Slavni Atom Egojan gost Festa: Srećni ljudi nisu zanimljivi

Kanađanin jermenskog porekla, rođen u Kairu, nominovan za dva Oskara i šest puta u konkurenciji za Zlatu palmu (osvojio je Gran pri žirija za film “Slatka sutrašnjica”) Atom Egojan (50) bio je gost 48. Festa, zajedno sa glavnim glumcem Dejvidom Tjulisom. On je našoj publici predstavio film “Počasni gost”, priču o Džimu (Tjulis), usamljenom sanitarnom inspektoru i njegovoj ćerki Veroniki (Lajzla de Oliveira), profesorki muzičkog lažno optuženoj za zloupotrebu položaja i seksualno iskrišćavanje maloletnih učenika. Džima nervira ćerkina tvrdoglavost, jer ona smatra da je zaslužila zatvor zbog nekih ranijih grehova, dok je Veronika ubeđena da je za sve kriv njen otac koji je bio neveran.Egojan, koga zovu I “Bergmanom iz Toronta”, ima veoma raznolik filmski opus (Egzotika, Slatka sutrašnjica, Felicijino putovanje, Ararat, Tamo gde je istina, Obožavanje, Kloi, Đavolji čvor, Zarobljenik, Zapamtiti) ali se u svojim delima često bavi istraživanjem ličnih trauma, tajnama, poricanjima, krivicom... U intervjuu za Nova.rs pričao nam je o ovom porivu, lepoti stvaranja, maleru sa Vimom Vendersom i o svom srpskom prijatelju...Kazali ste da su vas likovi iz "Počasnog gosta" dugo proganjali"? - Jesu, kao ljudi koji krše pravila. Bila mi je fascinantna situacija gde otac ne može da kaže ćerki sve što se desilo jer je ona tada premala a kada je porasla i to joj rekao, ona mu nije poverovala. To je postavilo zamku između njih dvoje. Međutim, otac na kraju dobija ideju kako da dopre do ćerke i to pomoću sveštenika u čijoj crkvi traži da bude sahranjen a koji zna očevu tajnu. Volim kada ljudi pronađu izlaz za svoje probleme, makar oni bili realizovani i posle njihove smrti. To nikada nije lako: u igri su razne sile i razne vrste drame i nema garancije da će se naši planovi i ostvariti, ali na nama je da planiramo i maštamo... Bije vas glas da u vašim filmovima praktično nema srećnog junaka. Da li biste se složili s tim?- Pa… Melanholični su, to je sigurno. I pate. Osećaju neku bol. Da li su baš nesrećni, ne znam. Mislim da svako traži nešto bolje. I mislim da postoje trenuci sreće i da imam čak i srećnih likova, ali oni su uglavnom skroz sporedni. Na primer, u "Počasnom gostu" ima jedna scena slavlja u restoranu. Povod je proslava doktoriranja neke devojke, ali nećete valjda o tome da pravite ceo film.Zašto da ne?- Mislim da su srećni ljudi oni koji su već pronašli neko rešenje i samim tim nisu toliko zanimljivi. Lepo ih je imati za prijatelje, u svojoj okolini. Ja volim umetnost koja izražava radost ali, kad malo bolje razmislim, nijedan od mojih omiljenih filmova nije ni o sreći ni o srećnim protagonistima. To nije nešto što me zanima da istražujem.

Da li zbog onog uvreženog verovanja da samo patnja rađa pravu umetnost?- U svojim ostvarenjima uvek tragam za načinima da razrešim stvari. To su elementi mojih zapleta i moje narativne strukture: ljudi koji pokušavaju da nađu izlaz iz svoje situacije. Ponekad ono što je dobro za njih proizilazi iz mračnih okolnosti pa se gledaocu ne čini da je sve tako ružičasto.Da li biste sebe nazvali optimistom?- Naravno, jer pravim filmove u kojima se moji likovi na kraju ipak izbore sa sobom a ja to mogu da podelim sa publikom, idem na festivale, vodim ovakve razgovore… Umetnost je optimistična po sebi, jer se nešto rađa, nastaje, stvara, baš kao što i ovi likovi stvaraju rešenja čak iako su pogrešna. Po meni, ima nečeg veoma optimističnog u sposobnosti da se oporavite, presaberete i dovedete sebe u red. Nekada, međutim, ti načini ispadnu pogrešni, vaša rešenja ispadnu loša, kao kada slomljena kost krivo zaraste, ali barem će rana kako-tako da zaceli. Glavni junak Džim dolazi i u inspekciju jednog kisoska brze hrane koji zatvara a čiji vlasnik sočno opsuje na srpksom. Otkud to?-  Tip koji psuje na srpskom je Srđan, moj dobar prijatelj. Sarađujemo preko 10 godina na mojim filmovima, a i on sam snima. Odličan je skaut za lokacije. On je Srbin iz Beograda koji sada živi u Kanadi. Ima ćerku Teodoru koja je upisala filmske studije. Došao je sa mnom u Beograd i prisustvovaće projekciji mog filma.Da li je tačno da vam je Vim Venders 1987. poklonio svoju nagradu kao mladom autoru koji najviše obećava?- Apsolutno tačno. Bila je to nagrada od 5.000 dolara koju je dobio za "Nebo nad Berlinom" na Festivalu u Montrealu. Učinio je to na konferenciji za medije kada je objavljena nagrada. Uzeo je ček i javno ga uručio meni. U novinama je izašla naša zajednička slika. U tom trenutku na svetu nije bilo srećnijeg mladog reditelja od mene. Eto vam dobrog primera sreće (smeh). Ali, ubrzo je sreću smenio stid. Nedelju dana kasnije odneo sam ček u banku, da ga unovčim. U to vreme sam bio go k'o pištolj i očajnički mi je trebala lova. Bankarska službenica je uzela ček i pita me, "Da li ste vi Vim Venders?" Samo što nisam zaplakao. Da li ste to nekada rekli Vendersu?- Jesam. Organizatori festivala su ispali fer i isplatili mi nagradu, a Vendersov ček još čuvam za uspomenu.https://www.youtube.com/watch?v=Jnr8g14spmU