1
Pijanistkinja Marina Hudih - poslednjih par godina naša sugrađanka - jedna je od onih originalnih ruskih umetnica koja svoje kreativne prostore pronalazi u Beogradu.
Interdisciplinarni projekat Tabula Rasa u Velikoj sali Doma omladine Beograda
Kakva sreća za sve nas, jer kada bismo inače skupa čuli izuzetna ostvarenja Arva Perta, Alfreda Šnitkea, Sofije Gubajduline i Peterisa Vasksa, i to još u ovako impozantnom scenskom tumačenju, podjednako atraktivnom za klasičnu, kao i za svaku drugu publiku. Ukratko, treba reći – koncert pod nazivom Tabula Rasa (po istoimenom Pertovom delu, ali i sa sopstvenim značenjem izraza „neispisana tabla“) nadmašio je sva očekivanja!
Ruska umetnička enklava očigledno provodi svoje srpske/beogradske dane u intenzivnom stvaralačkom uzmahu. Pre neki dan, recimo, imali smo tako priliku da pijanistkinju Marinu Hudih susretnemo na sceni Velike (Bioskopske) sale Doma omladine Beograda, gde je u jednom naročitom trenutku naselila svoj imaginativni klavir, da bi sa našim orkestrom Muzikon pod upravom Ivana Markovića, te sa kolegama solistima – violinistima Marijom Tunić i Mihailom Andruščenkom, perkusionistom Janom Lemskim, kao i sa troje glumaca – Sašom Lukjančenkovom, Svetlanom Smirnovom i Filipom Bikovom – izvela čudo uskrsnuća muzike pomenutih kompozitorskih velikana Perta, Šnitkea, Gubajduline i Vasksa, pred veoma ispunjenim auditorijumom, žednim autentičnih zvučnih doživljaja.
Marina Hudih osmislila je čitav ovaj zvučni univerzum sa performansom u čijem je središtu devojčica-žena, koja je neka vrsta otelotvorenja same solistkinje za klavirom, ali i rediteljke i scenografkinje ovog impresivnog poduhvata. Devojčica najpre mrežom hvata nevidljive leptirove, tragajući za svojim svetom iz mašte i, verovatno, za sobom samom iz budućnosti. Glavna junakinja ovog performansa tako je oličenje odrastanja autorke Hudih i procesa njenog postajanja umetnicom od malena. Ona je i Alisa sa druge strane ogledala, tinejdžerka koja otkriva temelje popularne kulture svoje generacije, ali i čovečanstva uopšte – Orvelovu „1984“, Nirvanin „Nevermind“ i „In Rainbows“ Radioheada, između ostalog – ne deleći umetnost po žanru, već je primajući i izručujući natrag u svet sa gotovo religioznom posvećenošću.
Da je Marina Hudih nešto poput sveštenice kakvog inovativnog kulta, svedoči sakralna aura koja vas kao slušaoca obavija još od uvodnog klavirskog dela Arva Perta „Za Alinu“. I upravo ta skupocena, spiritualna pregršt zvukova, kojom započinje veče, govori o Hudihovoj kao talentovanoj pijanistkinji gigantske unutrašnje snage. Svirati ovu čudesnu kompoziciju kao da se obraćaš samom sebi – potpuno naizgled nesvestan prisustva drugih ljudi okolo – verovatno je nešto kao ideal u izvođaštvu i samog kompozitora.
Jer, to je bio dijalog sa sobom lično, vlastitim ja, koji će se nastaviti na mentalno, telesno i čulno potpuno drugačiji način u narednoj „Čakoni za klavir“ Sofije Gubajduline. Kao dva okeana beskrajnih mogućnosti koja se dodiruju na repertoaru, ali zadržavajući svoje zasebne egzistencije, ovi neverovatni komadi vode vas od iskona do suprotnog kraja beskrajne trake postanja, uvek prepuni iznenađenja i izazova – i za umetnicu i za publiku podjednako. Potresni i istovremeno puni života koji iz njih nezadrživo kulja, oni su bili onaj pravi, sudbonosni uvod u Šnitkeov Koncert za klavir i gudački orkestar.
Sablasna atmosfera ispunjena kosmičkim milosrđem zapljusnula nas je zatim u Šnitkeu, sa onim lebdećim gudačima okolo. Kao džinovski oblak ideja, nalik nekakvom mitskom vasionskom brodu koji je zalutao u svojoj nedokučivoj misiji, tako se ovaj Klavirski koncert Alfreda Šnitkea obrušio na nas slušaoce, ostavljajući nas zaprepašćenima pred njegovim nenadmašnim zamislima, kao pred nekom kolosalnom Rubikovom kockom. Marina Hudih držala je sve konce u svojim rukama, vrludajući ovim visokonaponskim tonskim grebenima toliko izvanrednom fizičkom snagom, da suočeni sa njom jedva dolazite do daha.
Iako je bilo teško zamisliti šta bi se još moglo desiti nakon ovog Šnitkea, Marina Hudih je kao pokretačka sila, na svom lično prepariranom klaviru, izašla u narednom delu ponovo iz sebe da uspostavi veličanstvenu komunikaciju sa violinistima Marijom Tunić i Mihailom Andruščenkom u naslovnoj kompoziciji večeri „Tabula rasa“ za dve solo violine, preparirani klavir i gudački orkestar Arva Perta. Ovo delo konačno je preispitalo naše ljudske moći u gledalištu. Iskusili smo magičnu snagu sopstvene percepcije koja se zapanjujuće menja tokom stavova, uzrokujući borbu između zavodljive odlučnosti pokreta i lekovitosti potpune nepomičnosti. Samo strujanje misli kao u onom polusnu Moli Blum iz završnog poglavlja Džojsovog „Uliksa“.
Zato su naredni Vasks u svojoj kontemplativnoj „Beloj scenografiji“ i komad „Ti slobodni leptiri“ Alfreda Šnitkea iz njegove muzike za film „Priča o nepoznatom glumcu“ došli kao olakšanje nakon grandioznih suočavanja sa sobom i drugima maločas – devojčica je porasla, napojena snagama umetnosti što su je oslobodile svih stega. Ako je muzika mistično isceljenje, onda je to definitivno bilo ovde.
Bonus video: Filharmonija za bebe
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
