Aleksandar Deroko – veliki duh, šarmer, drug Pikasa i Rastka

Kultura 14. jul. 202023:10 > 15. jul. 2020 00:50
Podeli:
Aleksandar Deroko Foto: promo Galerija SANU

Čini mi se da mnogi ljudi prođu kroz život zatvorenih očiju. Ja sam ih bogami držao širom otvorene, izjavio je svojevremeno akademik Aleksandar Deroko (1894 – 1988).

Izložba “Radovi Aleksandra Deroka u Umetničkoj zbirci Srpske akademije nauka i umetnosti”, autorke Jelene Mežinski Milovanović otvorena je 6. jula u Galeriji SANU. Publika ima priliku da vidi 107 Derokovih slika i crteža, što je povod da se prisetimo ove svestrane i jedinstvene ličnosti srpske nauke i kulture.

Naučnik, umetnik i pedagog, intelektualac širokog polja interesovanja, stvaralac neiscrpne radne energije, ratnik, sportista, znamenita ličnost Beograda svog vremena, šarmer, Deroko je bio miljenik društva.

Rođen je 1894. godine u građanskoj porodici intelektualaca u samom centru Beograda, gde je i maturirao 1913. i iste godine upisao Tehnički fakultet.

Aleksandar Deroko, Foto: izvor svetigora.com

Bio je jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911. godine osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1.000 metara nizvodno slobodnim stilom.

Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su od 1910. do 1912. organizovali prvi mladi modelari u Srbiji.

Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1.300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.

Svoju ljubav prema letelicama i letenje prikazuje i na crtežima sa uspomenama iz detinjstva -„Majka kuva kafu“, „Alasi“, „Jeroplan 1910. godine“, „Nacrt za naslovnu stranu knjige ‘I ondak je jeroplan leteo nad Beogradom'“, „Prvi jeroplan nad Beogradom“…

„Jeroplan 1910. godine“, 1983, Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

“Da kažemo nešto o tadašnjim kupaćim kostimima, koji su bili čitava garderoba: muškarci su imali poprečno štraftaste trikoe zakopčane spreda dugmićima, sa kratkim rukavčićima na mišicama, sa nogavicama često do kolena… Žene i devojke su najčešće nosile šešire protiv suvišnog sunca, a kostime od listera ili druge tkane materijale, i to iz dva dela, sa donjim delom čije su nogavice do ispod kolena, dok je gore bila široka bluza sa rukavima do lakata i pojasom oko struka. Na nogama su obično bile patike ušnirane pertlama, često preko visokih čarapa”, jedno je od sećanja Aleksandra Deroka.

Nakon rata 1918. nastavio je studije u Rimu, kasnije u Pragu i Brnu. Diplomirao je na Arhitektonskom odseku beogradskog Tehničkog fakulteta 1926. godine.

Pročitajte još:

Kao stipendista francuske vlade usavršavao se u Parizu 1927. i na „Écoledeshautes études“ tokom jednog semestra, specijalizirao je srpsku srednjovekovnu arhitekturu pod mentorstvom Gabrijela Mijea.

U Parizu se družio sa Pablom Pikasom, Savom Šumanovićem, Korbizijeom, Rastkom Petrovićem, čije prijateljstvo i zajednička putovanja će ga inspirisati na niz umetničkih dela.

„Jednom smo pokušali i sami sebe da naslikamo. Bilo je to pod Crkvom svetog Petra kraj Novog Pazara… E na jednom kartonu namolovali smo masivnu siluetu te crkve, a više nje baš kako je to u prirodi, visoko gore na brdu prema nebu i siluetu razvalina Đurđevih stupova. I sad ono glavno: prvo naslikao ja njega kako sedi s jedne strane crkve, a zatim on mene , s druge…”, zapisao je Deroko povodom slike i crteža “Petrova crkva u Rasu” (1920).

Aleksandar Deroko i Rastko Petrović, Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Studijski je boravio u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Maloj Aziji, Španiji, a putovao je i u Sjedinjene Američke Države.

Bio je aktivan arhitekta i izvedeno je dvadesetak njegovih projekata. Po primarnom obrazovanju – inženjer arhitekture, tokom karijere prvenstveno se bavio istorijom arhitekture i konzervacijom, odnosno zaštitom spomenika kulture. U fokusu njegovih istraživanja bila je nacionalna srednjovekovna i folklorna arhitektura novijeg doba.

Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama svetog Save. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine.

Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente i uopšte sve zainteresovane koji su želeli da ga slušaju.

Aleksandar Deroko, Foto: Promo/Galerija SANU

Kao rezervni major, zarobljen je 1941, ali je uspeo da pobegne pre sprovođenja u Nemačku. Sa brojnim srpskim intelektualcima jedno vreme je bio zatočen u logoru na Banjici.

„Ubrzo smo stali. Neka gvozdena kapija je zaškripala. Dvorište. Reflektori u oči. Brzo istovarivanje. Silazak u suteren neke bele kasarne. Ruke uvis. Svi džepovi prevrnuti. Agenti pipaju po telu, po svakom šavu…Nemci se oštro deru… Zatim, jedan za drugim, dalje kroz mračan hodnik. Ispod kraka stepenica velike gomile kaputa i cipela. To je od onih što su jutros streljani, objašnjava folksdojčer koji nas sprovodi, da bi nas, valjda, bolje uveo u atmosferu”, zapis je Aleksandra Deroka iz tog perioda.

Svedočanstvo njegovog boravka u logoru su i crteži „Beograd u sećanjima 1941-1944“, „Iz strašnih godina I“ i „Iz strašnih godina II“.

