Japanski arhitekta Kengo Kuma smatra se jednim od najznačajnih arhitekata u svetu. Nakon zavšetka studija na Univerzitetu u Tokiju 1979. nastavio je usavršavanje na Kolumbija Univerzitetu u Njujorku. Danas ima četiri biroa - najveći je onaj u Tokiju, zatim u Parizu, Pekingu i Šangaju. Njegov stil karakteriše povratak prirodi i osećaj prirode kroz boravak na zatvorenom. Tvorac je i novog tokijskog Olimpijskog stadiona koji je konstruisan upravo po njegovoj viziji - da je dizajn odraz emocionalnog sadržaja materijala i harmonije sa prirodom proistekle iz tradicionalnog poimanja japanskog stila gradnje.
Razgovarala: Tatjana Mladenović
Niste sigurno zamišljali da će i novi stadion ostati bez “pluća” za vreme OI, jer na kraju publike neće biti?
– Naravno da sam tužan jer se puno toga promenilo ne samo u vezi stadiona. Kad sam pravio stadion nisam ni pomišljao da će biti barikade i da neće moći da se dođe do njega. Kad sam ga projektovao zamišljao sam ga kao celinu za atletičare koji će trčati maraton i koji će iz Jojogi parka prolazeći pored hrama Meiji Jingu izaći na izlaz koji će ih dovesti direktno do stadiona. Stadion je zamišljen kao jedno veliko stablo oko kojeg je na hiljade pravih stabala, dok su koridori stadiona popunjeni vegetacijom koja prirodno osvežava. Međutim, zbog velikih vrućina leti, odlučeno je da se maraton trči u Saporu na severnom ostrvu Hokaidu gde su temperature leti manje. Tako da se taj sportski kontakt, koji bi povezivao stadion sa jednim od najvećih parkova u blizini, necé desiti. U međuvremenu puno toga se izdešavalo a zdravlje je najbitnije.
Vaša tokijska adresa je u starom tokijskom kvartu Kagurazaka, gde stoje vaše dve građevine, sada već kultni hangar La Kagu i hram Akagi, pretpostavljam da je to vaš omiljeni deo grada?
– Kagurazaka je vrlo intiman deo grada, živim tu dvadeset pet godina. Tokio kao grad ima značajnu istoriju što se topografije tiče, a nju najviše osećam upravo na Kagurazaki. Kaže se da je Rim grad sedam brežuljaka, Tokio ih ima na stotine, puno ih je nestalo zbog razvoja samog grada, ali Kagurazaka je deo koji je ostao netaknut što se toga tiče. Puno ulica imaju stepenice, a to odbija automobile, stare male uličice, sa malim radnjama, su zadržale potpuno svoj autentičan izgled. Zatim, volim Aojamu gde se nalazi moj tokijski biro. Blizu je Meiji Jingu hram, Gaien Mae ginko aleja i šuma, sada je tamo pored i olimpijski stadion, tamo sam igrao tenis, a kada bih do kasno ostajo na fakultetu, na Aojami je bila i moja omiljena sauna u koju sam odlazio pre odlaska kući.
Sad kada ste pomenuli tenis ne mogu a da vas ne upitam šta mislite o Đokoviću. Da li znate nešto o Srbiji?
– On je tako nepokolebljiv, stabilan i jak. Mentalno jak, zaslužuje veliko poštovanje. Srbiju ne poznajem, ali sam bio u Makedoniji, u Skoplju, pre deset godina. Bio sam pozvan da održim predavanje i lično me je zanimao projekat koji je arhitekta Kenzo Tange uradio za Skoplje nakon razornog zemljotresa. Taj projekat je bio izuzetan, ali samo mali deo toga se ostvario. Ne znam da li još uvek postoji, ali bilo mi je jako zanimljivo da obiđem na železničoj stanici u Skoplju Bar koji se zove Kenzo Tange!. Inače, žao mi je da vidim kako su političari čudno redizajnirali grad, razgovarao sam tamo sa kolegama i oni su naravno vrlo nesrećni kako grad danas izgleda. Tužno je videti jedno takvo stanje.
Uradili ste puno biblioteka. U Danskoj započinjete uskoro izgradnju Ibzenove biblioteke, nedavno je u Saitami, nedaleko od Tokija otvoren muzej sa bibliotekom, dok se na jesen na Univerzitetu Vaseda u Tokiju, otvara Internacionalna kuća književnosti, a nadimak joj je Biblioteka Harukija Murakamija jer će čuvati knjige ovog velikog pisca. Možete nam nešto reći o tom projektu?
– Znate, ja volim književnost Harukija Murakamija. Biblioteku sam koncipirao kao neku vrstu književnog tunela. Renovirali smo staru zgradu, petospratnicu, izgrađenu od betona u kojoj je nekad bilo pozorište za studente, gde je dolazio i sam Murakami dok je studirao na ovom fakultetu. Mi smo presekli zgradu i hodnik kako bi mogli da napravimo tunel, fasadu smo ofarbali u belo i stavili je u drveni ram. Kroz svaki detalj koji smo uneli u dizajniranju ove biblioteke trudili smo se da dočaramo Murakamijev svet. Prvobitna zgrada bila je prosečna, obična zgrada koja je u toj svojoj običnosti ipak posedovala nešto posebno. Znate, to otkrivanje nečega u nečemu sasvim običnom je važna tema, jer koliko intrigantan može biti naš sam svakodnevni običan život. I taj koncept se provlači, kroz Murakamijevu književnost. Isto se ponaša i arhitektura. Pronašao sam tu povezanost izmedju književnosti i arhitekture i projekti na bibliotekama me jako raduju.
