0
Klimatska vanredna situacija inspirisala je umetnike širom sveta i proizvela cunami uznemirujućih radova, izložbi, performansa koji ukazuju na to "šta nas čeka". Međutim, mišljenja su podeljena - da li sve to podstiče na akciju ili parališući očaj?
„Budućnost je nekada bila fantastično mesto“. Pre dvadeset godina, BBC naučna serija „Tomorrow’s World“ prvi put je u dnevnim sobama širom sveta 1965. godine zamišljala izvanredne izume bliske budućnosti koji su dosad postali uobičajeni – poput veštačke trave, džepnog kalkulatora, mobilnog telefona i robotskog usisivača…
Dok su rane epizode bile optimistične 60-ih i pred kraj serije 90-ih i sanjale o boljim stvarima i svetovima, budućnost planete danas nikada nije izgledala, niti bila prikazana mračnije. Živimo u globalnoj klimatskoj vanrednoj situaciji, sa rekordnim toplotnim talasima širom sveta. Šumski požari su se prošle godine u Engleskoj povećali za četiri puta, a godišnji troškovi štete od poplava mogli bi porasti za 20 odsto zbog krize. Kako onda da maštamo sa ružičastim naočarima?
Izložba „Dear Earth“, koja je postavljena u galeriji „Hejvord“ u Londonu do početka septembra, prikazuje radove 15 međunarodnih umetnika koji ispituju, prema rečima galerije, kako umetnost može „produbiti naše psihološke i duhovne odgovore na klimatsku krizu“.
Dok se jedan deo umetnika bavi sociologijom, politikom i ekonomijom, drugi se fokusiraju direktno na prirodu. Veliki digitalni ekrani prikazuju video zapise, a svaka soba u prostoru posvećena je drugom kontinentu, piše „Gardijan“.
Sve ove izložbe imaju dublje korene. Godine 2009. izložba „Zemlja“ na Kraljevskoj akademiji u Londonu otvorila je pitanje klimatskih promena kroz apstraktnu umetnost.
– Nisam želela pingvine ili sante leda – objasnila je tada kustos Ketlin Sorijano za “Gardijan” dodajući:
– Želeli smo da ljudi imaju estetski odgovor!
Godine 2018. Majkl Pinski je u Londonu napravio instalaciju od pet staklenih kupola koje su povezane tunelima ispunivši ih česticama vazduha iz pet velikih gradova sveta. Svojim radom želeo je da ukaže na zagađenost vazduha.
Tu je i projekat „Eden“. Prvi put otvoren 2001. godine, postao je atrakcija u Kornvolu, sa svojom ogromnom ogradom sa više od 1.000 biljnih vrsta, koja je od tada procvetala, privlačeći više od milion posetilaca godišnje.
Sem Smit jedan od kreativnih autora novog Eden projekta koji će biti realizovan do 2026, želeo je da instalacija pomogne da se što više ljudi inspiriše na višestruku akciju.
– U prašumi možete da je osetite, vidite njeno obilje, osetite vlažnost i temperaturu na svojoj koži, čujete zvuk vodopada i neobičnu pticu – kazao je on, opisujući instalaciju „Blue“ (Beskonačno plavo), spomenik bakterijama visok devet metara koji ispaljuje prstenove pare.
Ostale izložbe pozivaju posetioce da završe priču. „Seeing the Invisible“, izložba virtuelne stvarnosti, poziva mlade posetioce da naprave mapu uma, ilustraciju ili kratak video zamišljajući šta je sledeće što će nam se dogoditi. Projekat Eden često koristi tehnologiju da bi gledaocima pružio priliku da vide planetu očima drugih vrsta.
Aplikacija „Pollinator Pathmaker“ sa AI zamišljala je vrtove iz pčelinjeg oka; audio iskustvo „Vegetalna transmutacija“ je ohrabrila slušaoce da posmatraju projekat „Eden“ kao što bi biljka mogla; dok je film „Kinomička botanika“ ovo doveo do krajnosti: snimljen iz perspektive krompira dao je novo značenje ulozi Jutjubera i doveo u pitanje naš antropocentrični pogled na svet.
