kako u svojoj izgrađenoj fikciji, tako i u samom svom biću, uhvatio arogantnu, destruktivnu nemoć muškaraca kroz tako strašne efekte. Da li nam je potrebno? Danas niti manje, niti više nego što nam je ikada trebalo...Bonus video: Gvinet Paltrou - omražena kraljica Holivuda

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortigvinetam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4179925"]