5
Šarlo akrobata je bio trip trojice manijaka koji se uopšte nisu slagali - reći će Milan Mladenović nakon raspada jednog od najmoćnijih trija koje pamti popularna muzika na ovim prostorima, onog s Kojom i Vdom.
– Šarlo je uopšte bio produkt sudara ljudi punih energije koji su želeli da je gurnu i zato je ličio na neku zver, na histeričnog psa kojeg jure lisice. Svirali smo sve što nam je palo na pamet, i želeli da razbijemo kanone pop-pesme, kanon ugodnosti slušanja lake muzike, rimovanih tekstova sa određenim značenjem. Hteli smo da budemo originalni, jaki i da razbijemo – kazao je Milan 1985, gledajući koju godinu unazad, Miladinu Lazoviću u razgovoru za časopis „Džuboks“.
A nedugo nakon raspada Šarla o Mladenovićevoj novoj muzičkoj avanturi – bendu Katarina II piše Aleksandar Žikić u istom tom „Džuboksu“ još 1982. navodeći kako odavno uživo, na koncertu nije čuo nešto što bi mu se na prvo slušanje do te mere dopalo:
– Vaš izveštač je oduševljen izašao u vetrovitu zagrebačku noć…
Tu je, iz iste godine, u novom 231/232 broju časopisa „Gradac“, posvećenog grupi Ekatarina Velika koji je priredio Marjan Čakarević, intervju s bendom Katarina II, kojeg su radili Saša Rakezić i Predrag Popović za „Džuboks“, i u kojem članovi sastava Mladenović i Gagi Mihailović poručuju kako „ne žele da se ograničavaju bilo čime, bilo kakvom porukom“:
– Mi bismo želeli malo da pređemo, da se prelijemo preko zida. Znači, mi nemamo neki konkretan cilj nego želimo da tražimo nešto…
Tačno četiri decenije od izlaska albuma „Katarina II“ (1984) Zorica Kojić u „Vremenu“ primećuje da je ta ploča bila „čudesan incident“:
– Danas znamo da je ova zbirka očaravajućih pesama predstavljala uvertiru za jednu budućnost koja se nažalost nije dogodila, ali i oštroumni intro za značajnu i ukletu karijeru eks-ju-rok božanstva EKV.
Mladenović, u istom razgovoru, u kom se osvrnuo na kratku, ali burnu karijeru u bendu Šarlo akrobata, onom s Lazovićem za „Džuboks“ priča o misiji Ekatarine Velike. Objašnjava i kako ne veruje da muzika može da pomeri mase, već samo neke ljude:
– Muzika je ipak samo prateća pojava i nije sam život, iako ja to odbijam da prihvatim kao realnost.
Snežani Golubović iste, 1985. godine u časopisu „Rok“ govori da je samo čovek koji se bavi rokenrolom:
– Važno je ono što se izražava i način na koji se to radi. Znači, ja sam neko ko pokušava da se izrazi i koristi muziku kao sredstvo izražavanja.
Pišući o trećem albumu benda „S vetrom u lice“ Zlatko Gal kazuje da je ploču vredelo čekati, a Petar Janjatović hvaleći živo izdanje „Live 1986“ priznaje da je Ekatarina Velika uvek bila jedna od grupa koja ga je „više radila na koncertima“.
U časopisu „Pop rok“ je 1989. godine objavljen jedan urnebesan – istovremeno i smešan i tužan intervju, koji je novinar-početnik Boban Stojnić radio s članovima benda. Toliko ih je iznevirao svojim pitanjima da mu je Milan odgovarao: „Pa jebo te“; „Šta te briga“; „Ti to još ne kapiraš, ali ćeš možda ukapirati jednog dana“; Bojan Pečar mu je poručio da je „mnogo dosadan“, a Magi: „Nemoj da nas vučeš dole“.
Darko Glavan 1989. u „Nedelji“ primećuje da Ekatarina Velika verovatno nikada nije želela da bude društveno-kritički orjentisan bend, no „beskompromisnost u ispitivanju osobne neprilagođenosti navela ih je na razotkrivanje opštih društvenih bolesti i paranoja“, a na to se naslanja ono što sam Mladenović priča u razgovoru s Momom Rajinom i Draganom Ambrozićem za „Ritam“ – da onog trenutka kad počneš da obraćaš pažnju na ono što se dešava u tebi, otvara ti se čitav jedan interesantan svet:
– Naše pesme nisu okrenute nama samima, već svemu što se dešava, samo što mi ne pevamo kako je trenutno u Jugoslaviji sranje, to nećeš čuti na taj način ni u jednoj našoj pesmi. Ako pogledaš malo bolje naše tekstove, to je, ipak, svuda jasno rečeno, nedvosmisleno. Banalizovanje stvari kroz reči pesama je nešto što nam ne odgovara, kao osobina.
Kad je Petar Peca Popović upitao Milana i Magi za kraj intervjua za časopis „Ćao“ šta bi, kad bi morali da prestanu, kao kapital odneli iz EKV-a, usledili su ovakvi odgovori:
– Da nije bilo Ekatarine, jasno je da bih radila nešto drugo. Znam da je meni život mogao da izgleda sasvim drugačije da ovo nisam uradila, a sada znam da bih se ubila da sve ono nisam radila – kazala je Magi, a Milan priznao da ne zna, dodajući:
– U trenutku smrti ću to verovatno videti i znati…
Za „Rock starz“, odnosno u razgovoru s Marijom Tešić Mladenović 1992. godine ukazuje kako se gotovo sve njihove pesme podudaraju s vremenom:
– Kroz osamdesete se provlačila neka zlokobna nit, kao da će nešto strašno doneti na kraju. I donela je. Ljudi su jedni drugima potezali nerve do krajnjih granica. Ti nervi su sada pukli i išibali sve oko sebe.
Godinu dana kasnije u sličnom tonu priča Miru Karadžiću za isti taj časopis – „Rok starz“ kako su ljudi u strašnom nokdaunu:
– Totalno ih je ispraznila ova kurvanjska atmosfera. Moguće je da ih samo neka velika stvar može vratiti u život. Nešto kao kraj rata i patnji, ukidanje sankcija. Ne znam, ja ne mogu očekivati od čoveka koji je gladan da razmišlja o našim pesmama. To je isuviše licemerno. Pre neki dan zovem ortaka u Novi Sad i pitam ga šta radi a on mi kaže da se luksuzira. Puši cigaretu, pije kafu i liže sladoled. Jasno je da se zeza, ali to je to. Neke najordinarnije stvari su nam postale luksuz – govori u tom intervjuu, dodajući kako Beograd nikako „nije ružan grad, ali je definitivno pukao“:
– Pukao je, jer u njemu živi previše usranaca koji su mogli da pomognu, ali nisu. Usrali su se na samom početku i sada kao poslednje pičke žive u agoniji – primećuje, a za sebe kaže da nikako nije među njima:
– Ja sam hrabar čovek. Dela govore.
Književnik Mihajlo Pantić, sećajući se Mladenovića, beleži kako ga je sretao na ulici svih tih godina, jer – delili su zajednički grad:
– Bili smo oficirska deca. Samo oni koji to jesu, znaju šta to znači. Sada ga nema i to je toliko logički jednostavno da je nepodnošljivo. Ali ostaje njegov glas. Slušaćemo ga, i to je uteha: imaćemo sa čime da dočekamo duboku starost. A on? Kao da je na danteovskoj polovini životnog puta zastao, nehajno odmahnuo rukom i rekao: „U redu ljudi, mislim da je i ovoliko bilo dovoljno“.
Pisac Miljenko Jergović pre 12 godina opus EKV-a okarakterisao je ovim rečima:
– Danas, to je saundtrek fantomskog bola, muzika amputiranih udova, fantomskoga sećanja na Jugoslaviju. Vreme koje nije najbolji estetski sudija, jer ono jednima pomogne, a drugima odmogne zahvaljujući argumentima istorije, i na načine koji, često, nisu estetski, nego su politički, ratnički, stradalnički, EKV je učinilo jednim od nesumnjivo najznačajnijih i najživljih kulturnih i umetničkih projekata u osamdesetim.
Nedavno preminuli novinar i kritičar Petar Luković, pišući pre tačno 22 godine za „BH dane“, onda kad je septembra 2002. sa samo 43 prerano umrla Margita Stefanović, i to nakon odlaska Ivice Vdovića (1992) , Milana Mladenovića (1994) i Bojana Pečara (1998), poručio je:
– Preslušajte bilo koju EKV ploču večeras; ugasite svetla; zaboravite na izbore; čućete sadašnjost u najsurovijem/najemotivnijem obliku. Milan, Bojan, Vd, Margita – bez obzira na bolesničke dijagnoze – žrtve su rata: zajedno s njima, svi slušaoci. Možda je to početak kraja ili kraj početka; da EKV bude tema oko koje ćemo se svi uvek složiti!
Kada se 2019. godine navršilo dve i po decenije od smrti Milana Mladenovića Dragan Ambrozić u „Vremenu“ primećuje da je Ekatarina Velika pokušala da nam pokaže da kod nas nije nemoguć život u kome svako može biti ono što jeste, umesto da mora biti ono što nije:
– U vremenima kad su političke prilike agresivno upadale u privatne egzistencije i menjale ih, Milan nas je učio da živimo u skladu sa svojim emotivnim istinama. I da ih čuvamo, jer je jedino pravo svetogrđe ići protiv sebe.
Razgovor koji je izašao krajem novembra 1993. godine u časopisu „Intervju“ bio je poslednji objavljen za Milanova života. Mladenović tu, gotovo proročki, primećuje kako je život ovde postao nemoguć, ali i koliko je strašno što se ljudi ne bune zbog toga:
– Vrlo sam razočaran u ljude koji su dozvolili da ih sahrane i moralno i ljudski, dozvolili su da ih prijatelji izdaju, da oni izdaju svoje prijatelje i braću, i sve živo, i da se sve to završi u jednoj opštoj kaljuzi – kazivao je Rastku Šejiću u tom poslednjem intervjuu, objašnjavajući i da ne veruje u ideju o novom ujedinjenju Jugoslavije „zato što su ljudi nastradali“:
– A svako je spreman da potraži krivca u drugome, a ne u sebi. Kad ljudi nauče da posmatraju stvari iz nekog drugog ugla, ne samo iz svog, kad nauče da razmišljaju o tome da je moguće imati nekoliko istina i da prava istina nikad ne postoji, da je ona vrlo retko na jednoj strani, onda će jednoga dana, možda 6800. godine, to biti moguće – zaključio je Milan Mladenović.
Preminuo je tačno 12 meseci kasnije, 5. novembra 1994. od raka pankreasa u 36. godini.
Bonus video: Izložba u čast Margite Stefanović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