Nekoliko puta ste pomenuli da vas je čuveni Kenzo Tange inspirisao da se bavite ovim poslom, pored njega da li postoji još neko ili nešto čemu se posebno divite?
– Kenzo Tange je bio heroj mog detinjstva. Za vreme Olimpijade 1964 po prvi put sam video njegove zgrade i bio sam očaran. Ali nakon toga, sedamdesetih, kada je počeo da gradi sve one monumentalne zgrade poput one u Saudijskoj Arabiji doživeo sam razočarenje zbog pravca u kome se generlno kretala savremena arhitektura. To je bilo vreme kada sam počeo da studiram, tako da sam baš tada ostao i bez svog heroja na neki način. Onda sam počeo više da istražujem tradiconalni stil, te su na mene delimično uticali i arhitekte poput Isoja Jošide kao i Togi Murana, koji su bili pioniri tzv modernog sukija stila gde su se koristili prirodni materijali i tradicionalna tehnika, ali u jednoj savremenoj celini. Voleo sam da odsedam po hotelima koji su oni radili. I dan danas smatram da ti hoteli imaju jednu posebnu udobnost.
Zatim, tokom studija moj idol je postao moj profesor Hara koji je po svetu radio istraživanje građevina ruralnih sredina. Vodio je sa sobom i grupe studenata, te sam tako sa njim dospeo do Sahare i to smatram mojim najboljim putovanjem koje sam ikada imao. Ta fascinacija kako su kuće i sela spojene u odnosu na prirodu za mene je neverovatno fascinantna, plus svako selo ima svoj stil, imaju različitu geometriju, dekoracija je različita kako idete iz sela u selo. Puno sam naučio u Sahari. Naravno tu metodu izgradnje u Sahari nemoguće je prilagoditi uslovima u kojima je naprimer savremena japanska arhitektura, ali to spontano prilagodjavanje prirodi je nešto što je na mene lično izvršilo najveći uticaj. Pri tom, ja sam i dalje u potrazi za nekom svojom originalnom metodom izgradnje.
Da li je onda taj u put u Saharu bio neka vrsta prekretnice vašeg pristupa arhitekturi?
– Sasvim sigurno. Nakon studija kada sam počeo da radim, japanska ekonomija je bila na vrhuncu, ljudi su želeli da grade neke čudne grandiozne projekte, puno ružnih zgrada je napravljeno. Imao sam sreću da je posao na jednom sličnom velikom projektu bio otkazan, te sam rešio da otputujem u unutrašnjost Japana. Rođen sam u Jokohama, takodje u jednom velikom gradu, te je moj jedini kontakt sa ruralnom sredinom bio odlazak leti kod rodbine koji su živeli u malom zabačenom meštascu na zapadnoj obali poluostrva Izu i jako lepe uspomene me vezuju za taj period. Kad sam rešio da napustim Tokijo i da se profesionalno prebacim u ta manja mesta, to je za mene bio na neki način kao povratak na mesto koje sam voleo kao dete. Deset godina sam radio na tim malim projektima. Tu sam učio i definisao svoj stil. Upoznavao sam se sa tradicionalnom japanskom arhitekturom i shvatio sam da je japanska tradicionalna gradnja vrlo sofistikovana, precizna i da je to nekako previše za mene. Želeo sam da se vratim prirodi što je moguće više i istovremeno da pojednostavim sam proces izgradnje.
Ali, vaša arhitektura je jako precizna u izradi detalja, vi takođe koristite tradicionalni kumiki tehniku, zar ne?
– Da, ali moja preciznost je potpuno različita i mnogo jednostavnija u odnosu na japansku tradicionalnu preciznost. Ja sam naučio kako da radim kumiki, ali je način na koji ga ja koristim potpuno različit u odnosu na tradicionalnu izradu i upotrebu.
Koja je vaša omiljena građevina?
– Falling Water od Franka Lloyda Wrighta u Pensilvaniji. Tu se zgrada i priroda stapaju u jedno. I ono što je neverovatno je da kišnica ide unutra u zgradu. Obično kada nam kišnica ulazi unutra to je veliki problem, ali ovde ona ulazi unutra i zatim izlazi napolju i taj duh te ideje kako je Wright iskoristio taj prirodni fenomen kao deo dizajna, jako mi se dopada.
Za kraj da li nam možete reći kako vi vidite budućnost arhitekture i koji je glavni cilj arhitekture danas?
– Mislim da će reciklacija biti najvaznija stragedija za novu gradnju.. Mi smo već napravili neke zgrade koristeći isključivo reciklirane stvare kako za enterijer tako i za eksterijer. Za dva restorana u Tokiju iskoristili smo stare bicikle i točkove i od toga smo napravili fasadu za novu zgradu, a unutrašnjost smo napravili od kompjuterskih kablova. Što se tiče cilja, arhitektura je bila dugo vremena instrument dominacije nad prirodom. Uništavali smo je. Danas arhitektura treba da bude instrument povratka prirodi. Naravno da nije jednostavan taj povratak, ali smatram da je to ostvarljivo, da to treba da bude najvažniji cilj i smatram da ja lično mogu da dodjem do tog cilja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar