Ne znam da li je iko voleo pozorište kao Bata. Pred početak svake predstave, ulazio je u garderobu maksimalno doteran, s pažljivo odabranom kravatom, prisećao se Dušan Kovačević glumca i vernog saradnika Danila Bate Stojkovića na komemoraciji slavnom dramskom umetniku u Ateljeu 212 pre gotovo dve decenije.
I uoči dvadesetogodišnjice smrti Bate Stojkovića otvorena je izložba u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat koja otkriva šta je to glumac voleo da čita, ali i s kojim književnim velikanima je drugovao.
Pred javnošću se na postavci „Balkanski špijun, profesionalac, genije glumišta Danilo Bata Stojković“, čiji su autori Milica Stojković i Viktor Lazić, prvi put našla glumčeva privatna biblioteka, koja broji stotinak knjiga. U biblioteci se čuvaju i prve Batine glumačke nagrade, ispisane na knjigama koje je dobio početkom pedesetih godina prošlog veka, kao srednjoškolac i student.
A ogromnu vrednost izloženim knjigama daju rukom ispisane posvete koje su glumcu upućivale najznačajnije ličnosti ovdašnje kulturne scene. Među njima su Borislav Mihailović Mihiz, Dragoslav Mihailović, Mira Trailović, Ljubomir Simović, Dušan Kovačević, Vuk Vučo, Mića Popović, Milo Gligorijević, Vida Ognjenović, Dejan Medaković, Milovan Danojlić, Matija Bećković…
Upravo je Bećković, uz suprugu Batinog kolege i prijatelja Pavla Vuisića Mirjanu, otvorio izložbu podsećanjem da je poznavao čitavu porodicu Stojković:
– Bata je voleo knjige i pisce… Obično se misli da od glumca ništa ne ostaje. A ispostavlja se da u njima sve vaskrsava. Svaki gest, pokret, svaka grimasa… Bata je bio glumac 24 sata i mislio je da šta god radite, i vi glumite.
Na tu Bećkovićevu opasku idealno se nadovezuje poruka koju je, tada mladom Stojkoviću, kada je nahrupio na amatersku pozorišnu scenu 1953. godine na Pašinom brdu, uputio glumački bard Dobrica Milutinović:
– Ti si sine još u majčinoj utrobi postao glumac!
Danilo Bata Stojković rođen je 1934. u porodici Alekse Stojkovića, uglednog beogradskog veletrgovca ugljem i drvima. Odrastao je, uz starijeg brata Žiku, docnije uglednog intelektualca i jednog od osnivača opozicionog društva „siminovci“, u porodičnom domu na Čuburi.
Diplomirao je na FDU 1959, kada je prvi put stao na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, da bi tri godine kasnije dobio stalni angažman u Ateljeu 212. Posle silnih predstava, kao znak zahvalnosti i za uspomenu, glumac bi dobijao knjige, i to retka izdanja.
Tako mu Dragoslav Mihailović knjigu „Kad su cvetale tikve“, i to izdanje Matice Srpske iz 1969. poklanja uz posvetu:
„Mom prijatelju Bati Stojkoviću da mi više ne kuka kako nema šta da čita“.
I Mira Trailović, upravnica Ateljea 212 piše mu silne posvete, nakon pedesetog izvođenja komada „Play Strindberg“ ili stote predstave „Krivice“…
Vuk Vučo, darujući mu svoje delo „Kako sam prestao da sisam prst“ 1983, ispisuje jasnu poruku:
„Mom prvom i možda poslednjem glumcu“.
Posle izvođenja „Balkanskog špijuna“ 1984. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Ljuba Simović ovako sumira svoje utiske:
„Dragom prijatelju za još jedno pozorišno zadovoljstvo“.
U glumčevoj biblioteci posebno mesto zauzimala su dela Borislava Mihailovića Mihiza. Svako, naravno, s posvetom. Najznačajnije, međutim, nije samo delo Mihiza, već jedno drugo. U pitanju je „Derviš i smrt“ Meše Selimovića, ali primerak na osnovu kojeg je Mihiz uradio dramatizaciju, prepun piščevih beležaka.
A Mihiz i Bata prijateljevali su još od glumčevih gimnazijskih dana, kada mu je pisac držao u kući Stojkovića časove matematike. Otuda i ne čudi što mu Mihiz poručuje:
„Dragi Bato, ovo je moj primerak knjige na kojoj sam radio adaptaciju Derviša u kome si mi igrao onog neponovljivog detferdera. Poklanjam ti ga u danima tvoje Oktobarske nagrade, da te podseti na jedan trenutak naše saradnje. Saradnje koja je tako davno otpočela časovima matematike u onoj sobici pod kajsijama na Čuburi“.
A Mihiz se te 1972. potpisuje kao „Četvrti Aleksin sin“, aludirajući time i na svojevrsno „bratstvo“.
Inače, svoje prijateljstvo su krunisali i time što je Mihiz bio Batin venčani kum.
Na knjizi Dušana Kovačevića „Bila jednom jedna zemlja“, kojeg je Stojković šaljivo prozvao svojim „kućnim piscem“, i u čijem je komadu „Profesionalac“ poslednji put stao na scenu samo mesec dana pred smrt, stoji posveta s rečima:
„…jedna priča o jednoj zemlji, koja je umrla pre nas“.
Glumcu Bećković na prvom izdanju svoje „Međe vuka manitoga“ davne 1976. piše: „Mlađem burazeru mog starijeg burazera“. Mislio je pritom na Žiku Stojkovića, Batinog brata. Taj čovek je posle rata, podsetio je Bećković na otvaranju izložbe, prvi priredio i objavio sabrana dela Jovana Dučića, Bore Stankovića, Slobodana Jovanovića …
A sam Žika Stojković na knjizi „Otisak“ 1996. svome bratu beleži:
„Ovo čudo od hartije, najnormalniji dani, u ova okupacijska, oskudacijska vremena – sa preporukom da nije za čitanje, već za čuvanje (zlu ne trebalo), sa poštovanjem i zagrljajem, Živorad“.
Osim domaćih stvaralaca, u biblioteci glumca nalazili su se i strani naslovi, koje su potpisali Erih Koš, Pavle Florenski, Handke, Sol Belou…
Teško da su, gotovo 20 godina nakon odlaska, zaboravljene role Bate Stojkovića u filmovima Miće Popovića, Slobodana Šijana, Gorana Paskaljevića… One uloge u ostvarenjima „Delije“, „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Varljivo leto 68“, „Balkanski špijun“…
Ili u teatru.
„Ako otkriješ tajnu glume, ne govori nikome“, podsetio je na Batinu poruku jednom pretencioznom tumaču pozorišta Milan Vlajčić u oproštajnom tekstu od Danila Stojkovića u „Vremenu„.
Danilo Bata Stojković je preminuo 16. marta 2002. u 68. godini.
U Adligatu će izložba biti otvorena do 27.decembra, a nakon toga „putuje“ u Inđiju…
Bonus video:
Dušan Kovačević: Ko to tamo snima
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare