Naša zatvorenost zbog epidemije možda jeste neprijatna, strašna, mesto gde ne želimo da budemo, ali svakako nije distopija, kaže Margaret Atvud, kanadska književnica koja je kreirala distopiju u romanu „Sluškinjina priča“ i potpuni kolaps civilizacije u delu „Antilopa i Kosac“.
Govoreći za BBC Radio 5, Atvud je objasnila da „distopija tehnički predstavlja uređeno neprijatno društvo u kome ne želiš da živiš“.
– Ovo naše društvo trenutno nije uređeno. Možda ljudi prave stanje koje je neprijatno, ali ovo nije nametnut totalitarizam, nije nametnuto uređenje. Ovo je hitna kriza – naglasila je Atvud.
– Biti u neprijatnoj situaciji, kao što je neki iznenadni napad, nije distopija. Jeste neprijatno, strašno, ali to nije nešto što je uređeno od strane vlasti koja vas kontroliše – rekla je autorka „Sluškinjine priče“.
Atvud (81) je napisala 18 knjiga poezije, isto toliko romana, 11 knjiga dokumentarističke proze, 11 zbirki kratkih priča, osam knjiga za decu i dobila značajne nagrade kao što su „Buker“, „Franc Kafka“, „Artur Klark“, i druge.
Autorka romana „Svodočanstva“, „Đavoli nakot“, „Godina potopa“, „Slepi ubica“, Mačije oko“ uporedila je teorije zavere oko povezanosti 5G mreže i koronavurusa, sa reagovanjem na epidemiju kuge u 14. veku.
– Kada dođe do širenja panike, ljudima je potreban neko koga će okriviti, jer ako možeš da nađeš krivca, onda možeš da ukloniš pretnju. Tokom „crne smrti“ ljudi su nalazili krivce u gubavcima, jer su oni išli iz grada u grad, u Ciganima, jer su putovali stalno, u Jevrejima iz svih uobičajnih razloga i naravno u vešticama. Znate za one veštice koje su izazivale kugu svuda? Ako uspeš da uništiš te ljude, možda nećeš imati kugu. Pretpostavljam da je uvek kod ljudi prisutan taj impuls da nešto zapale – rekla je Atvud.
Zavera oko 5G mreže je vodila do toga da su ljudi mislili da su svi telefoni sigirno povezani i da ih treba spaliti.
– Bar još nisu krenuli da spaljuju ljude! – kazala dvostruka dobitnica „Bukerove“ nagrade.
Atvud je kritikovala i političare, jer koriste ratnu terminologiju da objasne svoje delovanje spram pandemije.
– Srećan je onaj koji ima dobar imuni sistem i koji je dobio dobru lekarsku negu. Ali to što neko ne preživi, to ne znači da nije bio borac – to krivljenje žrtve, kao „nije se borio dovoljno“. Ja ne koristim tu vrstu govora. Ovo nije rat – naglasila je Atvud.
Predviđa da će ova kriza dovesti do toga da više cenimo lekare i medicinsku negu.
– Možete videti haos koji se dešava južno od naših granica. Neke države nisu dobile podršku i nemaju planove, stvari su poprilično teške. Ne zaboravimo, mi smo imali i ranije epidemije, čak smo imali planove kako da se borimo sa njma. Ali onda smo zaboravili na to i mnoge zemlje su ovu pandemiju dočekale nespremne – rekla je kanadska književnica.
Atvud, koja je u septembru izgubila svog partnera Grema Gibsona, kaže da joj je život od tada vrlo težak, ali da je vežbala da bude sama.
– Da teško je, ali ja nisam sama na planeti – dodala je poznata književnica.
Vreme u izolaciji je iskoristila da se seti svoje bake i svih žena koje su tokom Prvog svetskog rata plele i sakupljale potrepštine za vojnike na frontu, pa je rešila da i ona, pored učešća u onlajn programima, krene da šije zaštitne maske za zdravstvene radnike.
– Moja baka se pridružila grupi žena koje su plele u ruralnoj Novoj Škotskoj. Počele bi sa peškirima, napredovale do šalova. Onda, ako bi se pokazale dobro, prešle bi na čarape, i na kraju – vrhunac – na rukavice. Moja baka je bila grozna pletilja. Nikad nije odmakla dalje od peškira – kaže Atvud u kratkom dnevniku koji je objavio “Gardijan” i koji prenosimo:
– Često sam se pitala, koji je bio cilj tih grupa žena koje su plele stvari. Da li su one zaista obezbeđivale preko potrebne stvari ili su samo bile neka vrsta moralne podrške onima čiji su sinovi i muževi bili u opasnosti – da nešto rade sa rukama dok čekaju, čekaju, beskrajno čekaju?
