4
Živim u Čikagu, koji je ravan i predvidiv grad. A Beograd je sušta suprotnost. Prelep je, sav na brdima, ima bogatu istoriju, tradiciju koja je očita. I nikada ne znate šta će se, dok idete s kraja na kraj grada, desiti, kaže američki književnik Džesi Bol, čija je knjiga "Autoportret" objavljena kod nas.
„Nisam spavao sa ženom sve do svoje dvadeset druge godine, i verujem da sam pre toga zbunio mnoge žene. Sigurno su mislile da me ne zanimaju. U stvari sam bio krajnje stidljiv, ali samo u tom pogledu. U svemu ostalom bio sam samouveren, čak agresivan“… Ovo je delić uzbudljive ispovesti hvaljenog američkog pisca Džesija Bola koju donosi u autobiografiji naslovljenoj „Autoportret“.
Jedan od najzapaženijih američkih pisaca nove generacije rođen je u državi Njujork 1978, u porodici irsko-sicilijanskog porekla. I dok je prvu knjigu poezije objavio 2004, tri godine kasnije iznedrio je iz sebe i prvi roman. Ovaj „autor mnogih apsurdnih dela“, laureat niza književnih priznanja, koji je preveden na više od 20 jezika, danas radi u Institutu za umetnost univerziteta u Čikagu. A „Autoportret“, ta „hipnotička autofikcija“, koju je napisao u jednom danu, prva je Bolova knjiga prevedena na srpski i objavljena u izdanju kuće „Lom“.
Džesi Bol, kojem Srbija nikako nije strana, s obzirom da ju je pohodio mnogo puta i voli je, a naročito Beograd, u razgovoru za Nova.rs, koji je vođen putem Zuma, otkriva šta mu, kao piscu, znači još jedan prevod:
– Znate, rođeni smo u svetu u kojem želimo da nađemo ljude koji imaju nešto slično s nama. A ti ljudi ne moraju da budu rođeni u tvojoj zemlji, niti da govore tvoj jezik, ni da budu u tvojoj starosnoj dobi. Možda su veoma stari, ili samo što nisu umrli, ili će tek biti rođeni, ili žive negde na kraju sveta… A ono što je najdragocenije kad su posredi prevodi knjiga jeste to što stižu do ljudi koje bih voleo da upoznam, a nema drugog načina do putem romana.
I koliko ste ljudi upoznali zahvaljujući knjigama?
– Mnogo, a naročito kad sam putovao na različita mesta, gde sam imao promocije i potom pričao s ljudima. Često me ljudi i sami kontaktiraju putem mejla i društvenih mreža. Pisali su mi iz Kine, Australije, Argentine, Meksika, Indije, odasvud… Jednom sam imao veliku svađu sa urednicom u izdavačkoj kući zbog svog romana. Imali smo raspravu zbog jednog zapleta – želeo sam da ostane onako kako sam napisao, a ona je insistirala na promeni. Insistirala je na pravoj vatri, a ja sam želeo da to bude nešto što junak zamišlja. I na kraju sam morao da popustim, jer su me pritiskali i drugi urednici, izdavač. „Imaš svoju vatru“, rekao sam joj, i promenio zaplet. A kada sam otputovao u Kinu, išao sam ulicom i prišao mi je jedan čovek, pitajući me da li sam Džesi Bol. Onda mi je rekao kako je pročitao baš tu moju knjigu i da ne razume jedan deo koji je trebalo, po njemu, da bude drugačiji. A baš je govorio o tom zapletu. I pomislio sam: „O Bože nije trebalo nikada da poslušam urednicu“.
Posle 14 hvaljenih dela, otkud to da ste se odlučili da čitaocima predstavite memoare „Autoportret“, pogotovo što ste još uvek relativno mladi za autobiografiju?
– Pa, to je tačno (smeh). Ali, sa svakom knjigom pokušavam da ponudim nešto novo, čudno, ne nužno eksperimentalno. A pisanje memoara odvelo me je na teritoriju u koju drugačije ne bih otišao. Ranije sam uglavnom čuvao svoju privatnost, prošlost, lične preference… Ali, pomislio sam da bi prošlost bila zanimljiv prostor za istraživanje, i zbog sebe, i čitalaca. Otkrio sam davno francuskog pisca i slikara, koji je napisao sličnu knjigu, koristeći specifičan metod autoportreta. Napisao je kratke memoare kad je imao 39 godina i rekao sam sebi da ću krenuti njegovim stopama.
Pričate o Eduardu Luviju? Ali, nakon što je napisao tu knjigu, ubio se…
– Da, jeste… Ali, ja to neću uraditi (smeh). Kod njega me je opčinilo što su njegovi narativi veoma precizni, hladni, kako emotivno, tako i istorijski. Čini mi se da je bio teška osoba. Ali, bio je jasan spram onog što oseća i misli dok piše. Bilo mi je to blisko, imao sam osećaj društva. Ponekad možemo da izgubimo nadu u ovom društvu, životu, da se osećamo odvojenim od svih drugih. Ali, tu su knjige, koje vam pružaju neku imaginarnu vezu, čak i kad su stvari o kojima književnik, poput Luvija, piše – teške za čitanje.
