0
Velikog scenariste, reditelja i profesora Srđana Koljevića koji je preminuo početkom prošlog meseca prisetili su se kolege i prijatelji juče u Herceg Novom. Poslednjeg dana 36. Filmskog festivala Herceg Novi - Montenegro film festivala održan je program "Sjećanje na Srđana Koljevića". Poslednji pozdrav Koljeviću, uz reči "Adio druže" uputili su Stevan Koprivica, Đorđe Milosavljević i Maja Todorović.
– Ovo nije komemoracija, ovo je priča o opravdano odsutnom drugu i prijatelju, čiji su filmovi i sve ono što je radio, kao reditelj i profesor ostavili traga u vremenu. Ta, takozvana smrt namenjena je za drugu vrstu razmišljanja, a mi se bavimo Srđanom Koljevićem rediteljem, kolegom, scenaristom, piscem, humanistom, čovekom koji je obeležio jedan period jugoslovenske kinematografije, i ovo je naša posveta njemu – kazao je na početku skupa scenarista i dramski pisac Stevan Koprivica.
0
0
0
Dominanta u dramaturgiji i poetičkom razmišljanju umetnika, kako je podsetio Koprivica, bila je bavljenje sudbinom malog, običnog čoveka spram velikih problema:
– Način naracije bio je jednostavan, prijemčiv i ono što je najvažnije, emotivan. Mi ćemo se svi setiti njegovog velikog doprinosa i udela u filmu „Krugovi“ Srdana Golubovića koji se bazirao na autentičnom, bestijalnom zločinu u Trebinju. Srđan je bio jedan od scenarista, ali i neko ko je pomagao Srdanu na samom terenu da se prevaziđu neke stvari. Ličnom hrabrošću i dostojanstvom branio je svoje delo i film – ocenio je Koprivica, dodavši da ostaju sećanja na Srđana, Koljevićevi filmovi i generacije studenata koje je izveo na put.
Scenarista Đorđe Milosavljević priznao je da nije u stanju da razdvoji ono što bi bilo poetsko, profesionalno, scenarističko, filmsko od doživljavaja Srđana kao prijatelja i kolege.
– Srđan je celu jednu generaciju, koju godinu mlađih autora, scenarista i reditelja posmatrao kao stariji brat. Bio je stariji brat i meni, i Srdanu Goluboviću, Stefanu Arsenijeviću, Mileni Marković i Bojanu Vuletiću. Stariji brat u smislu životnog, ljudskog i profesionalnog iskustva koje je sigurno svakom od nas u nekom trenutku bilo od koristi, ili na profesionalnom ili na ličnom planu – setio se Milosavljević, podsetivši da iako je Srđanov otac Nikola bio poznati šekspirolog, pre ga je doživljavao kao nekog kojem je omiljeni pisac pre Čehov, što je ovako obrazložio:
– Srđan je bio velemajstor komunikacije i u životu i na filmu.
Scenaristkinja Maja Todorović, inače Koljevićeva studentkinja, prisetila se da je Srđan prema njima gajio očinski pristup.
– Najdragocenije je što nikada nije razmišljao o našim idejama kao o nečemu što treba da se gura u smeru u kom on misli, nego se trudio da kod nas razvije svest o tome što mi želimo da taj film bude. To je bilo jako značajno da već na drugoj godini steknemo ideju da moramo da znamo šta radimo i o čemu pravimo film. Njegova duhovitost i odnos prema životu je zaista bilo poseban i u najtežim situacijama nije bilo lamentiranja, patetike, sažaljenja. Takav je bio do kraja, a tu vrstu duha i duhovitosti mogu da održe samo ljudi koji veličinu da se nose sa životom.
Scenarista, reditelj i profesor Srđan Koljević preminuo je 8. jula u 56. godini, posle duge i teške bolesti. Tokom višedecenijske karijere potpisao je neka od najcenjenih srpskih ostvarenja. Bio je autor, koautor, ili saradnik na scenariju na 15 dugometražnih igranih filmova, dva dugometražna dokumentarca, i dve TV serije. Po sopstvenim scenarijima režirao je tri igrana filma, i jednu TV seriju, a jedan od njih – „Sivi kamion crvene boje“ dobio je 11 međunarodnih nagrada na 40 festivala i 13 priznanja na domaćim festivalima. Bio je koscenarista „Klopke“ Srdana Golubovića 2007, prvog srpskog filma koji je ušao u uži izbor za nagradu Oskar, i prvog srpskog scenarija čija su prava za rimejk otkupljena u Holivudu. Još tri Koljevićeva filma koja je radio kao scenarista bili su nacionalni kandidati za Oskara, (dva za Srbiju, jedan za Grčku).
Pomenuvši Koljevićev film iz 2004. „Sivi kamion crvene boje“ Stevan Koprivica setio se da se u njemu „bavi malim, prgavim čovekom, koji putuje na neko svoje more“.
– Tražio sam od domaćina da nam daju jednu ružu. U filmu „Sivi kamion crvene boje“ na razne načine junak dolazi do mora, a ova ruža koja je posvećena Srđanu, završiće u našem zalivu, kao Srđanov put do njegovog mora…
Bonus video: Sećanje na Koljevića