0
Premijera dokumentarnog filma "Film davne budućnosti", čiji je idejni tvorac Darko Bajić, biće održana 15. novembra u 19 časova u Mts Dvorani. Taj tako višeznačno naslovljen dokumentarac publici donosi jedno sasvim neobično iskustvo.
Bajić je seo za sto s kultnim sineastima Đorđem Kadijevićem, Zdravkom Šotrom, Borom Draškovićem i Mišom Radivojevićem i razgovarao o čemu drugom do o filmu!
Dokumentarac „Film davne budućnosti“, koji je režirao Siniša Cvetić, a producentski potpisali Darja Bajić Božović i Saša Sailović predstavila je na današnjem susretu s medijima autorska ekipa.
Darko Bajić, koji je pozvao četvoricu bardova režije, želeo je da iskoristi digitalnu tehniku kako bi ispričao storiju o filmu iz vizure sineasta koji su, snimajući analogno, morali da iskoriste svaki kadar.
– Došli smo da u ovom teškom vremenu, vremenu jednoumlja dozvolimo sebi da razmišljamo svojom glavom. I imaćemo sreću da 15. novembra s učesnicima filma podelimo prvo gledanje „Filma davne budućnosti“.
Reditelj Siniša Cvetić istakao je da nije teško napraviti film kada četvorica bardova režije, s kultnim ostvarenjima iza sebe, sede jedan preko puta drugoga:
– Bila nam je želja da taj razgovor među njima bude spontan, ali nismo znali šta ćemo dobiti, u kom će pravcu ići. Nama je bilo važno da čujemo šta naši najiskusniji reditelji misle o današnjoj kinematografiji, prošlosti, budućnosti, šta se promenilo, šta nam nedostaje sada… Film se stvorio sam od sebe.
Dokumentarac je snimljen sa čak sedam kamera u jednom nevelikom prostoru, što je, prema rečima direktora fotografije Zorana Jovanovića Žofra, bio izazovan zadatak:
– Želeli smo da stvorimo utisak da, dok oni razgovaraju, kao da kamere ne postoje, da su nevidljive i da akcenat bude na njihovim mislima.
I dok film traje 90 minuta, sam razgovor sineasta s Darkom Bajićem trajao je, kako je otkrio autor, više od tri sata:
– Šotra je stalno vikao: „Aman, Bajiću dosta s pitanjima više! Pusti nas da idemo kući“. Ali, ono što je najbitnije jeste da smo se osećali kao kod kuće. Mislim da smo uspeli da pokažemo atmosferu s snimanja, tu radost susreta i druženja naših reditelja. A najvažnije u ovoj priči jeste taj spoj studenata Fakulteta dramskih umetnosti koji su snimali, i aplauza koje su ti velikani dobili od njih na kraju snimanja.
Jedan od aktera dokumentarca Đorđe Kadijević u jednom trenutku filma podseća da je Jugoslavija imala veliku kinematografiju koja se „raspala u konfete“, a na susretu s medijima istakao je značaj „potezanja teme filma“:
– Možda je danas najbitnije pitanje kakva je sada filmska umetnost, o čemu govori, kako da se gleda na nju. Mi smo razgovarali na tu temu zahvaljujući lucidnosti Darka Bajića, koji je skovao plan da našu radoznalost zadovolji. Zamislili smo se dobro šta smo radili i koju vrednost ima sve što je učinjeno. Nažalost, moj stav jeste da je ne samo naša, već čitava svetska kinematografija sada u velikoj krizi. I to nije od juče. Danas ne možemo reći ni za jednu kinematografiju da ima jasno eksponiranu stvaralačku paradigmu, kakvu je imao italijanski film za vreme De Sike, francuski u vreme Godara ili Šabrola, ruski u doba Tarkovskog, američki u vreme Orsona Velsa. Danas je teško odgovoriti na neka vrlo prosta pitanja – ko je najbolji svetski reditelj, najveći pisac ili slikar. Ranije generacije su mogle da daju odgovor na to pitanje, primera radi Tomas Man, Pikaso, Kurosava, Tarkovski – kazao je Kadijević.
Ocenio je i da se nalazimo u prolaznoj, ali opet silaznoj putanji kulture u celom svetu:
– Najteže je reći šta je primarna tematika, paradigma u našoj filmskoj umetnosti. Snima se sve i svašta bez generalne usmerenosti. U takvoj situaciji nije čudo što je film za proste ljude jako prihvatljiv u svom šarenilu, a odbojan za ljude koji su na višem duhovnom nivou. Čak naši najbolji reditelji priželjkuju apstinenciju da se ne bi upisali kao autori u vremenu koje je sasvim neautorsko. Oscilira na granici između populističkog kulturno-zabavnog žanra i ispolitizirane kvaziestetike – stav je Kadijevića, koji jedini izlaz vidi u individualnom revoltu.
Još jedan legendarni reditelj Zdravko Šotra, koji iza sebe ima preko 130 naslova, u filmu otkriva da je tokom karijere radio s više od 500 glumaca koji su rođeni u tri različita veka.
– Bila je ovo za mene prilika da prođem kroz svoj život. I kad ga uporedim s današnjim dobom, shvatam da živimo u vremenu kada imamo bataljone autora kojima ni ne znamo imena. Snima se mnogo, i dešava se da jedan autor snimi samo jedan film, i posle toga ništa više. Stvaralačke ličnosti, koje su stubovi u svim oblastima kulture, danas nestaju. Nema više ničega što će ostati, na delu je takvo razvodnjavanje – primetio je Šotra.
Osim ovog dokumentarca, napravljena su još četiri filma, sa svakim sineastom ponaosob, otkrio je Darko Bajić. A i nakon premijere 15. novembra u holu Mts dvorane posetioci će moći da pogledaju izložba s fotografijama Stefana Vacića načinjenim tokom snimanja filma. Izložba će trajati do početka decembra.
Bonus video: Snimanje serije „Kljun“
