1
Nevidljivih Rusa ima mnogo oko nas i svako od njih ima svoju priču koju deli za Nova.rs.
Anna Gorelik (45), upisala je master studije kulturnog menadžmenta u okviru UNESCO katedre na FDU. Kao razlog za odlazak iz rodne Moskve navodi taj osećaj „ne u moje ime“, koji ju je obuzeo kad je počeo rat. U Beogradu je od prošlog oktobra i kaže da je otprilike polovina ljudi koje je poznavala, kao i polovina njene rodbine – odlučila da napusti taj grad. Ona objašnjava da je emigrirati zapravo privilegija koju ne može sebi svako da priušti, jer se radi o skupoj akciji (samo avionska karta do Beograda iznosi oko 1.500 dolara, više ili manje), za koju moraš da govoriš bar jedan svetski jezik i da si profesionalno izuzetan u svom poslu, tako da možeš da se snađeš u inostranstvu. Zato i ne mogu da odu iz Rusije svi koji bi to hteli.
U Beogradu se oseća toplo prihvaćeno i slobodno, i kaže da će možda zvučati detinjasto, jer je stigla kad je ovde bilo lepo vreme, ali – to je bila „ljubav na prvi pogled“. Na neki način je bolje nego u Londonu i Parizu, jer je sve na dohvat ruke i po meri čoveka, što joj daje dovoljno vremena da se prestroji u životu i reši šta će dalje. Naravno da voli Moskvu, ali to se odnosi na sam centar grada – i nema osećaj da je on veći od Beograda, koji je „sasvim sigurno više kosmopolitski“.
Što se tiče ruske dijaspore u Srbiji, sa njom i njenim aktivnostima se upoznala najpre preko četova na Telegramu, na kojima se raspravlja o sasvim konkretnim pitanjima koja se tiču snalaženja u stranoj zemlji – od toga kako da ovde otvoriš račun u banci, preko toga kako da nađeš stan, pa čak i do toga kako da razvrstaš svoje đubre i gde da ga baciš u Beogradu, ukoliko želiš da budeš ekološki odgovoran. O tome kaže:
– Ukoliko pratiš četove na društvenim mrežama jedno mesec dana pre nego što dođeš u Srbiju, ti već znaš pomalo kakvi su običaji ovde, kako da se smestiš, a usput upoznaješ i neke ljude što već žive ovde, koji mogu da ti u tome pomognu.
Za nju je od najveće važnosti bilo da nađe mesto u svetu u kome će moći da bude to što jeste, i da prvi put slobodno kaže to što misli i pokaže da je protiv rata.
– To je ono zbog čega su svi Rusi koji su došli izuzetno zahvalni Srbiji – zbog toga što mogu da budu to što jesu. Kod vas policija radi ono što treba. Mi smo tek ovde doživeli kako stvarno izgleda sloboda govora. Kad ovako iznenada i mimo svojih životnih planova doputujete u drugu zemlju i ne znate šta će se dalje sa vama dešavati, onda imate potrebu da počnete da se nekako osećate kao kod kuće. U tome mogu da vam pomognu kulturna dešavanja, te zato najveći broj Rusa koji su u Srbiji ima dvaput veću motivaciju da ide na ruske događaje, nego inače. Mada danas na Ruse možeš naići u svakom kafiću u Beogradu, ovo je pravi način da sretneš svoje sunarodnike i budeš zajedno sa njima.
Zapravo se ovde već dešava nova Rusija kakvu želite, kroz kulturne događaje. Bendovi koji sad dolaze da sviraju u Srbiji, uglavnom se na “crnoj listi” ili im zbog drugih razloga nije lako da nastupaju kući?
– To je tačno tako. Uglavnom su lideri sastava, pa čak i obični muzičari, onemogućeni da drže koncerte u Rusiji, jer se nalaze na ‘crnoj listi’, i zato moraju da nastupaju negde drugde gde ima njihove publike, na primer – u Beogradu. Samo tako mogu da opstanu kao muzičari, jer ne može sve biti online kao za vreme pandemije, te se iz očiglednih finansijskih razloga moraju organizovati pravi koncerti.
Ovo je istorijski događaj: nigde u Evropi ne postoji novonastala ruska dijaspora ovih razmera i ove strukture. Možda je približna situacija u Gruziji ili Jermeniji, ali ovo je stvarno impozantan broj mladih i obrazovanih Rusa koji su se našli u Srbiji. Za grupe iz Rusije to je neverovatno tržište – na kome one po prvi put posle dužeg vremena mogu da nastupaju slobodno i pevaju ono što žele.
– Apsolutno. Radi se uglavnom o grupama koje su nastale u trenutku kad je rusko društvo bilo slobodnije nego što je sad, dakle pre 2014. Njihova trenutna koncertna karijera svodi se na mogućnost da se nastupa na mini turneji koja uvek obuhvata Beograd, i dodaje Tbilisi, Jerevan, te možda Tel Aviv i Berlin. I to je sve.
Ono što smo mi za sad videli jeste veliko i originalno bogatstvo umetničkih izraza, stilova i žanrova: hip hop, elektro-pop, alternativni rok, klasični rok, hevi metal, različiti kantautori. Za publiku u Srbiji ovo je sve toliko novo, da nije stigla ni da isprati – na inače rasprodatim koncertima uglavnom je prisutna publika sa ruskog govornog područja. Za sad nema mnogo mešanja, ali to je stvar budućnosti i boljeg upoznavanja, čini mi se, jer su neki ruski bendovi već postali popularni kod nas, bar kao klupske atrakcije – Shortparis, Ploho, Spasibo, Aigel (poslednja tri su svirali na ovogodišnjem Exitu – prim. aut.), već su poznata imena sa “cool” statusom…
– Možda je to pre svega stvar komunikacije. Kad sam se preselila ovde u oktobru 2022. zatekla sam nekoliko Telegram kanala koji su ruskoj publici pokušavali da predstave sve sa srpske kulturne scene, uključujući čak i vrlo andergraund koncerte. Ovo je jako važno da se razume – niko od Rusa nije više dobar u dugoročnom planiranju, niti zna šta će biti sutra, ali su se svi potrudili da shvate gde su se našli kad su stigli u Srbiju, bez obzira koliko će ovde ostati – obaveštavali smo se šta ima od kulturne ponude i kakvi su ovde običaji. U mom slučaju sam tako došla do informacije o nastupu Kralja Čačka u Domu omladine Beograda i on je sad moj omiljeni ovdašnji umetnik, imam sve njegove albume i svim ruskim prijateljima pričam kako moraju da ga otkriju!
Ono što je nama bilo zapanjujuće jesu cene karata, jer čak i za klupske koncerte ruskih grupa one idu od 30 do 70 evra. Da li to znači da je ruska publika generalno bogatija od srpske?
– Cene idu čak i do 150 evra! Ali to ne znači da situacija nije krajnje nestabilna, čak i za Ruse koji su boljestojeći – a daleko od toga da su svi koji su došli u Srbiju takvi… Potražnja na tržištu za ovakvim koncertima je zapravo toliko velika, da to diktira visoku cenu ulaznice. Ruski ljudi koji su ovde štede na mesečnim izdacima za život da bi videli koncerte koje žele, jer im to toliko znači – to je veza sa našom zemljom, glas slobode i znak pripadništva jednoj velikoj zajednici. Mislim da u Moskvi 90 odsto njih ne bi platilo tu cenu, ali tamo nije bilo ove snažne potrebe da se oseti nešto toplo, poznato, i da se bude skupa. Kad si pod stresom, kad si uplašen, kad više ne znaš ko si i gde si – muzika je bolja nego psihoterapija.
Za nas je otkriće da ruski sastavi pokazuju neverovatnu raznolikost – svako ima svoj identitet, malo šta je kopija nečeg sa Zapada. Boris Grebenščikov je pesnik sa bendom iza sebe, Krovostok su angažovani hip hop iz podzemlja grada, Kasta odgovor na Wu Tang Clan, Monetochka i SBPČ su odličan art-pop, Nogu svelo i Dolphin originalna vrsta alternativnog roka, Shortparis avangardni performans, dok je Leonid Fjodorov odgovor na amerikana zvuk, onako sam na sceni sa gitarom, feedbackom i pesmama Vilijema Blejka… Ni o jednom od tih imena nismo skoro ništa znali, a oni su očigledno kičma jedne velike pop kulture – zaista nam treba vodič kroz sve to.
– Za ovdašnju publiku možda bi bilo bolje da je prvo videla festival grupa iz Rusije, ali su za rusku mnogo važniji stihovi na našem jeziku, koji nam toliko znače. Teško je sve i opisati. Krovostok su tematski bliski estetici seriji “Breaking Bad” – samo zamislite da je glavni junak rešio da bude pevač. SBPČ su kao kaleidoskop, oni liče na grupu sa dečijom muzikom, ali zapravo imaju duboke poruke. Bilo bi dobro da postoje titlovi na koncertima, jer se sve to ne može razumeti, ukoliko ne shvatate reči i kontekst.
Deo koji razumem i bez prevoda je onaj angažovani, koga ponekad možemo videti kako se probija kroz izgled muzičara ili video projekciju koja prati nastup. Kasta su na platnu iza sebe emitovali snimke kako policija razbija demonstracija – i nije bilo potrebno da se objašnjava o čemu repuju.
– Da, tako je u svakoj kulturi – treba znati milje iz kog dolaze umetnici. Meni Shortparis nisu bili zanimljvi kad su se pojavili, ali su mi deca pokazala neki snimak na kome njihov pevač fantastično recituje poeziju Vladimira Majakovskog. I iz toga sam shvatila odakle ceo bend dolazi, iz kog nasleđa, i koje su njihove umetničke namere. Teško da to možete da znate ovde, a da vam neko ne objasni. A onda su još u prvom mesecu rata objavili jedan video spot koji je bio snažna anti-ratna vizuelna metafora, što nismo od njih očekivali: na kraju vidimo grupu mladića kako kopa jamu na sred jednog velikog polja prekrivenog snegom i u nju polaže jabuke. Da li je poruka da nešto živo sahranjuju u zemlju ili je to poruka nade, jer iz jabuke možda nešto nikne, nije toliko ni važno, koliko su njihova lica govorila o bespuću u kome smo se svi našli…
Kako stoji stvar sa drugim kulturnim delatnostima? Sve više viđamo popularnih ruskih stand up komičara, različitih predavanja, poetskih večeri, a u najavi su i male pozorišne produkcije.
– Znam samo da je sa nama ovde Aleksej Agranovič, umetnički direktor Gogolj centra, čuvenog moskovskog avangardnog teatra, koje je zatvoreno prošle godine, jer je postavljalo suviše kritički nastrojene predstave. On je obećao na svom Telegram kanalu da će uskoro biti pozorišnih predstava, ali i on trenutno radi koncerte, kao što su bili nastupi gruzijske pevačice Nino Katamadze i ruskog kantautora Leonida Fjodorova. Nadamo se da će razviti neke svoje ideje u saradnji sa glumcima u Srbiji, kao što se to desilo u baltičkim zemljama, gde je otišlo dosta naših pozorišnih ljudi i sada sarađuje sa tamošnjim umetnicima. Ovo je, naravno, velika prilika da ruski i srpski reditelji i glumci razviju nešto sasvim novo u kreativnom smislu, što do sad još nismo videli. Nešto tako je već počelo da se dešava u sferi klasične muzike, jer smo već prisustvovali koncertima na kojima su svirali srpski i ruski pijanista zajedno – za 50 ljudi, ali to je neki početak.
Uostalom, u Domu omladine Beograda ćemo u septembru imati priliku da vidimo Čulpan Hamatovu (srpskoj publici poznata iz međunarodnog hit filma “Zbogom Lenjine”, prim. aut.). Ona je jedna od naših najveći glumačkih zvezda, ali se marta 2022. preselila u Rigu, Latvija, jer nije htela da ima veze sa ratom. Sada postoji posebna predstava pod imenom “Orfej” sa kojom će prvi put gostovati u Beogradu. Uzbudljivo je pomisliti da bi možda mogla da nađe ozbiljne saradnike ovde u budućnosti, kao što je našla u Rigi.
Konačno, ko su ljudi koji su sad došli iz Rusije u Srbiju?
– Rekla bih da su uzrasta između 16 i 60 godina, da su 60 odsto muškarci, uglavnom mladi. U dijaspori je očigledno bolja struktura nego kod onih koji su ostali. Pola ih radi za IT kompanije, uglavnom kao programeri, a drugi su u novinarstvu, digitalnom dizajnu, i srodnim delatnostima koji prate IT aktivnosti. Neki su pokrenuli svoje biznise ovde, a neki su ih doneli sa sobom. Evo jednog veselog primera – bila mi je potrebna mreža za komarce u mom stanu, pa sam tražila svuda ko ih ovde pravi i nisam našla nijednog lokalnog majstora, a onda sam otkrila da u Novom Sadu živi i radi jedan Rus koji je pokrenuo svoju radionicu. Čovek je doneo sve svoje mašine sa sobom, pravu malu fabriku – i on sad pravi mreže za komarce za celu Srbiju! Ne samo to – on pravi i mreže koje sprečavaju mačke da ispadnu kroz prozor, što je nepoznato kod vas, iz meni nejasnih razloga… možda su vaše mačke mirnije, možda su naše divlje (smeh).
Dve kulture se spajaju u borbi protiv komaraca!
– Naravno! Ali to je i pitanje koliko si kao profesionalac spreman da uskočiš u druge cipele – veterinar može da nastavi sutra da se bavi istim poslom, isto kao manikirka ili frizerka. Njima praktično nije ni potrebno da znaju neki strani jezik – ako su dobri u svom poslu, samo treba da legalizuju svoj status kao preduzetnici, i nastave da rade.
I koji je dugoročni plan za Ruse u Srbiji?
– Da prežive, mislim. Čini mi se da za većinu ruskih ljudi nije trenutno psihološki prihvatljivo da uzmu u obzir da će ostati dugo u Srbiji. Za sad se planira uglavnom na godinu dana. Bilo bi dobro kad bi i sa srpske strane bila čvrsto definisana procedura za dobijanje državljanstva – znanje jezika, novac na računu, stalni prihodi – šta god, samo da se zna… Ovo može biti profitabilno za Srbiju, jer umesto da se ljudi fiktivno venčavaju za vaše građane da bi rešili svoj status, mogu da kažu sebi – ‘Ok, ostaćemo ovde ako u sledeće 3 godine unesemo u Srbiju taj i taj kapital’. Konačno, uvek je moguće uvesti takozvane nomadske vize, odnosno prilagoditi poreski sistem privremenim građanima, koji kao ‘digitalni nomadi’ dolaze ovamo da odavde završe neki posao, jer je kod vas prijatno i relativno jeftino, a nalazite se u sred Evrope. Beograd bi mogao da bude novi Singapur.
Pavel Vilenkin (34) suvlasnik je vrlo aktivne agencije Connected Agency. Počeo je 2016. radeći muzičke događaje uglavnom sa disk džokejima, ali nastavljajući i kao izdavač elektronske klupske muzike. Pre karijere promotera studirao je socijalnu antropologiju, pa je radio u digitalnom marketingu jednog od najvećih tržnih centara u Moskvi, te za nacionalnog filmskog distributera, da bi konačno 2019. dao otkaz i sreo Stepana Kazaryana, koji je već dugo bio aktivan na ruskoj alternativnoj sceni. Pavel kaže da mu je verovatno bilo dosta ranog ustajanja i dolaženja na posao za kog nije mogao sebi da objasni zašto ga radi, i zato je polako, korak po korak, prešao u muzički svet.
Stepan Kazaryan (39), drugi je suvlasnik ove agencije koji kaže da je koncerte počeo da organizuje iz ljubavi još 2008, ali kad je izgubio posao zbog Svetske ekonomske krize, onda je nastavio da ih priređuje profesionalno, čim se tržište stabilizovalo. Rešio je da ne radi više u kancelariji. Kaže da je pre svega toga jedno kraće vreme živeo u Filadelfiji, SAD, gde je skvotovao sa drugim muzičarima – kad se vratio u Moskvu, shvatio je da je u Rusiji zapravo ogromno, netaknuto tržište za muziku, veće nego američko. Poželeo je da ostane kući i radi na razvijanju istog.
– Najinteresantnije je to što sam u Americi imao devojku poreklom iz Subotice. Mađarica, sportiskinja. Veoma je volela Srbiju, mogu da posvedočim, ali je otišla zbog striktnog patrijarhalnog okruženja.
U kratkom periodu do 2014, kad se desio Krim, kaže da je uspeo da organizuje značajan broj stranih gostovanja alternativnih umetnika, a onda su se internet veze pokidale i postalo je skoro nemoguće dovesti nekog iz inostranstva u Rusiju.