Priču „Autoportreta“ otvarate u Njujorku 1978. godine, kad ste i rođeni. Kad uporedite to vreme s današnjim, koliko se za ovih 46 godina Njujork promenio?
– Potpuno je transformisan u svakom smislu. U 19. veku Njujork je bio uspavani grad, u kom su se gradili brodovi, a nastanjivali su ga kapetani brodova koji su plovili Atlantikom ili Pacifikom. U moje vreme, osamdesetih, dok sam odrastao, u Njujork se vratilo mnogo hipika. Moji roditelji su bili hipici. Otac je protestovao protiv Vijetnamskog rata, i uhapšen je na stepenicama Kapitol hila zbog učešća u antiratnoj akciji. I kad su se vratili u Njujork, taj grad je bio još uvek intiman, no onda je korporativni novac sve preuzeo. Bankari, berzanski radnici naselili su Njujork i grad je postajao kulturno sve bleđi. Stare kuće, u viktorijanskom stilu, građene su po nekom planu, a onda su najednom nove počele da niču svuda. A ti ljudi, koji su ih gradili, nisu imali dobar ukus. I detinjstvo, koje sad proživljavaju deca u Americi, potpuno je različito od onog koje sam ja imao. Otišao bih iz kuće u osam ujutru, lutao gradom, vratio se kad bi počeo da pada mrak. Moji roditelji nisu ni znali gde sam, ali nisu brinuli. A danas, bar na Long Ajlendu, deca su uglavnom u kućama, napolje ni ne izlaze…
Da li je bilo teško vratiti sva ta sećanja koja sežu od 1978. do 2017. kad okončavate knjigu?
– Nije, jer volim da razmišljam o prošlosti, da pravim liste stvari kojih se sećam. Ako mi kasni avion, uzmem parče papira i pravim beleške o svakoj kući u kojoj sam bio tokom poslednje dve godine. Volim da vežbam memoriju. Imao sam mnogo toga u glavi dok sam pisao knjigu. Ali, ona je zapravo više niz anegdota i misli.
Koliko nas prošlost i sve ono što smo doživeli definišu?
– Mislim da se borimo stalno s tim. Prošlost i životno iskustvo jesu neka snaga, iz koje izvlačimo zaključke, i naš svakodnevni govor „začinjen“ je anegdotama iz prošlosti. Ali, ta prošlost nam, na neki način, predstavlja i teret koji vučemo. I može i da nas ograniči. Trebalo bi, kad je prošlost posredi, da je se oslobodimo, kad je to neophodno, ali i da duboko uronimo u nju, kad je to potrebno.
Kritičari su primetili da će „Autoportret“ čitaoca ostaviti okrepljenim, inspirisanim, ali i pomalo uplašenim… Ili da su memoari autentičan pogled na ono što život zaista jeste, umesto „parametara“ koje nam društvo nameće . Da li vam je to zaista i bila namera?
– I mene je zanimalo zašto uplašen… Pretpostavljam da je knjiga iskrena, zbog čega može malo da uplaši, i da su neka moja životna iskustva bila toliko teška da je nekom mučno da ih čita. Pišući knjigu pokušao sam da izbegnem zamke koje su uvek deo „regularnih“ memoara. Vladimir Nabokov je, po meni, jedan od najvećih pisaca ikada, ali kad pročitate njegove memoare „Pričaj, sećanje“, shvatite da je egoističan, surevnjiv čovek, koji je želeo da svi misle kako je jedan od najpametnijih ljudi koji je ikada hodio ovom planetom. Narativ, koji se provlači kroz celu autobiografiju, jeste da je izuzetan u svemu, a njegovo sećanje kompletno, pa se tako seća dana iz 1905. godine, kad je šetao ulicom, a devojka prošla pored njega na biciklu. Međutim, naše svakodnevno iskustvo ne može biti tako precizno, izlomljeno je, poput stakla, svuda su razbacani delovi. Živimo isprekidano i mislim da bi knjiga trebalo da ovaploti tu razlomljenost, ukoliko pisac želi da bude istinita.
A da li je bilo mesta fikciji dok ste pisali memoare?
– Trudio sam se da ne bude, mada se fikcija, koju bih ja nazvao mogućom mitologijom, uvek nekako uvuče. Recimo, s prijateljem ste 1989. godine uspeli da krišom uđete u fabriku u kojoj ne biste smeli da budete, i uplašili ste se kad ste shvatili da neko može da vas uhvati, pa ste pobegli. I događaje iz tog dana prepričavali biste mnogo puta. A sa svakim novim prepričavanjem roditeljima, prijateljima… samo bi se priča menjala, dobijala neku vrstu magije, postajala veća od života. I to je ta lična mitologizacija, prirodan proces koji ne može da se spreči.