Cilj ovih izložbi je da ponude pregled bliske budućnosti ali i da podstaknu promene.
– Ove izložbe mogu opipljivo pomoći ljudima da vizualizuju kako može izgledati drugačiji svet – kaže kustos Luk Kemp.
Viši kustos projekta „Eden“ Miša Kurson takođe ističe i da bi za razliku od umetnosti, „puke činjenice i podaci mogli da ostave osećaj bespomoćnosti i neangažovanja“:
– Imerzivna iskustva poput našeg moćnija su od govora o ekološkim katastrofama koje se već svakodnevno pojavljuju u medijima. To je pre pozitivan pristup nego apokaliptični.
Ali, da li nas eko-umetnost zapravo tera da delujemo? Studija koju je vodio Norveški univerzitet za nauku i tehnologiju ispitala je ponašanje posetilaca pomenute instalacije Majkla Pinskija. Koristeći intervjue i upitnik za merenje emocionalnih odgovora publike, zaključeno je da je izložba povećala nameru ljudi da deluju, ali da je vrlo mali broj posetilaca kasnije nastavio da prati emisije klimatskih kriza – nešto na šta su bili ohrabreni.
Proučavajući efikasnost različitih radova na festivalu eko-umetnosti COP21, istraživači Laura Kim Somer i Kristijan Klokner su kasnije definisali četiri kategorije ekološke umetnosti: ono što su nazvali utešnom utopijom (razigrane vizije boljeg sveta); izazovna distopija (oslikava negativne scenarije); osrednja mitologija (slike koje se oslanjaju na mit i folklor); i sjajna rešenja (prelepi prikazi prirode koji nude održive rezultate).
Otkrili su da su samo tri od 37 umetničkih dela imala pozitivan uticaj na ponašanje: Mur Vegetal, prerađeni tepih napravljen od cveća; Plavi kit, predstava uhvaćenog kita; i Putevi meda, 80 fotografija košnica širom sveta. Sva tri, otkrili su, pripadaju podskupu „sjajnih rešenja“; bila su uzvišeno lepa, bila su izložene napolju, jasno su pokazivala efekte ljudskog ponašanja i smatrane su nečim novim.
– Predlažemo da umetnost životne sredine treba da se udalji od distopijskog načina prikazivanja problema klimatskih promena… i da ima na umu moć nuđenja rešenja i naglašavanja lepote i međusobne povezanosti prirode – napisala je Soner u izveštaju.
Malkolm Majls, autor knjige „Art Rebellion: The Aesthetics of Social Transformation“, više je sumnjičav, tvrdeći da sve manje realistični prikazi prirode mogu umrtviti emocionalni efekat na gledaoca i dovesti do neaktivnosti.
– Ako eko-narativ postane zabava, poruka se može izgubiti: ljudi idu kući na kraju filma – kaže on.
Takođe, upozorava na štetne efekte klimatske umetnosti koja pokušava da kaže nešto dobro, ali uopšte nije dobra.
– Loša umetnost ne komunicira mnogo; isto je i sa impresivnim tehnologijama. Međutim, postoji nada, ako umetnost aktivno prikazuje budućnost i zamišlja šta bi alternativna budućnost mogla biti. To je važno jer nije lako predvideti nešto što još ne postoji. Osnovna poruka je: uvek postoje alternative za ono što stvari jesu, a drugi svet je moguć – kaže i zaključuje:
– Biće ogroman pritisak na nas da smanjimo sagorevanje fosilnih goriva kako bismo zaštitili životnu sredinu. Predstavljen je izolacioni materijal u obliku saća koji bi mogao da svede račune za grejanje na nulu i smanji naše oslanjanje na fosilna goriva. Ta budućnost tek treba da dođe u potpunosti, ali ako se prema umetničkim rešenjima odnosimo kao prema fantastičnim, a ne kao nemogućim naučnofantastičnim, možda ćemo imati bolje sutra.
Bonus video: „Gladujemo, smrzavamo se, a vi se plašite krompir pirea“ – Aktivisti „uneredili“ Moneovo remek-delo
