6
Svi su se čudili kada sam se vratio, a sad kažu da je u Šumarku lepše nego u Njujorku, ali ja da sam tamo ostao sve bih ovo isto imao na Long Ajlendu (...) Sa Preletom sam osnovao prvi bend. Vežbali smo u sobi, skromno je sve bilo, i ako se desi da pogrešim nešto, on me pesnicom udari....
Ovako u ispovesti za Nova.rs govori slikar i nekadašnji član legendarne grupe “Siluete” Aleksandar Cvetković, kog smo posetili u selu Šumarak u Deliblatskoj peščari, gde uglavnom živi i radi.
– Najsrećniji sam kada sam za štafelajem. Zna se šta su klasičari i u muzici i u književnosti, tako je i u slikarstvu. Četku iz ruke nisam ispustio 54 godine, a počeo sam da slikam sa dvadeset, kaže Cvetković, koji sa još nekoliko slikara danas u Kulturnom centru “Parodbrod” izlaže četiri svoja dela na izložbi “Umetnici za umetnike“.
Izložba “Umetnici za umetnike“, inicijativa umetničke asocijacije ArtLink, predstavlja selekciju renomiranih slikara iz Srbije različitog izraza, a tokom izložbe posetioci će upoznati i dela srpskih kompozitora. Kupac umetničkog dela postaje donator nove platforme kojom će se podržavati mladi talenti i njihovi programi u ovo nesigurno vreme, u kome su umetnost i umetnici duboko pogođeni posledicama pandemije koronavirusa.
Ko je Aleksandar Cvetković
Aleksandar Cvetković (74) rođen je u Aleksincu a imao je samo dva meseca kada je sa roditeljima došao u Beograd. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Magistrirao je kod profesora Radenka Mišovića. Priredio je više od 60 samostalnih izložbi i učestvovao na brojnim likovnim manifestacijama. Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada od kojih se izdvajaju Prve nagrade Oktobarskog salona 1977. i 1988, Zlatna paleta 1985, Nagrada Politike iz fonda Vladislava Ribnikara 1990. godine. O njegovom stvaralaštvu objavljena je monografija na 400 stranica, ali ni ona nije mogla da obuhvati njegov umetnički opus.
Ovo je njegova životna priča…
– Moj prijatelj Žan Luj Himenez, koji je nekada ovde bio diplomata, nakon odlaska u penziju, pre nekih 25 godina, vratio se u Beograd da živi. On je veliki ljubitelj umetnosti, počeo je da se bavi organizacijom izložbi i tako smo se sreli nakon mnogo godina. Rado sam podržao njegovu aktivnost. Za izložbu je izabrao četiri platna iz moje kolekcije “Noć konkvistadora“. Kada ih je video, nije mogao da veruje da sam se tom temom bavio, oduševio se. A mene su njihova stradanja na brodovima kada su osvajali nove zemlje inspirisala, i zato su slike vrlo depresivne, uglavnom crne, pripadaju postmoderni.
Njujork – Šumarak
– Mi svi hoćemo da odemo da živimo negde drugde, posebno na Zapadu, a onda se iznenadimo kada neko od stranaca dođe da živi ovde, kao što je Himenez. Ja sam živeo deset godina u Njujorku, gradu koji je centar sveta. Bilo mi je mnogo lepo, to je grad koji mi je ostao u srcu, sve mi je bilo potaman, imao sam mnogo posla, lepo živeo. Kada sam osnovao svoju drugu porodicu, vratio sam se i srećan sam što živim ovde u Šumarku. Tada su se svi čudili, a sada bi svako želeo da ode iz grada od kada nas je ova beda korona zatekla. Odgovara mi što je Dunav blizu, jer sam strastveni ribolovac. Imam i neki brod, a najvažnije je što imam mir i tišinu za stvaranje. Moji prijatelji ovde dolaze, sviramo, družimo se, i imam običaj da kažem da je kod mene došao ceo Beograd i pola Srbije. I svi kažu da je ovde lepše nego u Njujorku, ali ja da sam tamo ostao sve bih ovo isto imao na Long Ajlendu.
– Moja prva ljubav je muzika, još kao srednjoškolac sam počeo da sviram bas gitaru u raznim bendovima. Sa Preletom (Dušan Prelević), sa kojim sam odrastao, osnovao sam prvi bend. Uvek je bio bećar, mangup, voleo da se potuče. Vežbali smo u sobi, skromno je sve bilo, i ako se desi da pogrešim nešto, on me pesnicom udari. Morao sam da se uozbiljim da ne bih dobio batine. Nekad je bilo lepo, velika zemlja, svirali smo i dok sam bio student, u Rajićevoj ulici u podrumu imali smo strašan klub. Bilo je to divno vreme, svi sirotinja bez novca, veseli i srećni, voleli smo se, ništa nam nije nedostajalo, imali smo mir.
