Ispovest gitariste Brejkersa (3) – Anton: Život su mi spasla dva albuma

Kultura 05. sep. 202122:27
Podeli:
Nebojsa Antonijevic Anton
Nebojša Antonijević Anton, Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

Hajde, za promenu, da se bavimo životom, kaže na početku poslednjeg dela ispovesti za Nova.rs Nebojša Antonijević Anton.

Nekome ko je više od 45 godina na sceni, uvek s gitarom u rukama, teško pada da priča o onome što nas je sve snašlo od februara prošle godine. Biti prikovan za kuću, umesto binu, Antonu je bilo nezamislivo. No, utehu je pronašao isključivši se od svega. Spas su bile knjige, muzika.

– Svestan sam koliko je zapravo svakom bilo teško to zatvaranje. Ni ne volim da se vraćam na to, jer je jezivo protreslo sve nas. Zbog svega sada drugačije posmatram stvari. Taj strah koji je sve vreme prisutan, a koji je u stvari najveći čovekov neprijatelj, u stanju je da pojede ljudskost, da slomi čoveka. Tera te da počneš sve da gledaš crno. Svakom čoveku je uvek bio najbitniji onaj drugi – prijatelj, okolina, bližnji. Ceo život si sa njima u susretu, u druženjima, uvek u tome tražiš smisao, i to je za svakog bilo najvažnije. A, onda se u jednom trenu sve preokrenulo, bivali smo bombardovani svim mogućim crnim informacijama, i strah je učinio da bližnji postane tvoj neprijatelj. A to nije i ne sme biti istina. Oduvek su postojale bolesti, a ja neću da dozvolim da se samo bavimo bolestima. Hajde, za promenu, da se bavimo životom!

Izvukao je silne pouke, i nada se da su i drugi nešto naučili, ali napominje da je svaki čovek u sebi samom podeljeno biće:

– I onda tako podeljeni delimo se dodatno. To je zastrašujuće. Ove nove tehnologije donele su to da svi misle da sve znaju, a postale su i neki izduvni ventil, gde ljudi nešto kažu i imaju osećaj da ih neko čuje. Ali, to je virtuelna stvarnost i nikako ne može biti isto kao kad sediš sa nekim i razmeniš živu reč. Nadam se da su ljudi sada shvatili koliko su nam bližnji potrebni, i ko su u stvari pravi heroji. Svi fabrikovani heroji su nestali, istopili su se…Heroji su ljudi sa prve linije. Možda su oni sa strahom radili svoj posao, ali su ga radili – u prodavnicama, bolnicama… Evo, video sam skoro ispovest vatrogasca koji je na Eviji gasio požar, bio je ispod ognja visokog 50 metara. To je ono što je veliko u nama ljudima – da si u stanju da prevaziđeš strah u sebi. Onda ti se otvori sasvim drugačija perspektiva, jer si važan drugome. Ta borba je bitna, jer život i jeste borba.

Budite kao deca

Sebe od samih početaka do dana današnjeg vidi kao dečaka koji se zapravo igra:

– To je arhetip. Bez te dečije igre ne postoji nijedna umetnost. Igra je u samoj srži umetnosti. Kad smo bili deca, kad nismo imali formiran logički sistem razmišljanja mi smo mislili srcem, duhom. Igrali smo se sve vreme. Jer, deca rasipaju energiju. I ta bezazlena energija klica je te igre. Svim najvećim slikarima ideal je bio da im potez rukom ide sam od sebe. Isto je i kad sviraš. Jer, ako sviraš i misliš istovremeno, onda nema ništa od toga. Zaboravi mišljenje kad sviraš – samo je osećanje bitno. U glumi je isto. To lepo kaže i gospod Isus Hrist – Budite kao deca.

Kopam korenje

Dok razgovaramo, okruženi raznovrsnim knjigama, od kojih su mnoge biografije velikana roka, prilazi nam ljubazni domaćin u knjižari i pita da li da utiša muziku, ako nas ometa.

– Nikako! Nikako bez muzike. Pa, muzika ne može da smeta – odgovor je Antona, dok iz zvučnika dopire glas Otisa Redinga.

Jer, radost kao i u klinačkim danima uvek, pa i sada gitarista i kantautor nalazi u muzici.

– Kopam korenje – tako ja to zovem. Stalno me privlači da slušam muziku koja je pra, pra, pra..Jer, sve to onda jedno drugo objašnjava u čitavom redosledu nastajanja. Spasili su mi život za vreme zatvaranja dva albuma – poslednji albumi Nila Janga i Boba Dilana. Te dve ploče sam „morao“ da slušam.

A kada ga upitate ko je najbolji gitarista svih vremena, kao iz topa odgovara:

– Džon li Huker! Ma, u stvari, kako ja mogu da kažem ko je najbolji. Znam koga ja najviše volim – Hukera, pa Hendriksa…Lista je ogromna!

Cane i još neki prijatelji preporučili su mu novu knjigu o Hendriksu, ali trenutno je okupiran klasikom:

– Vratio sam se Dostojevskom. Čitam ponovo „Kockara“. Kakav pisac! Zapravo, u svako svoje delo utkao je sebe.

A zašto kopa korenje? Pa, danas mu u muzici fali jedna stvar – pobuna. I toga ima na, za nekoga, najmanje očekivanom mestu – u jednoj od novijih pesama Vana Morisona. Rastajemo se uz ovu Antonovu sugestiju:

– Obavezno preslušaj „Where Have All The Rebels Gone?“

Kraj

Komentari

Vaš komentar