– Opisao je taj period, ponešto je i nacrtao, a radio je i plakate za posleratne izložbe logoraša i slikara koji su bili u zarobljeništvu i slikali tokom rata – kaže autorka izložbe Jelena Mežinski Milovanović, zamenica upravnika Galerije SANU.

Deroko se bavio i arheološkim istraživanjima, aktivno je radio na iskopavanjima Caričinog grada 1947. i Smederevskog grada od pedesetih godina do 1970.

Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je i na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke.

Nacrt za naslovnu stranu knjige „Sveta Gora“, Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Sa brojnih putovanja po terenu Deroko je donosio obilje skica i studija autentične arhitektonske plastike, pa posetioci Galerije SANU mogu da vide njegova dela „Motivi sa studeničkih skulptura“, „Motivi sa dečanske skulpture“, „Izgnanstvo iz raja (kompozicija prema duborezu iz Svetog Spasa)“, „Motivi iz Gračanice“, „Iz crkve u Lipljanu“…

„Jedna od najlepših tvorevina je taj ikonostas Crkve svetog Spasa u Skoplju. Na njemu je celina izvedena kao jedna ravnomerna čipka rezbarije. Figure su složene u mnogobrojne kompozicije, vezane među sobom vrežama vegetacije. Sve je puno…lišća, krupnih punih grozdova i velikih poljskih ruža, između kojih su uvijenim vazdušnim putanjama penju i spuštaju, lebdeći oko stubića ikonostasa mrke, namrštene fizionoimije ljudskih figura“, zapisao je Deroko.

„Inače, u manastiru nije ‘opštežiće’. Svaki monah ima svoju ćeliju (sobu, kujnu, i šta još hoće, stambene krize nema jer mesta je bilo za dvesta do dvesta pedeset kaluđera nekada…), sam sebi kuva na prostranom ognjištu, u prastaroj monumentalnoj odžakliji“, zabeležio je Deroko na jednom od svojih putovanja.

Pročitajte još;

Ovaj neumorni istraživač inspiraciju za svoja literalna i likovna dela nalazio je na mnogobrojnim putovanjima: „Putujući uz to dosta, osetio sam potrebu da ponešto, od svega što sam uz put video i doživeo, zabeležim i to najčešće prvo crtežom, zatim da zapišem rečima i najzad da to pridodam čitavoj jednoj maloj arhivi“.

Bavio se novinarstvom i beletristikom, osobenim starinskim „beogradskim“ jezikom pisao je eseje, memoare i autobiografske tekstove, a radio je i ilustracije za knjige.

– Drugovao je sa brojnim intelektualcima, okupljao ih u svom stanu i često dobijao inspiraciju prvo od Rastkovih ranih tekstova, koje je još dvadesetih godina ilustrovao za svog prijatelja, a onda je tokom šezdesetih i sedamdesetih za Momu Dimića izradio čitavu seriju crteža koji se odnose na njegovog junaka Tolu Manojlovića. Tako su nastali crteži „Tola i dve babe“, „Kad se Tola kladijo“, „Tola inspiriše Momu Dimića“ i „Moma, Tola i ja“ – kaže Jelena Mežinski Milovanović.

„Moma, Tola i ja“, 1983, Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Za dopisnog člana Odeljenja društvenih nauka Srpske akademije nauka Deroko je izabran 1955, a redovni član SANU postao je 1961. Od 1971. godine prelazi u članstvo novoformiranog Odeljenja istorijskih nauka, a 1975. po ličnoj želji izabran je i za člana Odeljenja likovne i muzičke umetnosti.

Značajan rezultat delovanja slikara, vajara i arhitekata u okviru Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU, nakon Drugog svetskog rata, od Tome Rosandića, preko Riste Stijovića, Stojana Aralice, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića i drugih, bilo je pokretanje Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti koja je, od osnivanja 1968. i proširenja prvobitnog prostora i delatnosti na organizovanju koncerata 1982. godine, postala jedan od najznačajnijih kulturnih toponima Beograda.

U takvoj atmosferi, od 1978. i početkom devete decenije prošlog veka, sa akademikom Peđom Milosavljevićem kao predsednikom Saveta Galerije i uz druge akademike, Aleksandar Deroko je delovao u Savetu Galerije SANU koji je odlučivao prvenstveno o izložbenom programu.

Početkom sedme decenije prošlog veka, Deroko je sa umetnicima Đorđem Andrejevićem Kunom, Nikolom Dobrovićem, Milom Milunovićem i Markom Čelebonovićem aktivno učestvovao u radu komisija za procenu i otkup umetničkih dela, ali i radova ponuđenih na poklon Akademiji, pa tako direktno uticao i na dalji razvoj Umetničke zbirke SANU.

Ubrzo zatim, 1984. godine, Deroko je odlučio da Umetničkoj zbirci SANU daruje 129 svojih dela – 19 slika i 110 crteža, skica, studija. Skoro deceniju posle umetnikove smrti – 1997. godine, još 11 crteža Aleksandra Deroka Akademijinoj zbirci poklonio je umetnikov mlađi kolega i saradnik, arhitekta Slobodan Nenadović, pa tako SANU danas čuva 140 Derokovih dela.

Izložba u Galeriji SANU, koja će biti otvorena do kraja avgusta, samo je najava većeg projekta koji treba da predstavi Aleksandra Deroka, jedinstvenu renesansnu ličnost srpske kulture i nauke.

Komentari

Vaš komentar