Mogu da zamislim da se pletu čarape i rukavice za vojnike, ali peškiri za pranje na frontu? Fotografije blatnjavog, skučenog, smrdljivog rova ne pokazuju da je bilo mnogo kupanja. A peškiri moje bake da li su slati u tajno skladište gde su ih raspletali i vunicu koristili za nešto funkcionalnije? Dakle, u duhu peškira moje bake, možda ne mnogo korisno, ali nadajmo se da će poslužiti za fokusiranje uma i smisao ispunjenosti, predstavljam neke od mojih bizarnih aktivnosti iz samoizolacije. Neke od njih možete raditi kod kuće. Iako možda to ne biste želeli.
Neću se zamajavati preslaganjem fotografija, brisanjem starih fajlova, kopanjem po policama u ostavi, čuđenjem nad nekim stvarima koje bih našla tamo – što li sam baš to sačuvala, i šta je to uopšte? – ili čitanjem pisama momaka davno preminulih ili oćelavelih. Pretpostavljam da svi radimo nešto slično. Ili sređivanjem bašte, što bi se ionako dogodilo. Ili povratkom pravljenju peciva, nečega što sam radila u fabričkim količinama kada je oko mene bilo tinejdžera, ili su svraćali u povratku.
Umesto svega toga, okrećem se pravljenju hepo-kockica od vlakana sa filtera sušilice, kartona za jaja i parčadi sveća. Što bi to bilo spaljivano na deponijama, kad možete od toga da napravite hepo-kockice? Kako se to radi pokazala mi je grupa letačica na lakim avionima kada su me odvele na doručak u Vajthorsu, u Jukonu, još devedesetih godina, i pravim ih još od onda. One su i popularan poklon za praznike izvesnim članovima moje porodice kojima je lako udovoljiti.
Evo kako se to radi. Sakupite vlakna sa filtera sušilice. Prikupite kartone za jaja, sve onako različite. Prikupite okrajke sveća. Nabijte vlakna u džepove kartona za jaja. Istopite okrajke sveća u posudi kakva vam inače služi za takve svrhe tako što ga stavite u oveći tiganj sa ključalom vodom. Nemojte ih topiti direktno nad otvorenim plamenom. Prelijte istopljen vosak preko vlakana. Kada sve to očvrsne, isecite na kocke. Da citiram žene-pilote koje nikada nisu uzletele ka bespućima divljine bez neke od njih, za slučaj da im avion padne: “Najbolje proklete hepo-kockice koje si ikada video!”
Druga aktivnost kojoj se u poslednje vreme upuštam je proterivanje veverica sa tavanice. Čujete zvuke grickanja u plafonu? Takav vam je izbor, u ovom delu sveta: rakuni, posumi, pacovi, veverice. Verovatno su veverice, pomislila sam, i ispalo je tačno. Isprva sam ih terala puštajući vreli džez i esid-rok tačno ispod mesta koje grickaju, ali su one počele da cvile i ciče, pa sam dohvatila merdevine, prislonila veliku šerpu uz plafon i tukla po njoj velikom kutlačom. Da, znam, ne bi to trebalo da radim kad sam sama po noći. Mlađi naraštaj će me grditi kad pročitaju ovo, jer ljudi mojih godina padaju sa lestvi i lome vratove, posebno ako se ne drže za njih jer su vam potrebne obe ruke da biste bili po metalnoj šerpi. Neću to ponovo raditi, obećavam. (Sve do prve sledeće prilike.)