„Slušaj mali…“
– Nastavio sam da sviram i kada sam upisao Likovnu akademiju. Onda su me uzele “Siluete”, zamenio sam Dejana Dunjića, i to je jedan od najlepših perioda u mom životu. Bili smo mladi, puni energije, popularni, imali turneje. Kada smo dobili angažman da sviramo u američkim klubovima po Nemačkoj, tamo su bile vojne baze, ja sam napustio Akademiju, bio sam na trećoj godini. Svaki dan smo svirali, bili smo traženi i dobro plaćeni. Međutim, čim se svirka završi, ja uzmem blok i nešto crtam, morao sam da povučem liniju svaki dan. Jednostavno, to me nije napuštalo. Kada smo se vratili u Beograd, otišao sam da vidim ekipu na Akademiji. Tada mi je moj profesor Nedeljko, sa podignutim prstom, strogo rekao: “Slušaj mali, ti si moj dobar student, vrlo si darovit. Moraš da odlučiš da li ćeš biti svirač ili slikar“. I tako ja ostanem da nastavim studije, a “Siluete” se vratiše u Nemačku. Iako sam izgubio godinu, opet sam bio u istoj ekipi, jer dok sam bio odsutan moje kolege su odslužile vojsku, tako da smo opet svi bili na okupu.
– Ponosan sam što sam završio Akademiju a ne Fakultet likovnih umetnosti kako se to danas zove. Ne znam zašto su to promenili, zna se šta je akademija a šta fakultet, i volim to uvek da istaknem, možda se nekima zamerim, ali baš me briga. Takođe, nije mi jasno šta će slikaru da bude doktor. U moje vreme je bila magistratura, trajala je dve godine, i to više pristoji jednom umetniku nego titula doktor. Nekad se na akademiji znao red, tako se učilo, tradicionalno, po kanonima, i to nije loše. Naprotiv, naučili smo zanat. Danas se to ne uči, nego što luđe to bolje. Decu nema ko da nauči tehnologiji slikanja. Nekad su profesori imali ozbiljne karijere, bili autoriteti. Nema više Ćelića, Cuce Sokić, Gvozdenovića , Sibinovića, Miće Popovića…
Nisam bio na Marininoj izložbi
– Ono što očekujem da vidim kada neko završi Likovnu akademiju odnosno fakultet, to je umetničko delo, da opipam kojim materijlom radi. Međutim, slikarstvom se malo ko bavi, to su samo neki performansi, instalacije, multimedijalni projekti, slikari se prevrću u grobu. A to me ne zanima da gledam. Kada se otvorio SKC 1968. mi mladi slikari smo se okupili, ali video sam da se ne snalazim i da konceptualni pravac nije za mene, nisam se snalazio u toj priči. Vratio sam se štafelajskom slikarstvu, a neki umetnici iz te grupe su napravili ozbiljne svetske karijere.
– Nisam bio na Marininoj (Abramović) izložbi. Šta da gledam tamo? Znam njene prve radove, bio sam kada su se ona i Ulaj skinuli goli i trčali jedan prema drugom i udarali se iz sve snage, dok neko prvi ne padne. To je toliko bilo užasno, evo i sad sam se naježio. A bio mi je lep njen rad “Šuma“, kada je u praznu galeriju postavila samo vratilo za sušenje veša preko kojeg je prebacila “ambasador“ ćebe, a sa jednog zvučnika se čuo samo cvrkut ptica. To je bilo fantastično. Marina je pametna. Ali ja sam klasičan slikar i dok mi ne zamiriše terpentin, ništa ne vredi.
Predlažem Petričića za akademika
– Valjda zbog muzike uvek sam preferirao zapadne, moderne, posebno američke umetnike. I magistarski rad sam odbranio na temu “Pop art u Americi“. Marku Rotku sam posvetio seriju radova, kao i Pitu Modrijanu. Noću ne mogu da spavam, mnogo čitam, pa sam pre nekoliko godina napravio izložbu “Alegorija na grčke mitove“ a ta tema nema kraja. Malo sam se otrovao time i onda sam napravio seriju Troja, pa kad prođe korona, kada krenu galerije da rade, napraviću drugu seriju na ovu temu. Stalno je dopunjujem. Oslikao sam i “Astronomski atlas“, napravio sam svoje sazvežđe. Što bi se zvezde zvale kako su im imena dali starogrčki filozofi, astronomi, a ona i danas važe. Spojio sam ih na svoj način i nazvao ih po ovovremenskim ljudima, naročito iz sveta muzike, po belosvetskim džezistima. Na primer imam sazvežđe Telonijus Monka. Imao sam dve izložbe na tu temu.
