0
Ima mnogo ljudi na ulicama Beograda, grad ima sjajan vajb sa svim tim lokalima i muzikom koja se svuda čuje… Osećam se sjajno ovde, kaže čuveni koreograf za naš portal.
Komad “ab (intra)” Sidnejske kompanije igre, u okviru Beogradskog festivala igre, gostovaće u beogradskom Narodnom pozorištu večeras i sutra od 20 časova. U pitanju je delo čuvenog španskog koreografa Rafaela Bonačela, umetničkog direktora Sidnejske kompanije igre.
– Prvi put kada sam bio u Beogradu pre šest godina šetao sam centrom grada, klasičnom turističkom rutom. Ali sada, kada sam došao, nekako mi je sve drugačije, završio sam na ručku u japanskom restoranu, ima mnogo ljudi na ulicama, grad ima sjajan vajb sa svim tim lokalima i muzikom koja se svuda čuje… Osećam se sjajno ovde, i imam još nekoliko dana da bolje upoznam grad – kaže Rafael Bonačela u razgovoru za Nova.rs.
Naziv komada “ab (intra)” (iz unutra) je na latinskom, i za to postoji razlog, priča nam Rafael.
– Zato što sam ja Španac, i učio sam latinski i grčki u školi. Uvek sam bio opsednut brojevima, i nečim što ne može skroz da se razume, što je apstraktno. U Australiji im se to nije dopalo, jer je čudno… Možda, jer ono što dolazi iz latinskog je slično španskom. To je neka lična stvar.
Rafael kaže da svojim komadom ne želi da šalje neku poruku, jer u njegovom radu nema granica ili smernica.
– Nikada ne želim da kažem ljudima kako bi trebalo da razmišljaju dok gledaju moj rad. Volim kada osete, povežu se sa onim što gledaju, ali ne pokušavam da im objasnim kako da se osećaju. Za mene je najlepša stvar vezana za ples, i specifična, to što dopušta mnogobrojne interpretacije i čitanja. Naravno da možeš da napraviš neki narativ, čak i politički, ali mi svi imamo drugačija životna iskustva, različit bekgraund i pogled na svet, drugačije razmišljamo… Ne želim da objašanjavam svoj rad, ali važna je publika. Želim da pokrenem ljude, želim da misle o nečemu, da se povežu sa nečim na način koji je jedinstven za svakoga od njih.
Bonačela je koreograf i umetnički direktor Sidnejske kompanije igre, a to sigurno nije lako raditi istovremeno?
– Zaista ima mnogo posla. Koreografi uglavnom nisu na pozicijama umetničkih direktora. Kolege iz inostranstva, koje me posećuju u Sidneju, pitaju me: “Rafaele, kako uspevaš?” U Australiji plesne trupe dobijaju finansijsku podršku države samo delimično. Često u Evropi, mada je svuda drugačije, vlade vrše potpuno finansiranje. Tako da moram dosta da se bavim prikupljanjem novčanih fondova, i radim mnogo dodatnih stvari kako bih omogućio da se rad kompanije nastavi. Ima dosta preduzetničkog posla. Tako da, zapravo, imamo biznis, držimo časove od 6 ujutru do 10 uveče, i onda svakog vikenda imamo polaznike časova: hip-hop i balet (koji je najpolularniji). To je veliki posao, ali imam sjajan tim koji pokušava da me zaštiti, propuštam neke sastanke, ali evo pre nego što sam ovde došao imao sam tri sastanka za prikupljanje novca za naš fond. Ali radim sve to sa zadovoljstvom jer mi je stalo do moje trupe. Tu su ljudi koji vole ples, koji zaista žele da naša trupa uspe, tako da je to full-time posao i čak više od toga. Osećam se kao da vodim festival. Ako želite da napravite neki balans između života i posla, zaboravite na ovakvu vrstu zanimanja. To nije posao. To je vaš život – objašnjava iskreno Rafael.
Na društvenim mrežama ljudi često komentarišu da je Sidnejska kompanija jedna od najboljih na svetu, ali našeg sagovornika to ne zavarava.
– Nekad si najbolji, nekad nisi, i kao umetnik se navikneš na to. Nije da si jednom najbolji – i uvek će tako biti… Nego si ponekad dobar – ponekad loš. Kao koreograf, ako pričamo o mišljenjima, zbog pohvala i negativnih komentara možeš da izgubiš osećaj ko si u stvari. Ja sam najpre bio plesač. Prođeš na audiciji, ne prođeš na audiciji, ovom koreografu se sviđaš, ovom ne… Moraš da napraviš neku elastičnost da bi nastavio da radiš to što radiš. I to je nešto što te niko neće naučiti. Srećan sam ako ljudi misle da smo dobra trupa jer mnogo radimo, svi plesači se trude. Ja sam se preselio u Australiju pre 15 godina, jer sam želeo ova trupa da bude vodeća na svetu. To su velike reči, ali ja jesam ambiciozan i želim da trupa bude uspešna i ljudi to osećaju. Ali, meni je publika. Ako ljudi kupuju karte da vide moj šou i ako je puno pozorište – ja sam srećan čovek.
Bonus video: Slaven Došlo o mjuziklu „Flashdance“ u Pozorištu na Terazijama
