Aleksandar Crnogorac: Oduševila me snaga trans ljudi

Nakon popularne izložbe 2019. godine, danas je zvanično predstavljena monografija "Trans Balkan" Aleksandra Crnogorca u knjižari "Geca Kon" u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Crnogorac je zapisao u uvodu monografije da je to "priča o slobodi i hrabrosti, priča o ljudskim životima, borbi za njihovu egzistenciju i opstanak na marginama društva. U suštini, ovo je priča o nama."U razgovoru za Nova.rs objasnio je da je rad na projektu trajao više od dve godine, te da je se za razliku od izložbe, u knjizi nalazi 105 portreta transrodnih osoba sa celog Balkana."Ideja se rodila tako što sam upoznao trans osobu u Srbiji pre mnogo godina. Skoro pa deset. Već sam u Francuskoj radio neke projekte koje su imali veze sa drag kulturom u imigrantskim delovima francuskog društva, a kada sam se vratio na Balkan, ta ideja mi je ostala u pozadini. Nakon prve trans osobe sam upoznao još nekoliko ljudi. Privukla me je i Helena Vuković, čija je priča jako odjeknula u Srbiji. Čim malo zagrebeš shvatiš da ima mnogo materijala", rekao je Aleksandar Crnogorac za Nova.rs.Mnogi misle da zapravo nema tako puno trans ljudi u Srbiji..."Tako je. To je najnevidljiviji deo LGBT zajednice. Tako je do skoro bilo i u drugim delovima sveta. Nismo najgori, ali moramo biti mnogo bolji. Ta bitka traje svuda. Meni je Helena pomogla jer je bila pristupačna. Nije bila deo margine, već je bila integrisana u društvo. To je za mene bilo novo. Bila je to ohrabrujuća priča. Možda zvuči kao kliše, ali mene je najviše privukla jačina tih ljudi. To je najiskreniji odgovor koji mogu dati."Šta ti je najviše pomoglo u radu na ovom projektu i pronalaženju trans ljudi?"Kada sam krenuo da istražujem više po Beogradu, upoznao sam još gomilu trans ljudi. Ključna stvar za ovaj projekat je bio internet. Puno ljudi sam našao putem interneta, stvorio neki odnos poverenja, pa ih upoznao lično. Kasnije sam radio i Eks Jugu. Tada sam napravio i izložbu u Domu Omladine 2019. godine sa 34 portreta trans ljudi. Već sam tada znao da ne želim da stanem, već da želim da svoj rad proširim na ceo Balkan."

Gde si sve išao i koliko si ljudi upoznao?"Bugarska, Rumunija, Albanija i Turska, pored zemalja bivše Jugoslavije. Upoznao sam mnogo ljudi. Obično bih otišao na jedno putovanje pa se vratio u Beograd, tako u krug. I zbog logistike i vremena i para. U knjizi ima 105 ljudi, a upoznao sam oko 150. Naravno, neki ljudi nisu pristali da budu u knjizi, neki jesu, ali su se kasnije ipak predomislili. Želeo sam da svi koji su u kljuži zapravo žele da budu tu. Nisam želeo nikoga da prisiljavam. Meni je interesantno i to što smo izložbe imali i u Novom Sadu i Zagrebu. Regionalna turneja je bila dobra da se podigne vidljivost trans ljudi, ali i za upoznavanje lokalnih trans ljudi. Tako sam radio u Sofiji, na Kosovu, u Albaniji, itd. Projekat je trajao 2 i po godine. Za moj ukus puno, iako volim te dugoročne projekte. Drago mi je da je konačno izašao."Govorio si ranije da ti je jako stalo do ovog projekta. Zbog čega?"Jako mi je stalo do ovoga jer sam i sam pripadnik LGBT zajednice. Ja sam gej muškarac. Svestan sam da ovde pričam o trans zajednici, jednoj jako maloj manjini koje ja nisam deo, ali mi je bilo važno da pokažem njihove priče. Želeo sam da ljudima pružim šansu da upoznaju trans ljude na način koji izaziva poštovanje. Shvatio sam da je možda najjednostavnije to raditi pomoću portreta - staneš ispred, fidiš fotku, pročitaš biografiju osobe, a postoji i citat na kraju koji omogućava direktnu komunikaciju publike i ljudi u projektu. U tekstovima pričam o svemu osim o činjenici da su oni trans. Jer, oni su pre svega ljudi kao i svi mi."Knjiga je danas zvanično objavljena..."Tako je. Ja sam pisao uvod, pogovor je pisala Zorica Mršević, jedna od retkih osoba koja se ovde bavila temom rodnosti i LGBT tematikama još od ranih osamdesetih. Knjigu izdaje Službeni glasnik."Čija te je priča najviše dotakla?

"Mladi ljudi su me oduševili. Vrlo su otvoreni i idu glavnom kroz zid. To je naravno bolno, ali me je ta snaga oduševila. Tu mogu navesti Noru iz Beograda, koja me je oduševila. Ona studira mikrobiologiju, pritom i radi, bavi se aktivizmom, sve stiže, autovala se porodici ..."A stariji ljudi?"Na emotivnom nivou su me ipak više pogodile priče starijih ljudi. Ne sugerišem da je mladima lakše, ali mislim da su stariji u neka prošla vremena nosili mnogo teži krst. Brankica, koju sam upoznao na samrti u osamdeset šestoj godini, je posebna. Tražio sam je godinama, i našao sam je kada je ležala sasvim sama u postelji slomljenih kukova. Ispovedala mi se tada. Rekla mi je da je imala pet žena pre nego je uradila tranziciju, da joj je život bio vrlo bolan i da nakon što je promenila pol u njenom selu niko sa njom nije progovorio tri godine. Jedino zbog čega joj je žao je što nije ušla u proces tranzicije ranije u životu. "Kako je izgledao vaš susret?"Taj susret je bio prosto čaroban. Ona je u vreme ratova devedesetih imala toliko snage da prođe kroz proces tranzicije. Mislim da sam se rasplakao kada sam je našao samu u Bijeljini, u njenom selu, potpuno samu. Kuckao sam na njena vrata, niko nije otvarao, a kada sam samoinicijativno ušao, pristala je da razgovaramo. Nije mogla ni da hoda. Starost je teška pa je teška, a pogotovo kada si sam... Bez obzira na to, ona je pobednica. Ne treba je percipirati kao nekoga za žaljenje. Preminula je nakon našeg upoznavanja."

Koliko je za druge LGBT osobe u Srbiji i regionu važno da čuju priče ljudi poput Brankice?"Mislim da je krucijalno. Dok je izložba bila u Beogradu, svakoga dana je bio neko unutra. Ljude to interesuje. Ljudi nemaju pristup informacijama, a njih su željni. Ovo je jedan adekvatan način da se otpočne ovaj dijalog. Ciljamo na srce. Ne na sažaljevanje, ali da na emociju. To bi mogli da budu nečije bake, ili nečija deca. Svaka manjina zaslužuje poštovanje. Veličina jednog društva se vidi u tome kako se jedno društvo ophodi prema manjinama. "Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.