1
Anri Tuluz-Lotrek Monfa (1864 - 1901), jedno je od najneobičnijih čuda francuskog slikarstva. Ni pre ni posle njega, francuska vizuelna umetnost ne pamti sjaj "jednog tako čudnog libida uma".
Slavan još za života, rođen u Albiju 1864, poticao je iz stare aristokratske porodice, sa mnogo uvaženih predaka koji su se u prošlosti družili i sa kraljevima. Bio je sin grofa Alfonsa i grofice Adele de Tuluz-Lotrek. Anri beše njihovo prvo dete. Po rođenju dobija nadimak „Draguljče“ i čitava porodica ga obožava. S obzirom da je u vlasništvu porodice bila gotovo cela grofovija Tuluz u Francuskoj, da se bogatstvo ne bi rasparčavalo i delilo, njegovi roditelji su se venčali, iako su bili bliski rođaci, čak su i fizički podsećali jedno na drugo.
Dečakov otac beše ekscentrik. Na trgu kod katedrale u Albiju postavlja veliki šator kako bi tamo spavao, radije nego u svom domu nekoliko metara odatle. Traži od brata da ga zatvore u kulu, „da bi bio bliže pticama“ i da mu hranu doturaju u korpi. Lovi vidru obučen kao kanadski traper, odeću bira u skladu sa onim što planira da radi toga dana. Tako se događa da obuče za porodičnu večeru baletsku haljinu.
Anri, bolešljiv od rođenja, kaže majci: „U očevom prisustvu nećemo nikada privući veliku pažnju…“
U to doba se nije znalo za pogubne posledice spajanja osoba bliskog srodstva, tako da je Anri rođen sa izuzetno krhkim kostima. Kosti nemaju fiziološku sposobnost da pravilno zacele i njegove noge zauvek prestaju da rastu. Ličio je na „senku arhaičnog totema, nadmoćnu, ravnodušnu…“
Kasnije će govoriti: „Kad pomislim da ne bih postao slikar da su mi noge bile duže…“ No, „prave mitologije uvek su usmene…“ Iza priče u ukletom slikaru koji je stanovao i po pariskim bordelima, postoji i druga.
Lotrek je bio – hedonista, kuvar, gurman. O tome svedoči delo „Beleške iz Lotrekove kuhinje“, (autora Lakroe i Pengarba, prevela Nataša Marić, izdavač „Službeni glasnik“, 2022)
„Gurman sam poput biskupove mačke“, veselo je govorio mladi Lotrek, koji je rano prepoznao sebe u slikarstvu i odbijao je da svoje neprekidne bolove prepozna kao pseudonime smrti.
Iza sebe nije ostavio „samo“ 737 slika, 275 akvarela, 369 litografija i 5.000 crteža. Iza njega ostala je i tajanstvena knjiga koju je 1930. objavio Mortis Žoajan, prijatelj iz detinjstva i Lotrekov lični sekretar. Knjiga je objavljena kod Pelea, a naslov beše „Kuhinje gospodina Momoa“.
Ovo delo sadrži 197 recepata i četiri stotine ilustracija koje je Anri uradio. Na osnovu ove knjige, možemo biti uvereni da je Lotreka kroz život ipak vodilo uživanje, a ne bol. Tokom kratkog života, Lotrek je gastronomska umeća doveo na nivo umetnosti. Jedino što na trpezi nije podnosio jeste voda, pa je u bokale redovno stavljao zlatne ribice, da bi sprečio prijatelje da je piju.
Još od detinjstva, gde god bi Lotrekova porodica živela, kuhinja je bila savršeno rafinirana, Porodica koristi proizvode izuzetnog kvaliteta. Dvorišta su puna kokošaka, zečeva, pataka, morki, kopuna, ćurki, na farmama se gaje svinje i telad, koja, kada im dođe vreme, čine glavni deo obroka. Jaja, mleko i puter su sveži i koriste se za spremanje deserta, kolača, slatkih preddeserta i sitnih kolača, odnosno kolačića koji se peku u veoma malim rernama.
Kad je organizovao gozbe, kasnije, u Parizu, sve ove recepte Lotrek je usavršavao, služio je predjelo i glavno jelo, a onda celo društvo vodio u posebnu odaju, na desert. Terao ih je da drže zatvorene oči. Onda je govorio: „A sada ih svi otvorite…“ I oni bi sa divljenjem gledali u Lotrekovu novu sliku. Lotrek je bio Gaskonjac po temperamentu i gurman po prirodi. Anri je bio aristokrata koji kuva, „ne da bi nahranio,već iz uživanja i slavlja kreativnosti.“ Bio je savršen predstavnik „bel epoka“, pa su mu i način serviranja i boje trpeze bili u harmoniji. Ipak, voleo je „eksploziju ukusa.“ Govorio je: „Volim da svoj atelje pretvorim u restoran.“
Iako je bio visok tek 152 santimetra, nigde ne ostaje nezapažen. Druži se u Parizu sa klovnom Furitom i statistom Čokoladom, a blizak mu je prijatelj niko drugi do Van Gog. Lotrek je u Vinsentovom stilu i uspešno naslikao Van Goga. Anri kuva divljač, krvavice, juneće plećke, kestenje, pravi majonez od čokolade, voli da slika modele u ateljeu.
„Modeli u ateljeu se lako razgolićuju pred ovim mladim umetnicima koji ih plaćaju. Anri voli riđe žene obučene ili gole, mlečno bele kože. Zaljubljuje se u bivšu jahačicu koja je postala model, a zatim slikarka..Van Gog zavodi ovu samohranu majku malog Morisa Utrija. Lotrek se sveti zavodeći ženu sa kojom je Van Gog tada bio u vezi…“
I dalje su pili litre halucinogenog apsinta zajedno, ali se prijateljstvo poljuljalo. Kad ne slika, Anri halapljivo guta ostrige uz belo vino, voli da kuva ribu i ljuskare, naročito krabu koju obožava i „koju slika na plaži, pre nego što je skuva u bujonu sa začinima.“
Kad sa prijateljima boravi preko leta u dvorcu Malrome, u vinskoj regiji Bordoa, kod majke, Anri koristi odmor da uživa u kreiranju novih recepata. Tako nastaje čuvena govedina „malrome“, vrsta dinstanog mesa koje se dugo kuva u pećnici sa artičokama i povrćem iz bašte, pripremljenom na ulju i belom luku. Vremenom, opsesivno slika, ali i pije. Lotrek tvrdi da će „piti mleko kada krave budu brstile grožđe“, pije oko „340 litara vina godišnje, a danju i noću apsint, pošast epohe, tim pre što ga meša sa konjakom koji u flaši nosi u šupljinama štapova.“
Slede delirijum tremensi… Poznato je da je živeo u javnim kućama. Beše opsednut ljubavlju. „Skrasio sam se u bordelu“, voleo je da kaže prijateljima. U Parizu ga je pratio glas da njegova izuzetna muškost usrećuje samo posvećene žene, nosio je nadimak „ibrik“ i „tronožac“, zbog izražene muškosti… a zapravo je ostajao da leži sklupčan na mekim krevetima bordela, kad se mušterije raziđu, vazda željan pažnje i nežnosti.
Sanjario je o velikoj ljubavi, ali mu je ona izmicala – suviše izgladneo, postajao je opsednut ženom sa kojom je počinjao vezu, Tražio je apsolutnu povezanost, obuzimala ga je nezaustavljiva seksualna glad. Na njegovoj duši beše rana veličine božjih usana. Tu primarnu, detinju glad za prihvatanjem, jednakošću sa drugima, ništa nije moglo da zakrpi. Piljarice, prostituke, igračice u Mulen Ružu, postale su Lotrekova tema. Plemić koga je otac odbacio zbog bolesti, balske sale zamenio je Mulen Ružom, operu bulevarom Kliši, otmene četvrti Monmartrom, siromašnim, ali tako pikarski veselim, punokrvnim i pitoresknim.
Gruba, jarka poezija Monmartra na njegovim je slikama, kabarei, kafei, krčme, slikarski ateljei, javne kuće, cirkusi – to će ostati njegovo okruženje do kraja života. Umesto krzna plemenitih lisica – jeftine boje oko mršavih vratova izgladnelih dama, umesto baronica i grofica koje su mu se rugale, prostitutke koje se protežu na krevetu, okružene bočicama samoće, alkoholom, tugom. Umesto konjičkih trka, mutna, bleštava lepota kankana.
Godine 1884. radi portret Viktora Igoa. Upoznao se i sa Oskarom Vajldom koji je tokom svog izgnanstva došao u Pariz. Lotrek je izlagao u Londonu gde je upoznao tadašnjeg britanskog kralja (bio je poprilično pripit i umalo da prespava taj susret), a koju godinu ranije na izložbi u Parizu upoznao se i sa srpskim kraljem Milanom. Noću, pripit, govorio je da bi voleo da upozna ženu koja ima ružnijeg ljubavnika od njega. Zore behu sve tamnije, činilo mu se da su u Mulen Ružu žene obučene u destilat zvezda, ali i da se udaljavaju. Sve je ređe pripremao testo punjeno mesom, plavi patlidžan iz Bezijea, supu od kajsija sa svežim bademima…
Kada je osetio da je kraj blizu, šapnuo je da su „ljudski životi životinjske priče“ i otišao majci. „Mama, Vi, samo Vi! Vraški je teško umreti…“
Pre no što će umreti, odnekud je stigao i otac, plemić koji mu je svojevremeno spalio 150 crteža zbog opscenosti, mada je i sam bio redovni posetilac javnih kuća. Anrijeve poslednje reči behu:
„Znao sam, tata, da nećete propustiti pesmu lovačkog roga, pre nego što se životinja dokrajči.“
Bonus video: Veliki umetnik čija smo dela posmatrali „drugačijim“ očima