Nikola Olić (48) je srpski fotograf koji živi i radi u Dalasu, u američkoj državi Teksas. Fokusira se na arhitekturu i druge objekte iz urbane sredine, koje u svojim fotografijama posmatra kroz vizuelnu razigranost, nepredvidivost, humor i lakoću. Pre nekoliko dana njegove fotografije pojavile su se u prestižnom "Njujork Tajmsu".

Olićeve fotografije deo su fotografskih kolekcija raznih muzeja i institucija u Americi i Evropi, a takođe su bile deo pojedinačnih i grupnih izložbi na oba kontinenta. Objavljene su u većim medijskim kućama kao što su Wired Magazine, CNN, The Washington Post, BBC News, Guardian i Forbes, ali i u srpskim medijima.

Uz svaku fotografiju u njegovoj kolekciji objavljene su i precizne koordinate sa kojih je fotografija nastala, čime se posmatrač povezuje sa stvarnim svetom u kojem taj objekat postoji, punim ljudi, buke, automobila i života. Time se iz ovih fotografija namerno otklanja misterija i podseća nas da ovakvih objekata – bili oni nama lepi ili ne – ima svuda oko nas.

Možeš li malo jednostavnije da objasniš publici u Srbiji kakva je to fotografija sa kojom se baviš i šta je to smo mogli da vidimo u „Njujork Tajmsu“? Da li je to urbana fotografija, ili fotografija arhitekture ili velikih zgrada ili kako već?

– Fotografija koja mene interesuje sklapa elemente arhitekture, apstrakcije, slikarstva i pa čak i skulpture. To što nije samo jedna jasna kategorija u svetu fotografije je sa jedne strane izazov ali sa druge strane prilika da se razmisli šire i dublje gde i kako bi fotografije mogle da nađu svoje mesto. I tako su se našle u „Njujork Tajmsu“.

Kako je ovaj poznati časopis došao do tebe? Kako ste se ukačili?

– Ja sam došao do njih. Prvo sam slao predloge za saradnju na temu arhitekture, pa onda čisto na temu fotografije, i oba pristupa nisu urodila plodom. Sledeće je bilo preko sekcije koja se bavi putovanjima, i posle par nedelja čekanja urednik mi je odgovorio na email sa idejom da uradimo kviz. Prvi kviz je bio pre godinu i po dana, i evo pre neki dan smo uradili drugi.

Da li radiš profesionalno kao fotograf?

– Ne, posao kojim se bavim je softver dizajner. U poslu imam dovoljnu stopu slobode da mogu da radim od bilo gde i da ne pratim striktno radno vreme, što daje mi slobodu da se bavim fotografijom i putovanjima kojima širim kolekciju.

Zašto te privlače velike zgrade?

– Mislim da je više stvar u tome da su zgrade moderne i interesantne, no što su velike. Moderne zgrade imaju materijale, boje, uglove i fasade koje su mi interesantne i koje mogu dugo da posmatram kroz foto aparat a i o kojima razmišljam i kad nisam na licu mesta.

Koliko dugo već živiš u Dalasu i kako trenutno izgleda tvoj život tamo?

– U Dalasu zivim od kako sam otišao iz Beograda 1992. godine, došao sam da završim IV razred srednje škole, kroz program razmene studenata. Posle srednje škole sam nastavio sa fakultetom gde sam dugo studirao razne predmete koji su me zanimali, dok nisam slučajno naleteo na internet programiranje i duboko zavoleo svet interneta i programiranja, čime se sa velikim zadovoljstvom i danas bavim.

Fotografisao si zgrade i objekte u različitim delovima sveta, video si sigurno puno toga za vreme Covida 19, kako izgleda svet danas?

– Na mojim fotografijama nikad nema ljudi, pa sve izgleda kao da je fotografisano tokom Covida 19. Svakako je interesantno posmatrati gradove u kojima je mnogo manje ljudi no obično, ali sam morao da se pazim i sam tokom pandemije te nisam mogao da putujem bač previše, i uglavnom sam putovao samo po Americi. Jedan mali detalj šta jeste bilo drugačije za fotografisanje je da je bilo manje ljudi i manje automobila – i manje obezbeđenja koje bi me ispitivalo šta i zašto fotografišem.

Šta te još zanima od fotografije, šta želiš dalje da radiš?

– U sferi fotografije nemam opsesiju niti potrebu da pravim projekte i tražim druge ideje. Fotografije koje pravim poslednjih 10 godina su meni vizuelno, intelektualno i filozofski sve povezane i deo jedne celine koju želim da nastavim da ispitujem i dorađujem.

Rođen si u Beogradu i živeo si tamo do 17 godine, koliko često dolaziš u rodni grad i kako ti on danas deluje?

– Kad je svet normalan i putovanja moguća, dolazim u Beograd otprilike jednom godišnje. Stan u kom sam odrastao je i dalje naš, gore na Zvezdari. Svaka poseta je povratak u taj isti prostor gde sam imao sretno odrastanje, tople emocije i divne ljude oko sebe. Roditelji su mi bili JAT-ovci, dosta sam putovao od kako sam bio vrlo mali. Uvek sa osmehom i uzbuđenjem slećem na Surčin i jedva čekam da se provozam od jedne do druge kapije Beograda.

Bonus video- Pašović: Da su nas političari uveli u EU, ne bi naši ljudi hrlili ka njoj