Juče je svečano otvoren 13. Međunarodni festival queer filma Merlinka u Domu omladine Beograda, a u okviru festivala na istom mestu otvorena je i izložba “Belgrade drag” Aleksandra Crnogorca, koja je organizovana uz pomoć Švedske ambasade. Posetioci će moći da vide čak 130 drag portreta.
Aleksandar Crnogorac je rođen u Beču i veći deo svog formiranja proveo je u Švajcarskoj i SAD. Diplomirao je na Univerzitetu Južne Kalifornije, magistrirao međunarodne odnose, a kasnije je magistrirao političke nauke na King`s College-u (London, UK) i magistrirao fotografiju na SPEOS-u (Pariz, Francuska). U svom radu bio je posvećen dokumentovanju različitih aspekata i oblika ljudske prirode i tokom protekle decenije fokusirao se kako na dugoročne dokumentarne projekte, tako i na komercijalnu fotografiju i portrete. Trenutno živi u Milanu u Italiji.
Iako je drag kultura u nekoj formi prisutna već stotinama godina, od antičke Grčke preko Šekspira do baroknih opera, u poslednjih pedeset godina doživela je veliki procvat na globalnom nivou i uveliko postala deo pop kulture.
Za početak, kako objasniti nekome ko nema jasnu sliku, šta je to drag kultura? Ko je drag queen?
– Drag kraljica je izraz za muškarca koj se oblači u žensku odeću i imitira žene radi zabave šire publike. Drag kralj je naziv za ženu koja se preoblači u muškarce. Pripadnici drag pokreta ne moraju biti gay niti trans, i ono sto je bitno napomenuti je da drag kultura nema veze sa seksualnom orijentacijom niti sa rodnim identitetom. Svrha drag kulture je pre svega performans i zabava. Drag kultura je već stotinama godina u nekoj meri prisutna u raznim kulturama i društvima, od antičke Grčke preko Šekspira do baroknih opera, ali je u poslednjih pedeset godina doživela svoj najveci procvat na globalnom nivou i uveliko postala deo pop kulture. U Srbiji je situacija nešto drugačija i može se reći da je drag scena na našim prostorima efektivno prisutna tek sa početkom 21 veka. Pre toga su postojali samo retki izuzeci poput Agate i njenih Viva la diva nastupa iz devedesetih, ali drag scena u formi ozbiljnijeg pokreta je u Beogradu počela da se formira tek u drugoj dekadi novog veka. Fotografije sa ove izložbe svedoče upravo o ovom periodu i beleže ako ne i sam čin rađanja dreg scene onda sigurno rani razvitak ovog pokreta na našim prostorima.
Otkud interesovanje za ovakvu vrstu fotografija? Da li je to povezano sa tvojim ranijim projektom, fotografisanjem trans osoba na Balkanu i da se onda ovo prirodno nadovezalo?
– Moje interesovanje za drag kulturu datira još iz perioda kada sam živeo u Francuskoj pre više od 15 godina, kada sam prvi put i fotografisao pripadnike ovog pokreta u Parizu. S obzirom na vizuelnu dinamičnost dreg performera vrlo lako sam bio privučen i brzo sam razvio želju da dokumentujem njihovo postojanje. Kada je drag pokret počeo da se razvija i u Srbiji moja želja da dokumentujem ove mlade i kreativne ljude je bila još jača i sretan sam što sam imao priliku da to i uradim. Istina je da je ovo drugi projekat za redom u mom dokumentarnom radu koji se bavi pripadnicima LGBT zajednice, i da sam paralelno radio na stvaranju monografije Trans Balkan u izdanju Službenog Glasnika, kao i izložbe Belgrade Drag, ali to je takođe čista slučajnost ili sticaj okolnosti. S obzirom da preferiram da se posvećujem dugotrajnim projektima, često se desi da radim na više projekata u isto vreme što je bio slučaj i ovde. Svakako za mene kao fotografa ova dva projekta nemaju puno dodirnih tačaka jer kao što sam već naglasio u prethodnom pitanju, trans zajednica je tema koja se tiče rodnog identiteta, dok je drag kultura isključivo vid zabave i samim time mnogo ležernija tematika.
Pominješ KayGie žurke iz KC Grada, gde si i upoznao sav taj drag svet. Kako se oni zabavljaju? Šta je kod njih popularno?