„Los Anđeles tajms“ okarakterisao vas je kao jednog od najambicioznijih i najprovokativnijih majstora reči. Vidite li sebe kao provokatora?
– Lepo je kad vas neko vidi kao provokativnog pisca, jer mislim da knjige ne treba da služe samo za zabavu. Knjige koje volim jesu one koje mi prave društvo, omogućavaju da zaista upoznam autora, da me izazove nečije životno iskustvo ili misao. I u tom smislu knjiga te može promeniti. Mislim da danas u Americi izlazi toliko knjiga koje su već prežvakane. Kao da imamo fabriku punu krava koje samo, umesto hrane, prežvakavaju knjige. I samo konzumiraju jedne te iste knjige bez da o bilo čemu razmišljaju ili da osećaju nešto. A takve knjige, iako su smeće, veoma su tiražne. A ja pokušavam da podelim autentično, pa i teško iskustvo svog života i zato takva knjiga može da bude provokativna.
U knjizi pišete: „Nemam više ni za šta da se pripremam, osim za svoju smrt. A za smrt se pripremam smejući se“. A može li se čovek pripremiti za smrt smehom, umesto strahom?
– (smeh) Mislim da je to tipična srpska rečenica. Mnogi srpski pisci su, čini mi se, zapisali sličnu misao. Ako iko može da razume tu rečenicu, onda su to Srbi.
Više puta ste dolazili u Srbiju. Kako ste se uopšte obreli ovde i zašto se iznova vraćate u Beograd?
– Pa, prvi put sam došao da bih pomogao prijatelju oko jednog filmskog projekta. I toliko mi se svideo Beograd da sam stalno ponovo dolazio. Divan je Beograd, ma fantastičan!
A šta vam je toliko fascinantno u Beogradu?
– Znate, ja živim u Čikagu, koji je ravan grad. I mnoge stvari u Čikagu su tako predvidive. Mnoge od njih su i loše – na primer nije neobično da čovek bude upucan na ulici. Tužno je i što je većina biznisa identična. Ako odete u jednu ulicu sve radnje, prodavnice su iste. Korporativni uticaj je učinio svoje. Ima u Čikagu i stvari koje su tako dosadne. A Beograd je sušta suprotnost. Prelep je, sav na brdima, ima tu bogatu istoriju, tradiciju koja je očita. Na zgradama uočavate istoriju, sve one živote koji su nikli i otišli. I nikada ne znate šta će se, dok idete s kraja na kraj grada, desiti. I te male radnje su divne, a vlasnici i rade u njima. Ima prostora za nastojanja pojedinaca, za male, porodične biznise, restorane, prodavnice… Volim i ulice Beograda, na kojima vidite različite istorijske ere. A Kalemegdan je jedno od najlepših mesta na celom svetu.
Imate li omiljeni deo Beograda?
– Postoji jedan mali kafe kraj Kalemegdana koji se zove „Skica“. Unutra su merdevine, i volim da se popnem uz njih i sednem na malu stolicu, gledam i uživam.
Pomenuli ste srpske pisce. Koliko znate o našoj literaturi?
– Znam nešto, ali trudim se naučim još. Volim već dugo Vaska Popu. Počeo sam karijeru kao pesnik, i kad sam prvi put čitao Popinu poeziju, bio sam oduševljen. Obožavam i Danila Kiša. Imam u svojoj biblioteci 14 Kišovih knjiga. Imam i klasike – Ivu Andrića, Milorada Pavića…
Dobili ste mnoga priznanja, poput Plimpton nagrade, ili Berlinske nagrade, bili ste stipendista Gugenhajm fondacije. Doprinose li one nešto piscu?
– Nagrade su takve da ako ih dobiješ, to ti ne znači mnogo, a ako ih ne dobiješ onda je to veoma neprijatno (smeh). Mislim da je to situacija s nagradama. Glavna stvar s njima jeste da tvoj rad približavaju većem broju ljudi, da skreću pažnju na tebe. A za pisca je neophodno da svojim radom nekog dotakne.
Jeste li vi veseli apsurdista, kako vas je „Njujorker“ nazvao?
– (smeh) Više bih voleo da o meni misle samo kao o apsurdisti. Pokušavam da pišem knjige koje su bliže onome kakav je svet u kojem živimo, a uglavnom ga ne razumemo. Stalno nas zbunjuje, ne znamo šta se upravo desilo ili šta će se desiti. Taj ambiguitet, kontradikcije su ono što živimo, i vode apsurdnosti. I zato mislim da je bolje biti apsurdista nego samo romanopisac.
Očekujete li da će „Autoportret“ voditi novim prevodima vaših knjiga na srpski?
– Zavisi od toga da li će „Autoportret“ dobro proći. Bilo mi bi veliko zadovoljstvo da i moji drugi romani budu prevedeni, jer mislim da u Srbiji mogu mnogo bolje da me razumeju nego na nekom drugom mestu.
Bonus video: Vladan Matijević
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