– Ne pratim likovnu scenu, imam skromne informacije, slušam samo Radio Beograd Drugi program, tu čujem i o izložbama, ali nisam video radove mladih umetnika. To mi je magla, i propust, ali ne ide mi se u grad. Načuo sam da će SANU da otvori vrata i primenjenim umetnicima. To mora da bude neko istaknuto ime, da ima ozbiljno delo iza sebe koje drma, svetsku karijeru. I baš sam razmišljao ko bi mogao da uđe u taj uzak krug, i kad bih ja mogao da predložim onda bi to bio Dušan Petričić. On ispunjava sve ovo što sam napomenuo, mudar i darovit čovek, čije je delo cenjeno i priznato u svetu.
Imam bend, Južni banat je poznat po bajkerima…
– Ima dosta toga što me onespokojava, i bolje da sedim ovde i da ćutim. Nisam bio u Beogradu od prošle godine i tada sam išao na dva dana da kupim neke farbe. Nemam razloga da idem a i ne želim, iako tamo imam veći atelje nego ovde. Tamo više ne poznajem nikoga, moja ekipa prijatelja, novinara, književnika, muzičara, slikara, uglavnom je poumirala. Evo i moj dragi Špiki (Milan D. Špiček) otišao je pre neki dan. Nemam kome da kažem “Zdravo”, ili mene neko da pita “Gde si, Cvele“. Nema Bermudskog trougla – “Šumatovac”, “Pod lipom”, “Grmeč” – u kom sam odrastao, nema boemije, došle su nove generacije i svi sede i samo gledaju u mobilne telefone. Ja sam čovek sa prelaza iz 18. u 19. vek, a možda sam i još stariji.
– I danas sviram, imam bend. Južni Banat je poznat po bajkerima, svako selo ima bajker klub pa se tokom leta prave svirke po livadama ko Vudstok. To su veliki bajkerski skupovi, a zimi sviramo po klubovima. Zovu nas jer iako smo po godinama veterani, zanimljivi smo pošto ne sviramo domaću muziku nego samo američki rokenrol i bluz. A pevač nam je Englez, doselio se iz Londona u Beograd pre sedam godina. Po njemu se i zovemo “Malkolm Bridžer bend“. I on je mator, peva na maternjem jeziku, i to zvuči fenomenalno. Imamo zanimljiv repertoar, svirali smo na Dorćol platzu, u Metropolisu…
– Imam unutrašnje nezadovoljstvo zbog naše situacije. Nezdrava je atmosfera, samo neke svađe, ozlojeđen sam. Kada sam opterećen tim, onda stanem za štafelaj i odmah sam srećan. To je moje ogledalo, potpuno sam ispunjen, niti mogu da jedem, niti da pijem, samo slikam. To je moj spas, zaboravim na sve što me sekira. Ma kako ta moja slika deluje postmodernistički, ipak je naslikana tradicionalno, onako kako sam naučio na akademiji.
– Retko se desi da imam dan kada ne slikam. Ali to mi se desilo nedavno, sve mi je otkazalo, nisam mogao da ustanem iz kreveta, neka užasna stomačna bakterija me je napala. Učio sam posle da hodam, to je bilo jezivo. Mesec i po dana nisam slikao. Živeći u ovoj divljni Deliblatske peščare, razmišljao sam o svemu, o onome što sam se nagledao, doživeo, i došlo mi je da počnem da pišem kratke priče. Počeo sam da ih beležim rukom, jednog dana ih možda odštampam, te moje zapise koji naginju fantastici.
– Čoveku nikad nije dosta para, što ih ima više ima i više prohteva. Bolje budi zubar nego slikar, to se uvek govorilo, zbog sigurne egzistencije. Ja ne mogu da se žalim, nisam bio ni gladan ni žedan, ali ni prohtevan. I znao sam da kada nešto završim, da nisam završio nego sam opet bio na početku, sa novom idejom, i nastavljao dalje. To je ključ koji svi treba da shvate, uvek smo na nekom početku. Samo je zdravlje važno, jer kada je čovek zdrav, ima zdravu ideju, zdrav cilj.
Dođite na Dunav, da se družimo…
– Bio sam u Njujorku posle mnogo godina pre ove pandemije, ukazala mi se šansa da posetim moje stare prijatelje, galeriste… Obišao sam moje ulice, kvartove, galerije, muzeje, ali nisam našao one moje stare drugare kakve ih pamtim. To su danas neki potpuno drugi ljudi. Valjda kada ste dugo napolju, promenite se, postanete jedan od njih, hladni kao stena, led u očima, zakazivanje kafe danima unapred, sve u minut isplanirano, svi su stalno bizi. I u tom smislu to više nije moj Njujork. Ali kada odem u MoMA sve zaboravim i opet mi je lepo. I posle se vratih u ovaj naš čemer, jer to nije više ono što sam zamišljao da će biti. Srećom, dođem u Šumarak, moj raj na zemlji. Tu sam već 33 godine, i najstariji sam u selu. I stvarno moram da se hvalim, ovo je druga planeta, ko ne veruje neka dođe da se družimo, da ga odvedem na Dunav, da lovimo ribu, pravimo riblju čorbu…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