– KayGie žurke su mesto gde sam ja prvi put upoznao drag kraljice i kraljeve u Beogradu. Privukla me je činjenica da su se ovi mladi ljudi, bez ičije pomoći organizovali i počeli da stvaraju za sebe i sebi slične ljude jedan do tada ne viđeni vid zabave i razonode. Njihova kreativnost i upornost me je oduševila, i bila ključni faktor da otpočnem ovaj rad. Energija koju mladi kreativni ljudi emituju me je lako pridobila i jednom mesečno kada se ove žurke i organizuju sam često provodio vreme na njihovim nastupima ne samo kako bi ih fotografisao već i sa njima tokom trajanja žurke koja se sastoji od nastupa na kojima publika ima priliku da vidi ove mlade i talentovane ljude u punom sjaju. Često se ovi nastupi sastoje od izvođenja tačaka poput plesa i playback pevanja na matricu dobro poznatih pop hitova iz 90tih i ranih 2000-ih.
Koliko su svi oni bili spremni da sarađuju za fotografisanje, da li je bilo otpora? Na koji način se približiš ljudima da pristanu?
– Moram priznati da nisam naišao na poteškoce što se tiče kontakta sa ušesnicima kao ni sa fotografisanjem. Naravno, bilo je potrebno vremena da se upoznamo i da oni steknu neko poverenja u mene i moje namere što je i prirodno u ovom poslu, ali nakon ove inicijalne faze sve je teklo dosta lako. Generalno je kontakt vrlo bitan faktor u svakom dokumentarnom radu tako da sam već imao dovoljno iskustva po ovom pitanju tako da mi ovaj deo posla nije pao teško. S obzirom da svaki drag nastup zahteva veliku količinu pripreme, rada i truda od svakog izvođača pojedinačno kako bi osmislili i pripremili potrebni kostim, sminku i frizuru, moj poziv da ih fotografisem je donekle bio i prirodan u želji da ovekovečim njihovu kreativnost. Mislim da će mnogi pripadnici ovog pokreta pogledati ovu izložbu i doživeti je kao omaž samom pokretu, što je negde i bio moj cilj i motiv kada sam i počinjao sa radom na ovom projektu. Drag nije laka niti jeftina razonoda, pogotovo u siromašnim sredinama poput naše i pogotovo kada govorimo o ljudima koji su mladi i često bez trajnog zaposlenja ili visokih plata, tako da volim da mislim da su ovi mladi ljudi koji su mi dopustili da zabeležim njihov rad, prepoznali moje poštovanje i želju da zabeležim taj njihov trud, posvećenost i kreativnost.
Dobar deo svoga zivota proveo si na Zapadu, tamo je drag kultura nešto prirodno i verovatno opšteprisutno? Koliko će vremena proći dok mi ovde ne prihvatimo drugačije ljude od nas, koji su u stvari isti, ali žive malo drugačije živote?
– Veličina jednog društva se svakako ogleda u sposobnosti tog istog društva da prihvati i poštuje različitosti. Mi naravno kasnimo naspram zapadnih demokratija i to je vrlo razumljivo kada se uzme u obzir politički i istorijski kontekst. Ne mogu predvideti koliko će nam trebati vremena da dostignemo veći stepen razvijenosti i demokratskog duha i kulture, ali verujem da će biti potrebno manje vremena nego što mislimo. Svet se menja sve većom brzinom, protok informacija je sve brzi i povezanost ljudi sve jača, tako da svakako mladi ljudi i nove generacije neće čekati nikoga već ce sve brže i brže stvarati svet koji vide po svojoj meri i ukusu, pomerajući granice, drustvene vrednosti i sagledavanja što je i prirodno.
Kako si organizovao drag fotografisanje, koliko je ljudi učestvovalo? Ko je osmišljavao šminku, maske?
– Šminku i frizuru su uvek smišljali i sprovodili u realnost ovi mladi ljudi, pojedinačno. Moj deo posla je bio isključivo vezan za beleženje i dokumentovanje njihove kreativnosti što sam radio na licu mesta pre samih nastupa drag izođača na već gore pomenutim žurkama. Ceo proces dokumentovanja je bio poprilicno jednostavan i brz, svaki put bih instalirao nešto poput malog studija u ćošku prostora eventa, kako bih fotografisao učesnike, uvek pod istim svetlom i crnoj pozadini. Išao sam na drag žurke više godina, jednom mesečno, čak i tokom covid pandemije su uspeli da organizuju dve žurke na otvorenom sto takođe govori o njihovoj strasti i posvećenosti prema ovom vidu izražavanja i umetnosti.
Šta je novo što te zanima kada je fotografija u pitanju?
– Nakon objavljene monografije Trans Balkan i zavrsetka projekta Belgrade Drag, već uveliko radim na istrazivanju novog projekta i nadam se da ću imati priliku da ga započnem na proleće 2022, ako uslovi to budu omogućavali. Naredni projekat će se takođe baviti Balkanom, i manjinskim zajednicama, s tim što fokus nece biti na LGBT populacija, već jedna grupa pripadnika manjinske veroispovesti na našim prostorima.
Bonus video: Nikola Rakoćević – Nema hleba, pocepane patike, jedna trenerka cele nedelje – to su devedesete
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar