17
Geometrija je u svemu što nas okružuje. Sve što postoji ima svoju dužinu, širinu, i visinu. O prostoru, koji takođe ima ove elemente, ne razmišljamo mnogo, uzimamo ga za gotovo kao i vazduh koji dišemo, kaže za Nova.rs umetnica Ana Knežević.
Piše: Nikola Marković
U Salonu Muzeja savremene umetnosti Beograda otvorena je izložba „Geometrija praznine / Geometry of Void“ umetnice Ane Knežević, u okviru koje su izložene tri VR instalacije i dve svetlosno-zvučne instalacije u prostoru. Naziv izložbe referira na „među-prostor dobijen u distanci/razlici između fizičkog prihvatanja jasnih i postojećih elemenata, i delanja tela i čula pri uranjanju u konstruisan svet virtualne realnosti“, dok sama postavka predstavlja iskorak u radu ove autorke, gde su njena dosadašnja interesovanja na polju VR i prostorne instalacije spojena i usložnjena.
Dugo ste radili kako u domenu VR instalacija, tako i svetlosno-zvučnih instalacija, odvojeno jedno od drugog. Kada vam se i kako prvi put javila ideja o spajanju ova dva medija izražavanja? Da li je to bilo povodom ove izložbe, gde se u kustoskom tekstu naglašava „zanimljivo usložnjavanje u odnosu na ranije radove“, ili još ranije?
– Bavim se prostornim istraživanjima duže od 25 godina, kroz razne medije. Na početku kroz slike i crteže, potom kroz svetlosno-zvučne instalacije u fizičkim prostorima i kroz ambijente u fizičkim prostorima, a od 2017. u VR-u. Sva moja prostorna istraživanja kao osnovu imaju relaciju izmedju simetrije i harmonije prostora, praznine i energije prostora i posmatrača. Harmonija, balans i simetrija su ključni u svim mojim prostornim istraživanjima.
Prostor Salona mi je svojim volumenom omogućio da postavim segment virtuelnog i realnog prostora u interakciju, a o tome razmišljam već nekoliko godina, i imala sam nacrte za neke druge prostore. Finansijska podrška i produkcija, kao i dobar prostor, bili su ključni faktor da to odradim baš sada.
Naziv izložbe asocira takođe i na vašu prvi samostalni VR izložbu u Srbiji „Geometrija svetlosti“. Da li vidite vezu između ova dva rada, odnosno ideje geometrije u njima?
– „Geometrija svetlosti“, „Geometrija praznine“ ili „Ozvučena praznina“, instalacija sa Oktobarskog salona 2005, ili instalacija „Zvuk svetlosti“ iz 2007. iz Galerije Beograd, instalacija „Light on Void“ iz DKSG galerije iz 2011, ili VR instalacija „Voiding the Void“ iz 2019. izložena u Culture Hub prostoru u Njujorku… Sve ove instalacije imaju zajedničko osnovne elemente s kojima radim – prostor, zvuk i svetlost. Osim toga, svaka je vrlo specifična i odnosi se na konkretan prostor u kome izlažem.
Šta vam je u geometrijskim odnosima na polju instalacije, uopšte uzev, umetnički privlačno?
– Geometrija je u svemu što nas okružuje. Sve što postoji ima svoju dužinu, širinu, i visinu. O prostoru, koji takođe ima ove elemente, ne razmišljamo mnogo, uzimamo ga za gotovo kao i vazduh koji dišemo. Kroz svoja prostorno geometrijska istraživanja pokušavam da naglasim prostor praznine, dok stvarajući harmonične izbalansirane situacije izoštravam percepciju posmatrača ka sferama suptilne materije, kao važnog dela stvarnosti.
Nasuprot formalnoj rigidnosti samog pojma geometrija stoji „poimanje energije kroz realan i relativan prostor“, odnosno „osećaj telesnog uranjanja u apstraktne prostore“. Da li ste na umu imali ovu formalnu pojmovnu suprotnost i način na koji se ona odražava u percepciji samog dela?
– Za mene geometrija nije rigidna – ona je osovina sveta u kome živimo. Samo nije vidljiva čulima. Mi živimo u svetu dualnosti, i suprotnosti su deo te realnosti. Transcendiranje dualnosti kroz umetnost donosi potencijal za novi doživljaj sveta u kome živimo, makar i na trenutak. U tom trenutku, večnost i sadašnjost mogu da se susretnu ako smo dovoljno budni i prisutni.
Izlagali ste i ranije u Salonu MSUB. Budući da su vaše instalacije u direktnom odnosu sa prostorom, možete li nam reći kako doživljavate ovaj konkretan izlagački prostor i na koji je način on uticao na način postavke?
– Salon je jako zanimljiv prostor. Na prvom mestu energetski, a ima mogućnost da se menja i transformiše sa zidovima koje dodate. Ja volim prostore koji jednostavno i lako mogu da se reartikulišu, ili da se na različite jednostavne načine aktiviraju nove situacije i tako aktivira potencijal tog prostora.
VR instalacije koje možemo da vidimo u Salonu su već bile postavljane u Njujorku, ali verovatno u drugačijem kontekstu?
– Dve VR instalacije sa ove izložbe su već prikazane u Njujorku, ali u prostoru za eksperimente u umetnosti i tehnologiji. Prostor u Njujorku je bio značajnije manji i fokus je bio isključivo na VR instalacijama, dok u Salonu osim VR-a radim i instalaciju u prostoru. Samim tim promenjen je kontekst i načini na koje će posmatrači čitati radove. Moji radovi su minimalni i poetični i otvoreni su za različita čitanja i učitavanja u odnosu na prethodna iskustva svakog posmatrača. Odnos prema svetlu i prostoru je takođe ličan, i svako u njega učitava ono na šta je kulturno ili duhovno pripremljen.
VR instalacijom se bavite od 2017. godine, i u tom smislu ste već stekli zavidno iskustvo. U kakvoj je korelaciji napredak same VR tehnologije – kako hardvera, tako i softvera – sa onim što su vaše umetničke ideje realizovane putem ovih medija?
– VR je za mene isključivo sredstvo. Ja se i u VR- u bavim osnovnim likovnim elementima na minimalan način. Moje VR instalacije nisu tipične, tj. ne koristim ovaj medijum kao neko ko se tipično bavi njime, nego gotovo kao slikar koji mašta u VR-u i može da prevaziđe granice fizičkog prostora, da realizuje nešto o čemu su mnogi slikari maštali. A to je – da uđu u sliku, u boju, u prostor slike! VR čini to mogućim!
Kada govorimo o odnosu umetnosti i tehnologije, takođe je veoma goruće i aktuelno pitanje AI softvera i veštačke inteligencije koja generiše nova umetnička dela. Da li vas i na koji način ovo pitanje intrigira kao umetnicu?
– Ne intrigira me pitanje veštačke inteligencije kao umetnicu, jer iza vestačke inteligencije stoji čovek. AI mi nije ni zanimljiva ni privlačna kao pomoćno sredstvo za umetnost. Ostajem otvorena da vidim kako će drugi koristiti AI. Sigurna sam da će biti puno raznih nezanimljivih pokušaja, ali možda nas nešto nekad u budućnosti i prijatno iznenadi. Da mi je neko pre samo 10 godina rekao da ću da radim VR, ja bih se smejala. Takođe, da mi je neko rekao, kada sam upisala FLU, da ću se baviti instalacijama – mislila bih da se šali. Život je pun nepredviđenih situacija i dobro je biti kritičan, ali i ostati otvoren.
Bonus video: Uroš Đurić