"Vest o smrti Milana Mladenovića stigla je jednog sivog njujorškog jutra i odbila se od mene kao od kamena; nema ni Magi, Vda - samo apokalipsa": Impresivno izdanja časopisa Gradac o fenomenu EKV-a

U ovom dvobroju Marjan Čakarević naglašava da je 30 godina prošlo otkako je Ekatarina Velika prestala da postoji i da se čini "da je sa svakom od tih godina postajalo sve jasnije da je po mnogim, kako proverljivim tako i onim neuhvatljivim merilima, reč o najznačajnijem, sasvim jedinstvenom opusu u ovdašnjoj pop muzici".

U prvom delu "Gradca" Čakarević je sakupio eseje Ane Knežević o vizuelnom identitetu grupe, Zorane Simić o istoriji recepcije benda, Dragana Đorđevića o nasleđu beogradskog sastava, ali i sasvim lična putovanja u prošlost iz pera Dragana Boškovića, Marka Pogačara, pa pogled iskosa Srđana Markovića, odnos etike i estetike o kojem pišu Saša Ilić i Slobodan Georgiev.

Podseća Čakarević čitaoce i na delić blaga ostalog iza benda, kroz odabrane stihove pesama, na recenzije albuma EKV-a, ili na upečatljive intervjue koje su davali članovi beogradske grupe, odnosno sam Milan Mladenović u kojima je izrečeno ono što je tada, kao i sada, "malo ko želeo ili imao smelosti da čuje". Sve to uz dragocene fotografije benda koje je, uglavnom, načinila Goranka Matić, ali i omote albuma EKV-a. Pozivajući se na naslov jednog od albuma beogradskog benda Marjan Čakarević beleži:

- Ko veruje da nas neko posmatra, možda bi pomislio da je taj posmatrač uredio da ovaj broj izlazi praktično u isto vreme kada i remasterizovana izdanja svih albuma Ekatarine Velike…

Ekatarina je standard

"Ekatarina je muzičko-jezički standard, više od panka, novog talasa, urbane sredine i zvuka, više od usamljenosti pojedinca i više od popularne muzičke umetnosti", stoji u eseju Dragana Boškovića. Iako priznaje da nikada nije bio fan EKV-a, niti klasične muzike, ali jeste Šarla akrobate, piše kako je Ekatarina kristal, harmonija, barok, sva od stakla - ona je grad.

- Do nas dolaze jezik i govor kristalnog grada koji tek treba da naučimo, da ga poznamo kao svoj onako kao što deca “uče da poznaju svoj glas” - navodi Bošković, konstatujući kako su iza grupe ostali tragovi, otisci kakve niti jedan drugi bend ostavio nije i zaključak:

- Ekatarina je velika!

O posmrtnim muzičkim ostacima EKV-a piše Dragan Đorđević, tačnije o recepciji zaostavštine Ekatarine Velike i nevoljama nakon raspada grupe, odnosno smrti Milana Mladenovića. Naglašava u tekstu da postoji podela, kad su posredi gotovo sve komemorativne akcije - od pisanja, preko snimanja filmova i emisija, sve do peticija za davanje imena trgovima, platoima, ulicama, nagradama - na one koji favorizuju Mladenovića i druge koji žele da vrate autorsko i ljudsko dostojanstvo Margiti Stefanović.

https://www.youtube.com/watch?v=RNq0f3_uOaU&list=PLd-UjhGOzGd7aQI_SnAwsm-YlnsDq3PUV&index=4

Zorana Simić, kroz ličnu prizmu, podseća na čitavu karijeru Mladenovića. Od Šarla akrobate - benda, koji su, kako je sam Mladenović rekao, više hvalili kritičari nego što je zaista bio popularan, preko Katarine II, do Ekatarine Velike ističući da vreme za ovaj bend više nije problem.

- Problem je još neispričana priča, piše Simić, a Ana Knežević beleži da govoriti o EKV, njihovom multimedijalnom stvaralaštvu, o vizuelnom "dizajnu za stvaran svet oko mene" - znači govoriti o jedinstvenom izrazu unutar novog talasa kao fenomena, o posebno(j) "mračnoj i apokaliptičnoj estetici", o arhitektonskoj logici slike i muzici kao zamrznutoj arhitekturi...

- To je hipersenzitivan dizajn koji je nemoguće razdvojiti od posebno teškog vremena i prostora u kojima se dogodio, i koji se može razumeti i osetiti jedino uz poznavanje tih olovnih godina…

https://www.youtube.com/watch?v=NLTm66IE1Go

Saša Ilić u eseju "Unutrašnja Amerika" ukazuje da je Amerika u životu benda Ekatarina Velika, pre toga Katarina II, imala doslovno i metaforično značenje. Pojedini članovi benda ili saputnici EKV u jednom trenutku su otišli u Ameriku (Gagi Mihailović, Ivan Fece Firči, Marina Perazić…), a Milan tokom pisanja pesme "Amerika" traga za imenom tog prostora kao i za razlozima putovanja.

- Milanov put u Ameriku funkcioniše pre svega kao poziv da se zaista stigne na to novo mesto, ali ga traži u kontrasmeru: Vrati unatrag!

"Čovek peva pre rata" naslov je teksta Slobodana Georgieva u kom se fokusira na nekoliko izdanja, objavljenih u predvečerje raspada SFRJ - "Dum dum" EKV-a, "Ovaj zid stoji krivo" Obojenog programa i "Psihološko propagandni komplet M-91" Ramba Amadeusa, jer pesme s tih albuma 30 godina kasnije "izgledaju kao predviđanje, a zapravo su glas razuma u danima kada se intenzivno radilo na tome da prevlada bezumlje".

https://www.youtube.com/watch?v=X0T8_AOjp-g

- Scene rata, iz stroja, scene koje vidi vojnik koji se našao negde gde ne zna šta radi… Bačena kocka, reka, srušen most, krv u reci, spaljena sela - Mladenović je, i pre nego što je počelo, ispričao u nekoliko stihova ono što će se dogoditi, jer se takve stvari dogode kada počne ono što je opisano u pesmi "Dum dum". To je verovatno njegova najeksplicitnija pesma…

Milan i Magi kao Majstor i Margarita

"U Zagrebu postoji Ulica Milana Mladenovića. To jest i nije neobično" - reči su kojima Marko Pogačar otvara esej "Ulica Milana Mladenovića".

https://www.youtube.com/watch?v=Q9DVQCnYZNM

Nalazi se, precizira, na novozagrebačkoj periferiji, i drugog imena ranije nije imala jer kao ulica nije postojala, a Mladenovićevo je ponela pre nešto više od deset godina:

- Internet tvrdi da se od mog stana na Remzi do nje javnim prevozom stiže za nepunih 40 minuta. Manje-više tačno koliko traje meni najdraži album i kvalitativni tour de force Ekatarine Velike, ploča "S vetrom u lice", snimljena 1986. u zagrebačkom studiju SIM, i iste godine objavljena u izdanju ZKP RTV Ljubljana - piše Pogačar i zato seda na autobus broj 109, stavlja slušalice i kreće u sasvim lično seciranje pesama "Budi sam na ulici", "Ti si sav moj bol", "Kao da je bilo nekad", "Umorna"…

https://www.youtube.com/watch?v=XK9M3W-bHZw

"Majstor i Margita", to emotivno sećanje Srđan Marković započinje u davnim danima, onim u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji u Šumicama koju je "delio s Milanom Mladenovićem":

- Milan, već tada maturant, izgledao je kao roker čija će zvezda zasijati u sazvežđu veoma strasno i jasno…. Milan je, jednostavno rečeno, bio skroman i dobro vaspitan momak, tako da sam se često pitao šta on traži u Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji, sve dok neko nije nagovorio priprostog direktora gimnazije, što je nosio grombi odelo i pri nepodnošljivim vrućinama, da organizuje gitarijadu u školskom dvorištu na samom početku leta. Tada sam video Milana Mladenovića u akciji. Ponašao se na bini kao da je rođen na njoj, cupkajući dok su rifovi njegove gitare označavali početak vladavine "novog zvuka". Sećam se da su mangupi sa obližnjeg terena prestali da igraju "basket u pare" kako bi poslušali taj zvuk.

Bio je to prvi susret, a onda su se nizali oni u Radio Beogradu, pa kad je Marković, kao vojnik, bio "zgromljen" slušajući prvi put Šarla akrobatu, ili kad su bivali na žurkama u "krugu dvojke", te u SKC-u… Prisetio se i kad je video prvi put na Dorćolu Margitu Stefanović uz Milana:

- Ona i Milan su već tada izgledali kao antiheroj i antiheroina u gradu koji se zaogrnuo plaštom dekadenata… Delovalo mi je da ona i Milan toliko vole jedno drugo da sam pomislio na Majstora i Margaritu - piše Marković, a priseća se i toga kako je sudbina htela da s Milanom postane prijatelj pred odlazak u Ameriku:

- Vest o Milanovoj smrti je stigla jednog sivog njujorškog jutra.. Vest se odbila kao od kamena… Rat u mojoj zemlji, sankcije, tranzicija u kojoj kriminalci grabe sve, raspad porodica, izdaje, smrti prijatelja koje godinama nismo videli, sve se to odbijalo od mene kao da sam stena. Dolazile su vesti kako nema više ni Gere, ni Vda, ni Jovana, ni Bezideje, ni Magi… Apokalipsa. Kamen opstaje - zaključuje Marković.

Šarlo izmislio rokenrol kao stav u Jugoslaviji

Deo "Gradca" posvećen je i čuvenom beogradskom triju kojeg su, uz Mladenovića, činili Ivica Vdović i Dušan Kojić Koja - Šarlu akrobati. Tako daleke 1981. Momčilo Rajin u "Džuboksu", pišući o kompilaciji tri benda "Paket aranžmanu", iznosi stav da se Idoli, Šarlo i Električni orgazam već tim albumom "odvajaju od muzičke žabokrečine u kojoj se rok već godinama davi u našem gradu". U istom časopisu nekoliko meseci kasnije Branko Vukojević piše o prvom i jedinom samostalnom albumu Šarla - "Bistriji ili tuplji čovek biva kad..."

- Na koncertima Koja, Milan i Vd sviraju kao da neće dočekati sutrašnji dan. Od prvog do poslednjeg trenutka izloženi ste baražu zvučnih naboja koji se nemilosrdno smenjuju… Kada Šarla akrobatu gledate na sceni postaje vam jasno da "ja želim jako, ja želim snažno" nije samo zgodan refren iz jedne njihove pesme, već da je to jedini način koji za njih ima smisla.

https://www.youtube.com/watch?v=UVnRt5tMcV4

Pišući o istoj ploči Zoran Stajčić je efektno konstatovao:

- Ne možemo sa sigurnošću reći ko je prvi doneo rokenrol na ove prostore, ali zato tačno znamo ko ga je u Jugoslaviji izmislio kao stav i umetničku formu - Šarlo akrobata!

https://www.youtube.com/watch?v=0TPz9wx2f_I

Sutra: "Beograd je definitivno pukao. Razočarali su me ljudi - ne bune se, dozvolili su da ih žive sahrane": Proročke reči Milana Mladenovića pre smrti

Bonus video: Otvorena izložba u čast Margite Stefanović