– Napravio sam manju pauzu, a onda sam sa svojim timom počeo 2015. da organizujem festival pod imenom Bol’ i showcase muzičku konferenciju Moscow Music Week. Sledećih sedam godina oba događaja su značajno porasla i postali smo veoma vidljivi u evropskim okvirima. Ali kad sam u februaru 2022. shvatio šta se može desiti, rešio sam da odem iz zemlje ukoliko počne rat. Izgleda da sam uradio pravu stvar, jer sam u međuvremenu već dospeo na neku listu od 420 muzičkih ličnosti koje se smatraju ‘sumnjivim’. To znači da praktično ne mogu da obavljam finansijske transakcije, i da kući niko neće hteti da radi sa mnom – nijedan brend na primer. Zato smo upravo održali koncert grupe Kis-Kis u Beogradu – to je pop-punk, publika su uglavnom devojčice, ali su čak i oni na toj listi. Niko od članova ništa nije rekao protiv rata, ali je na nedavno održanom koncert u Moskvi, oko 7000 cura u publici zajedno vikalo “Fuck The War”, i taj snimak se našao na društvenim mrežama, pa su im dalji nastupi zabranjeni. Na listu možeš da dospeš i ako primaš novac od Googla zbog toga što se tvoj spot mnogo gleda na Youtubeu. Dakle, ne moraš ništa ni da kažeš, niti da uradiš – ali svejedno završiš na spisku ljudi kojima je rad onemogućen…”.
Kroz Moscow Music Week stekao je mnogo prijatelja širom sveta, koji su dolazili kao delegati, naročito muzički novinari. I sam je putovao na druge konferencije i koncerte po Evropi, kao moderator i panelista, ali je broj takvih poziva tokom 2022. značajno opao. Konferencija Changeover koju su on i Pavel prvi put organizovali prošlog oktobra kod nas, nastavak je ove aktivnosti, i potencijalno značajan doprinos povezivanju Srbije sa međunarodnim muzičkim tokovima.
U Beograd su obojica došli iz pragmatičnih razloga. Bilo je malo vremena za donošenje odluke, pre nego što su se stvari pretvorile u košmar: morali su da izaberu neko mesto gde im vize neće biti potrebne, a to su bili Kazahstan, Gruzija i Jermenija, no ta su tržišta relativno mala i daleka od evropskog. Turska je bila realnija opcija, razmišljali su o Istanbulu – za kog se ispostavilo da je divan, ali za njih preskup grad. Na kraju je Stepan ubedio Pavela da dođe u Beograd – i to u trenutku dok je Pavel stajao 10 sati u redu da podigne svoj novac sa bankomata u Moskvi, sa desetinama hiljada drugih građana širom Rusije. Pavel kaže da je trebao da se bavi promocijom Bol’ Festa 2022, kad su shvatili da se sve ruši – 2. marta se našao u pomenutom redu sa svima drugima, istovremeno pišući na mobilnom telefonu saopštenje kako je festival otkazan i dajući direktive dizajneru na koji način tu vest da okači na internet. Tad je dobio sms poruku od Stepana: “Pavel, šaljem ti pare, kupuj avionsku kartu za Beograd – dok ih još ima!”.
Nekoliko dana kasnije karte za Beograd su koštale više od hiljadu dolara.
Stepan je stigao 2. marta, Pavel 12. marta 2022. i za njih je počela nova stvarnost. Bili su sigurni da će situacija potrajati, te su se prilagodili i sve svoje aktivnosti preselili u Srbiju, gde im je sad baza iz koje počinju da rade koncerte i u regionu, kao i jedan on-line radijski program posvećen elektronskoj muzici (Radio Terra).
Danas su kao Connected Agency najaktivniji ruski promoter u ovim krajevima, ove godine angažovani od strane Exit Festivala da pomognu oko programa i komunikacije sa ruskom zajednicom u Srbiji, što otvara nove mogućnosti za prirodnu sinergiju i ujedinjenje dva fizički razdvojena tržišta, kroz naš najveći i međunarodno najpoznatiji muzički festival.
Sutra: Rusi za Nova.rs otkrivaju koje dve odluke Srbije su za njih noćna mora i šta misle kada od Srba čuju: „Putin je super, on ubija ukrajinske NATO fašiste!“
Bonus video: Ruski bend Ploho u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