Rupu je konačno pronašao majstor za krovove – oni mogu da vam rade na kući sve dok ne ulaze unutra – a ja sam uspela da se popnem kroz prozor na ravan kraj krova i napunim je mlevenim jakim biberom. (Još beleški rukom Mladog Naraštaja koji mi je rekao: “Daj, ja ću to da uradim”, kome sam odgovorila “Prevelik si za to”. A to je istina – Mlađi Naraštaji ispadaju nekako viši, zahvaljujući hrpama hrane nakon rata, sredinom 20. veka, ali mi Mlađi Naraštaj. jeste pomogao da siđem pomoću različitih merdevina. Imaju duge ruke.) Kraj je veveričjem grickanju. Ne pokušavajte ovo sami. Ovo nije nikakva preporuka. (Pomahnitale bakice će to svakako uraditi. Ne mogu da ih sprečim, a nećete to moći ni vi). I bez brige. Dolazio je tip koji zaprašuje i oslobodio me je veverice. Tipovi koji zaprašuju (i devojke) mogu da rade na vašoj kući sve dok u nju ne ulaze.
To su bile moje diverzije. A sada da pređemo na ozbiljan posao: premotajmo događaje. Množe se poput miševa. Budući da su razgovori, festivali, dobrotvorni događaji koju su nekada bili analogni, sa stvarnim fizičkim telima okupljenim u slavi i veselju, sa ćaskanjem, zabavom i aplauzima, otkazani, morali smo da nađemo zamenu. Živi prenosi, video snimci, podkastovi, radio intervjui, Fejstajm događaji u kojima morate da držite telefon udaljen od lica za dužinu svoje ruke – i sve to završi na internetu, koji se u poslednje vreme ruši.
Meri Berd, koja se kao dobar poznavalac istorije antičkog Rima razume u krize i pandemije, zamolila me da uzmem učešće u emisiji BBC “Front Row Kate”, koja je obično posvećena pozorištu, ali sada nema predstava.
“Nešto malo, samo da ima veze sa kugom”, rekla mi je što me je odmah podsetilo na detinjstvo i čitanje horor literature, uključujući i celokupno delo Edgara Alena Poa.
Ko je to dozvolio da bude deo dečije biblioteke? Pa, u njemu nema seksa, to je verovatno bio izgovor, a deca toliko vole raspadajuće leševe, posebno one bez zuba, kao u priči „Berenisa“. Tako sam se vratila „Maski crvene smrti“.
Odlučili smo da postavimo „Masku crvene smrti“ koristeći samo ono što možemo pronaći kući. Izvukla sam božićni ukrasni papir i posuđe. Princa Prospera igrala je boca šampanjca, dvorjane čaše za vino, a za zamak su poslužili noževi i viljuške. Nije važno što ne možete otići na Vest End, možete gledati „Masku crvene smrti“ umesto toga. To je amatersko pozorište u najboljem smislu.
Zatim su usledile emisije koje emituje Nacionalni umetnički centar u Otavi, a u kojima kanadski autori predstavljaju knjige na jednoj od malobrojnih lokacija koje su im dostupne.
Moj sagovornik je bila Adrijan Klarkson, bivša guvernerka Kanade. U isto vreme smo otišle na univerzitet, kasnih 50-ih i početkom 60-ih godina, iako je ona pohađala anglikanski Triniti, a ja metodističku Viktoriju. Oni su imali odežde, mi moralnu ozbiljnost. Ali, Adrijen i ja smo obe studirale engleski jezik i književnost i šta je bolje nego da provedemo jedan sat u razgovoru o mnogim knjigama koje nismo čitale, ali bismo volele?Ako vas univerzitet nečemu uči, to je kako da govorite o stvarima o kojima zapravo ništa ne znate. U jednom trenutku mi se vajfaj ukočio i morala sam da trčim oko kuće tražeći signal. Baš kao u stara vremena.
Sledeće na mom onlajn programu je “zamena” za dva događaja koje obično radimo u maju u vreme prolećne migracije ptica na ostrvu Pele na jezeru Iri.
U međuvremenu, moja sestra i njena šivaća mašina brzinom svetlosti se kreću autoputem prema meni. Dobro, ne baš brzinom svetlosti, ali brže nego inače zbog malo automobila na putu.
Iskopala sam svoju drevnu šivaću mašinu, a nakon što sam je podmazala uljem i shvatila kako ponovo da je pokrenem, možemo da krenemo da šijemo zaštitne maske za naše zdravstvene radnike. Ovih dana sam čak našla i neke lastiše u kratkoj nabavci u kojoj sam bila – mora da se mnogo maski šije. Rezultat će možda biti kao sa peškirima moje bake – nesavršene, naborane, ali sa dobrom namerom napravljene. I, u nadi, da će biti funkcionalne. Držim palčeve.
Pratite nas i na društvenim mrežama: